Ко је сачувао и залијечио геноцидима унакажену Херцеговину, Далмацију, Лику, Банију, Босну, Славонију, Косово и Метохију, ако не српска мајка која је и у јами рађала и чувала пород?
Стојим на ивици бивше гробнице у старом сеоском гробљу. Народ је морао иселити и гробове својих умрлих. Иза мене над водом се назире плутајући крст који показује мјесто потопљеног манастира Ваљевске Грачанице.
Около језера су напуштене куће и имања, откупљена су, а народ је исељен. Све је пусто и сабласно.
Херцеговина је то, у збјегу збјег,
У потаји чекање,
Под маховином ћирилица,
Што сахни да упише правду од онога свијета,
На претешком мраморју непокора нашег.
Невина крв српске дјеце и мајки Подриња пред живима је треперила, а ни данас се умирила није. Не продајимо своје мученике за лицемјерну људскост западног бездушја и лукаве босанске сузе које су се нудиле сваком окупатору и удварале свакој сили.
На личком распећу народ српски неста, Планина је свједок, крв у љетној роси, Са именом Христа издахнуше боси, И лобања гола у понору оста. Чуј вапаје доље, у бездану, наше, То суве […]
Судећи по првим класовима из екуменистичке бразде и ово се жито сијало и сије за ватиканску погачу.
„Овде је мир, уместо нас нек` ветар њише тополе,
Памтиш ли Србине црвену реку што нам из груди тече,
Ако још живиш, ослушни звуке – то наше усне моле,
Црне усташке крстове спали на видовданско вече,
Памтиш ли Србине црвену реку што нам из груди тече?!“
Уз Москву данас се марширало у Београду, Бања Луци, а од ове године и у Загребу, Требињу, Краљеву. „Бесмртни пук“ потомака и поштовалаца побједе над фашизмом. /…/ Послије вијека од мучеништва и страдања Свете Царске породице и Светог Цара, бесмртно је само оно што има снаге да покајно зарида, над својим крвавим трагом да заћути.
Када цјелива кивот ходочасник добије један цвијет. Тај цвијет чува и носи пред кућну икону. Прах од цвијета се чува, као симбол земаљске пролазности и чуда Божијих стварања у праху. Тада сам добио од Свете Матроне једну ружу и један каранфил. Такав мирис никада нисам осјетио; најљепши дах свјежине, чистоте и добра.
Шантић је присутан у нама и више него што то наоко изгледа. Живљи но и један други српски пјесник. Неумрло траје јер је искрено волио свој народ, а поштовао и помагао друге, непритворно волио хумски завичај више од туђе земље, српски језик љубио јаче од оних који су се школовали по бијелом свијету, снажније био привржен херцеговачком житу но туђинској погачи… И ми то непогрешиво осјећамо.
Волимо и љубимо Свету Русију и велики руски народ као што је и он непостидно љубио нас и умирао са нама, и кад су нас сви презрели, и кад су нас сви каменовали.
Када је Урош Предић започео сликати „Косовку девојку“, није могао знати да ће ова композиција постати његово најпрепознатљивије историографско дјело.
Критичари су је оцијенили и као најаутентичнији приказ бојног Косовог поља.
Живимо у времену великих искушења и малених људи. Ову реченицу вјероватно би написао сваки идеалиста прошлих цивилизација. Српски народ је од када се памти ишао крсном стазом. Неслога и издаја најтеже су га рањавале, душу му тањиле, али је имао Богом вазда понеку миомирисну душу од подвига и витештва, да га исцјели, оснажи и обнови.
Нек` најприје српска ријеч буде духовни косијер наших беспућа; проходник и предходник на старим стазама од Котора до Владивостока, од Требиња до Валаама.
ФБР НА РУССКОМ – СРБски ФБРепортер
Коментари читалаца…