Пише: Невена Татић Карајовић
3.3.2022.

На данашњи дан 2010. године напустио нас је Момо Капор. Његов одлазак је био само физички јер нам је оставио дела кроз која и сам живи међу нама.

Био је ретко плодан уметник, аутор најпопуларнијих романа последњих деценија у Србији, упечатљива личност, приповедач урбане меланхолије, сликар, новинар и велики боем.

Момо је Србин из Херцеговине, рођен у Сарајеву 1937. године. Имао је врло тешко детињство. Оца су му, као официра Војске Краљевине Југославије, одмах ухапсили Немци и цео рат држали у нирнбершком логору. Момо је са само четири године, 13. априла 1941. преживео бомбардовање Сарајева захваљујући мајци која се жртвовала и погинула штитећи његово тело. У његовом спасењу из рушевина помогао је и један руски емигрант. Преживео је рат тако што је био код родбине у Сарајеву.

Капор је после рата дошао са оцем у Београд. Уписује академију ликовних уметности где исказује раскош свог уметничког талента. Студује сликарства завршава 1961. године са просеком 9,9.

Убрзо ће и његов дар за писање у Београду постати тема о којој се говори у ресторанима, канцеларијама, домовима… Већ први његови текстови објављивани у часопису „Базар“ под насловом „Белешке једне Ане“ учинили су га веома занимљивим и радо читаним. Због велике популарности 1972. године штампана је и књига по темама „Белешке једне Ане“.

Затим је уследила серија његових сјајних књига и текстова и готово свака је постајала веома тражена: „И друге приче“ 1973. године, „Фолиранти“ 1974., опет „Белешке једне Ане“ 1975., „Провинцијалац“ 1976., „Ада“ 1977., „Зое“ 1978., „Од седам до три“ 1980., „Уна“ 1981., „Онда“ 1982.године, „Сентиментално васпитање“ 1983., „Књига жалби“ 1984., „011“ 1988., „Исток-Запад“ 1989., „Хало Београд“ 1991., „Зелена чоја Монтенегра“ 1992., „Леро-краљ лептира“ 1995., „Гуиде то тхе Сербиан Менталитy“ 2006., „Драги наши“ 2007., „Исповести“ 2008., „The magic of Belgrade“ 2008.

Последња Момина књига била је „Како постати писац“. Објављена је 2010. године.

Његова литература је енциклопедија свакодневног живота, он је уметник и писац који се радује животу, обожава лепоту и удвара јој се, писац који са нестрпљењем очекује сваки нови дан, дан који ће произвести радост и уживање у њој.

Оволики број писаних дела, од којих се не зна које је доживело већу популарност, само је једна од успешних Моминих делатности. Он је аутор и великог броја тв и документарних филмова а по његовим сценаријима снимљено је и неколико дугометражних филмова.

Његова дела су превођена на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Последњих неколико година био је редовни колумниста у франкфуртским „Вестима“, листу за нашу дијаспору.

Велики књижевник и уметник дубоко је био везан за свој народ. Био је члан Сената Републике Србске и члан Академије наука и уметности Републике Србске.

Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана.

2011. године, на Ади Циганлији откривено је спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 метара висока скулптура „Дафне“.