MAIL - RSS FEED

Опроштај оца од ћерке, Дарје Дугине… „Тата, желим да будем на страни силе свјетлости, то је најважније“


Александар Дугин на парастосу своје ћерке

Опроштај од Дарје Дугине, говор оца

23.8.2022. еtos.press

Отац новинарке и филозофа Дарје Дугине, руски филозоф и аналитичар Александар Дугин, одржао је опроштајни говор прије сахране своје ћерке, која је трагично погинула од посљедица подлог терористичког напада украјинских специјалних служби.

Током директног преноса ТВ канала Цариград омогућено је да се чује и подијели цио текст говора Александра Дугина:

***

„Желио сам да одгајам своју ћерку онако како ја видим идеал човјека. Прије свега, ово је вјера, она је цијело детињство провела у православним камповима, ишла у цркву. И то је важно, али желио сам да и она буде интелигентна православна особа, па смо је њена мајка и ја савјетовали да постане филозоф и она је то постала.

Не могу да кажем да ли је као филозоф била дубока. Али покушала је да иде у том правцу. Сада ће се можда открити нешто што нисмо видјели, нисмо примијетили.

И од дјетињства, њене прве ријечи, којима је, наравно, нисмо ми учили, биле су „Русија“, „наша држава“, „наш народ“, „наша империја“. И тако је постала тако савршена. Пролазећи кроз тешка искушења, постала је много боља од нас самих.

Дарја Дугина, 1992 – 2022

У нашој породици је одувијек било, од самог почетка: мораш постати бољи, мораш постати виши од себе, мораш постати храбрији, мораш постати паметнији, мораш постати савршенији. Нисмо је хвалили, а то јој је недостајало. Рекли смо: ово је мана, буди боља, буди боља, буди виша. А можда смо и претјерали.

Није имала страха, заиста. А када сам посљедњи пут разговарао са њом на фестивалу Традиција, рекла ми је:

„Тата, осјећам се као ратник, осјећам се као херој, желим да будем таква, нећу другу судбину, желим да будем са својим народом, са својом земљом, желим да будем на страни силе свјетлости, то је најважније.“

У свом последњем предавању, на коме сам био поред ње, рекао сам да је историја битка свјетлости и таме, Бога и његовог противника. Чак је и наша политичка ситуација, наш рат у Украјини, али не са Украјином, такође дио овог рата. Свјетлост и тама. Ни мање ни више. А када смо одлазили, минут прије њене смрти, смрти која се десила пред мојим очима, зачула се пјесма Акима Апачева „Демони су сахрањени у Азовстаљу“. Хтјела је да је саслуша, али смо отишли ​​раније. То ништа не би промијенило.

Смисао њеног живота је оно што је видно, она је била смислена, тешка, упркос томе што је била скоро дјевојчица, скоро да није живјела ни тридесет година, отишла је, али се кретала линијом ове логике, која је постала њена логика. И зато сам веома захвалан и дирнут – нисам мислио да је тако позната и да се према њој тако односе.

Она је била оно о чему је причала. Колико дволичности у нашем животу, колико кукавичлука, али она није била таква, била је цијела, тако је васпитана, а њен пут је нека врста невјероватног аргумента, најстрашнијег, можда најчудовишнијег, срцепарајућег аргумента о њеној исправности. Тако треба да буде. Она не би жељела другу судбину, другачији живот.

Вољела је славу, која јој је недостајала, била је мало хваљена. И сада, када јој је предсједник додијелио Орден за храброст, осјећам колико је срећна, како каже: ‘Видиш, тата, како сам ја добро радила, а шта си ти рекао’. Знате, вољети славу због њене добре стране – шта је лоше у томе, ако је све то ради свјетлости. Ни за шта друго. Ако си се понудио на олтар своје земље, своје вјере, своје истине, шта је онда лоше у томе, ако ти се одаје признање, тако је исправно.

Жао ми је, не могу да говорим, само сам вам веома захвалан, захвалан сам свима, свим нашим људима, нисам ни слутио да може тако бити, свима који су дошли, и свима који су се одазвали, свима који су писали. Испоставило се да нисам знао ко ми је најближи и ко је близак пријатељ другима.

Извините, мислим да је последње што желим да кажем да је за њу живот имао смисао, смисао је за њу била најважнија компонента и да је живјела у складу са тим смислом. А да је ово погодило некога, њена трагична смрт, њена личност, њен интегритет, онда би она имала једну жељу: не сјећајте ме се, не величајте ме, борите се за нашу велику земљу, браните нашу вјеру, наше свето православље, волите наш руски народ; јер је она гинула за народ, умрла је за Русију на фронту, а тај фронт је и овдје. Не само тамо – овдје, у сваком од нас.

А највећа цијена се може оправдати само највишим достигнућем, побједом. Живјела је за вријеме побједе и умрла је за вријеме побједе. Наша руска побједа, наша истина, наше православље, наша земља, наша држава.

***

Родбина, колеге, као и активисти дошли су да испрате Дарју Дугину на њен последњи пут.

На растанку су говорили и лидери фракција Думе: Јединствена Русија (Сергеј Неверов), ЛДПР (Леонид Слуцки) и Праведна Русија – За истину (Сергеј Миронов). У својим говорима парламентарци су истакли да ће осветити дјевојку, а да ће улице и тргови Русије добити њено име.

(Извор: Katehon)

***

Категорије:MAIL - RSS FEED

1 reply »