ПРВА СРПСКА ШКОЛА

Пустите децу и не браните им да долазе к мени,
јер таквих је Царство небеско.
(Матеј 19, 14)

Пише: Romen Louis
15.12.2017.

У пост-апокалиптичном Београду постоји велики број страних школа. Ту су британска, америчка, француска, руска, кинеска, либијска, турска школа.. Неке од њих преферирају само држављани тих земаља, док су неке окренуте међународном, модерно-номадском и другосрбијанском блоку корисника, па се нуде и нашој дјеци.

Првенствени циљ сваког система школства није да неког наоружа чињеницама и знањима, већ да од дјетета током школовања обликује одређени, политички и идеолошки подобан тип особе.

Имајући то у виду, ако погледамо наоко шаролик избор школа у пост-апокалиптичној Србији и њеном Бабилону – Београду, видјећемо да та понуда, тематски није уопште шаролика. Она се заправо своди на два основна модела.

Огромна већина страних школа припада модерном неолибералистичком и материјалистичком идеолошком правцу и према том моделу обликују и своје ученике. Назовимо тај тип „ТИПОМ 1“. То се односи на практично све стране школе из западних земаља, као и на турску школу „Бејза“ која се сматра огранком мреже Фетхулаха Гулена.

Стране школе у Београду које су ван ове идеолошке матрице (и које можемо сматрати ТИПОМ 2) су – либијска (која спроводи арапски и исламски тип образовања и васпитања – па према томе своје ученике обликује као Арапе и муслимане), кинеска (у складу са кинеском културном матрицом) и руска (која слиједи савремену руску политику).

Поред њих, постоје и државне и приватне школе које припадају образовном и систему пост-апокалиптичне Србије почетка ХХI вијека. Оне слиједе званичну вриједносну и културну политику те и такве Србије, а која се практично поклапа са Типом 1; другим ријечима – овај систем школства не ствара добре Србе, већ у мањој или већој мјери – АПАТРИДЕ, уподобљене модерном времену и његовим антивриједностима. Све оно добро што из тог система изађе, заслуга је ИЗУЗЕТАКА од тог система, а не самог система.

Међутим, једна битна, најбитнија карика недостаје.
У Србији НЕМА НИЈЕДНЕ СРПСКЕ школе. Ниједне православне школе.

Да ли ће се ово промијенити, то остаје да се види. Нужност за промјеном је ПОТПУНА. Није битно само да нас има (количински), да се демографски обновимо, већ и да ми – БУДЕМО ЗАИСТА МИ. А то се добија – у породици, у друштву и веома битно – кроз систем школства. Да би ова посљедња наведена ставка била могућа, систем школства у Србији МОРА ПОСТАТИ СРПСКИ. Не „неутралан“, не „европски“, не „регионалан“, не „у корак са светом“ – што су све маске за АНТИСРПСКИ – већ једноставно – СРПСКИ. То мора да буде систем који ће стварати добре Србе, и међу њима одгајати будућу СРПСКУ културну, научну и духовну елиту.

Чекајући да јој то падне с неба (што се никада неће десити), пост-апокалиптична Србија и даље спава.. Дотле, у западном Српству почиње да се назире рјешење. И можда ће спасоносна идеја баш одатле стићи и у саму Србију и пробудити је из мртвог сна.

Наиме, Епископ зворничко-тузлански Фотије, објавио је да ће у Брчком ускоро бити отворена прва ПРАВОСЛАВНА ГИМНАЗИЈА! Зграда је већ одређена, и неће протећи дуго времена док ова важна институција почне да ради.

Након тога, постоје идеје да се Република Српска премрежи системом оваквих гимназија, а можда у будућности и основних школа. Једино је битно кроз њих омогућити врхунски ниво образовања у свим областима, а да све буде прожето православним и српским духом.

Отворити овакву институцију, која ће стварати генерације и генерације СРБА у правом смислу, и учинити то прво на најкритичнијој тачки западног Српства – на споју источне и западне Републике Српске, јесте СТРАТЕШКИ ПОТЕЗ, који потврђује да се на српском западу води једна стратешки промишљена политика.

Дај Боже да се ова „зараза здравља“ прошири и на српски исток.