На руској државној телевизији Русија 1 приказана је репортажа о протестним литијама у Црној Гори послије усвајања антиправославног „Закона о слободи вјероисповијести“. У емисији је, поред приказа прославе Божића и протеста против дискриминаторског закона, новинарка Дарја Григоровна разговарала и са самозваним митрополитом „Црногорске цркве“, рашчињеним монахом Српске православне цркве, који је поред осталог изјавио да би према потреби прешао у римокатолицизам.
Русија је прославила Дан словенске књижевности и културе. Главни гала концерт одржан је на Црвеном тргу. На једној позорници има више од 30 хорова који броје око хиљаду људи, солисте водећих оперних трупа, руски популарни пјевачи…
Право повјесно признање српским реформаторима и њиховом револуционарном резултату антицрквеног рада обзнањено је ове године говором премијерке Србије Ане Брнабић поводом прославе Дана Републике Српске. Премијерка је као историјске узоре „нашег драгоценог наслеђа“ навела имена Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, а чије су дјело касније помогли српски научници техничких наука.
Таквом медијском мисијом меке моћи се вјерски необразованим православним Србима намеће погрешна представа хришћанске вјере, то јест, да између православља, римокатолицизма и протестантизма нема суштинске духовне и догматске разлике, осим временско-календарске.
Филм је значајан за српску публику јер приказује методологију и природу реформе ћириличног правописа и потом наметања латиничног `руског` писма, то јест поступак правописног прозелитизма какав је спровођен у реформи српског правописа у аустрославистичком пројекту југословенског језичког програма. Заправо, филм је за Србе значајан ради разоткривања историје реформе српског језика и правописа…
Аустрославистички програм је подразумијевао спречавање поновног успостављања православне писмености на српском етничком и језичком простору, што је значило онемогућавање ослобођења Срба као културно-политички независног православног народа и успостављања српских државних установа и услова самосталног уређивања језичке и правописне политике…
Континуитет контрадикторности је постао карактеристика српске историографије, која констатује непријатељску настројеност аустроугарске политике према српском народу и држави, војно-вјерску анексију и асимилацију, окупацију и геноцид, а истовремено велича аустроугарску југословенску језичку политику као национални препород српског правописа и језика. Све то је српски народ довело до стања поремећене културно-политичке свијести, националне неурозе и несигурности.
`Свијет` је славио сто година од краја Великог рата, највећег војног сукоба, страдања и разарања у дотадашњој историји свијета, Срби су славили сто година самоукидања, самоколонизације и самоокупације властите државе и домовине, народа и цркве. Славили су сто година од укидања двије православне краљевине Србије и Црне Горе, а формирања вишерелигиозног и вишенационалног вавилонског државног и културног пројекта КСХС.
Раније су поједине православне цркве празновањем Васкрса са старозавјетном Пасхом кршиле каноне, смисао хришћанске вјере и празника, а данас православне цркве које су прешле на папски календар нарушавају православну саборност, прихватају јерес папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о празновању Васкрса.
О политичком антихришћанском смислу увођења грегоријанског календара говори и револуционарна историја. Све револуционарне владе, од јакобинске до бољшевичке, уводиле су грегоријански или своје револуционарне календаре, а укидале јулијански.
Разлог римокатоличке реформе јулијанског календара је успостављање глобалног грегоријанског „рачунања” историје, али не само времена – рачунање времена је повод, а узрок је историјски и религиозни ревизионизам, програмирање памћења, а према памћењу и програмирање претпоставки политичке будућности; данас бисмо казали успостављања медијског монопола планетарног опсега, наметање глобалне политике памћења, учитавања прошлости, а тиме контролисања садашњости и креирање будућности.
Претпостављамо да упис `српских гусала` у Унескову листу као културног наслеђа човјечанства представља племениту бригу за идентитет српског народа, а да није, како поједини сумњају, фолклорна завјеса за закулисну политику `разграничења` са Косовом и Метохијом тј. са такозваном државом Косово.
Многе православне хришћане је изненадила ова одлука цариградске патријаршије, али такав поступак представља континуитет атлантистичког ангажмана цариградске патријаршије у евроатлантском екуменизму.
Послије јавног захтјева албанског представника Мехмета Бартхија упућеног предсједништву Црне Горе да се са врха планине Румије сруши православна црква, исламски екстремистички иступи су почели да испољавају и на улицама града Бара.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…