Данас се навршило 26 година од 8. јануара 1993. године када је у заседи војника ХВО у Занаглинској шуми убијено 11 а рањено више од 10 српских војника и цивила из Равног код Купреса, а затим, у осветничкој ватри српске артиљерије, погинуло осам а рањено више од 40 хрватских и муслиманских војника и цивила у Бугојну и Томиславграду.
У настојању да изазову сажаљење читаоца и привуку пажњу на своје „ексклузиве“, расплакане новинарке нас обавештавају да сироти певач, који је рођен 1991. нема здравствену књижицу, возачку дозволу и личну карту. Идеалан узор за српску омладину.
Ако Бог да да се опорави, у нормалној држави би због свих околности завршио у затвору. У Србији ће завршити у телевизијама са националном фрекфенцијом. Као гост у најгледанијим емисијама.
Иако је од битке за Кајмакчалан прошло више од 100 година, на ливадама које се налазе на врху планине ровови и понеки бункер још увек одолевају времену и сведоче о славним и трагичним догађајима из 1916. године. Када су Срби јуришали у небо и слободу. У заборав и славу. У смрт и вечност.
СВИМ УЧЕСНИЦИМА У УБИСТВУ КАРАЂОРЂА ЗАТРТЕ ПОРОДИЧНЕ ЛОЗЕ Пише: Душан Марић *** Србима који мало боље познају историју свог народа познати су основни подаци о убиству Карађорђа Петровића, али два „детаља“ […]
Ако Србија треба да обележава дан устанка против окупације од стране Хитлерових нациста, Мусолинијевих фашиста, хрватских усташа, Бугара и Мађара, а требала би, онда за то треба одабрати неки примеренији датум
„Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!“
Није мало војних обвезника из Велике Плане који су учествовали у ратовима на развалинама СФР Југославије и у њима показали чојство и јунаштво достојно предака из балканских и Првог светског рата, али је мало оних који су се за одбрану свог народа борили толико срчано и храбро као што је то радио Веса Новаковић из Старог Села, официр 73. падобранске бригаде ЈНА, једне од две најелитније јединице ЈНА.
Ујутро, око шест сати, јаке пешадијске и механизоване снаге (различити извори говоре о употреби најмање седам до највише 10 тенкова и оклопних транспортера) из правца Шујице напале су Доњи Малован и већ после сат-два ставиле га под контролу, без озбиљнијег отпора неискусних бранилаца, који су напад дочекали потпуно неспремни. О размерама те неспремности довољно говори податак да испред села, према Шујици и Ливну, није био ископан ни један ров!
Српско правосуђе мора да утврди степен њихове кривице. Да утврди ко је од њих и у којој мери учествовао у овом криминалном, противуставном и велеиздајничком чину. И свима који су живи изрекне одговарајуће затворске казне.
У питању је устав Србије и њен правни поредак, међународни углед и достојанство државе и српског народа.
Муслимани су 14. августа 1992. упали у село и буквално га разорили. Сва стока је отерана из села. Опљачкане су и све пољопривредне машине, техника, покућство, постељина… А над затеченим цивилима извршен је масакр, који се по свирепости може поредити са најстрашнијим злочинима усташа из 1941. године.
Терети се да је злочин починио као војни полицајац и стражар у книнском затвору, иако никада није био ни једно, ни друго
– Завичај је место због којег, сваки пут кад га неко помене или кад га се сетиш, ставиш руку на срце а суза ти у око засија. Где год да одеш њему се увек враћаш. А кад у њега дођеш, срце заигра, душа оздрави а ваздух има мирис смрчеве шуме и покошеног сена – пише на почетку књиге Матић, Младићев официр голубије душе.
Душан Вујић био је син општинског деловође из Београда. Имао је 14 година. Његов вршњак Светислав Ђорђевић био је син учитеља Ђорђевића. Јован Станић, дечак од 12 година, био је син капетана Станића из Београда. Сви су били ученици Прве београдске гимназије…
Број Срба који су прошли пакао логора Херцег Босне мери се хиљадама, број оних који су убијени стотинама. И ником ништа. За Хашки трибунал злочини над Србима су били ок. Добро, није било баш коректно што су их муслимани и Хрвати убијали, али то убијање, често разбијањем главе, ломљењем руку и ногу или клањем, ипак није било толико некоректно да би се на то траћило време хашких кадија и судија. И новац спонзора Хашког трибунала.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…