Зашто је, тачно, Александар Вучић, нажалост у својству председника државе, примио „заменика председника Управног одбора Фондације за отворено друштво“ Александра Сороша (односно Алекса Сороса, како му тепа вест РТС-а, што указује не само да је већ дошло до својеврсног интимизирања са изданком старог зликовца, већ и да ћемо, после „Скат или Скот“, можда добити и нову контроверзу, „Сорош или Сорос“)?
Шта западни медији и западни политичари очекују? Да Срби буду њима захвални што нас нападају, бомбардују, трују клевећу, 25 година? Значи, ми треба да будемо захвални и да кажемо – дајте још тога? То њихово, наводно изненађење и шокираност то је све лицемерје и лаж.
Ствар је у томе што нашим ЕУрофилима принципијелно не смета „мешање у наше унутрашње ствари“ – под условом да оно долази са Запада. Више им одговара царство нужности од царства слободе. До пре 30-ак година, деловало је да је ово прво на Истоку, а друго на Западу. Сад је обрнуто. Говорећи њиховим језиком, наши ЕУрофили су остали заробљеници прошлости. Па им је тешко да се суоче са реалношћу да, ако Европе уопште и буде (дакле Европе, не ЕУ), биће је због Русије, која ју је дискретно узела у заштиту. И Србије, која је, и овако измрцварена и издана, и споља и изнутра, то све време негде дубоко и знала.
На празник Светог Луке и Светог Петра Цетињског стигла је, како и доликује, лепа вест – једна држава је повукла признање лажне државе „Косово“. Тај можда историјски чин је дело територијално најмање државе Јужне Америке – Суринама.
Или, у преводу: Ј(енк)и – иди кући! И поведи Скота са собом.
——–
Хојт Брајан Ји је, после успешно спроведеног „меког пуча“ у Македонији, добио прилику да се додатно посвети Србији. Да нас подучава о томе на колико столица треба да седимо, с ким да се дружимо, како да боље живимо… Црче човек од бриге за нас и нашу будућност. Из чистог алтруизма, ништа слабијег од Сорошевог. Са понудама које се не одбијају, ако је судити по реакцијама из већег дела власти.
Једина већа трагедија би била када би Србија пристала на исту судбину. А то би се управо и десило ако би, зарад ЕУ, пристала да се одрекне суверенитета и слободе, а да успут и фактички изгуби Косово и Метохију. Све зарад уласка у царство орвеловске двомисли, које се, полако али сигурно, распада пред нашим очима.
Ево још нечега што је Вучић „храбро“ успео да учини за своје шиптарске нарко-терористичке пријатеље посредством српске државне телевизије. Улио им је додатну наду. Наду коју сада могу да продају својим присталицама и купе додатно време код њих, као и адут којим могу додатно да се препоруче својим спонзорима.
Унутрашњи дијалог треба да буде алиби. Сад треба сви да сучествујемо у његовој издаји, у његовим обавезама које је преузео. Значи, никога он није питао кад је потписивао Бриселски споразум, кад је, први у историји Србије, добровољно укинуо институције државе на Косову и Метохији… Он је то урадио. Он и Ивица Дачић. Зашто тада није био унутрашњи дијалог?
Дакле, Србија која има пуно да планинари ка европском трону, још није у обавези да следи заједничку политику ЕУ у било ком погледу, и у том контексту може да инсистира на паралелним односима и са Русијом.
Вучић не само да је наставио где су стале све те претходне власти које непрестано критикује, већ је забраздио у незапамћену издају, у облику укидања институција државе Србије на деловима Космета где су оне функционисале. И у облику ничим изазваног давања позивног броја шиптарским сепаратистима. И у облику пуне легитимизације прво Тачија, а сада и Харадинаја.
Дакле, замрзнути сукоб нити је „неборбен“, нити је статичан. Напротив. Он је мобилишући за оне који смеју и који, стога, и могу, да парафразирамо изреку Војводе Мишића која краси зграду бомбардованог Генералштаба, одмах преко пута капитуланата који седе у Немањиној 11.
У замену за оно што имамо – суверенитет подупрт међународним правом, историјска сећања, проливену крв предака, сигуран духовни путоказ, древне светиње које су једини цивилизацијски украс тог простора – нуди нам се магла. Нешто што се зове „европска перспектива“.
Пошто је скувао жабу кроз фингиране „бриселске преговоре“ и свуда угасио институције државе, сад је на реду следећи корак у процесу на који се Вучић одавно обавезао – правно обавезујући споразум. Зато сад треба фингирати и „унутрашњи дијалог“, као покриће за већ обећану предају државне територије. Односно издају земље.
Треба такође подсетити да је и досадашњи, назовимо га „спољни“ дијалог са Приштином који је Вучић водио био све само не то. То је био низ једностраних уступака, очигледно унапред обећаних. Тачи и компанија су добили укидање институција државе Србије, а да држава Србија није добила ништа заузврат. Кад би се Вучић, Дачић, Ђурић, Вулин и компанија оцењивали као дипломате, добили би чисту нулу (у уређенијим државама би већ били бар на доживотној робији).
ФБР НА РУССКОМ – СРБски ФБРепортер
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…