MAIL - RSS FEED

„Писмо украјинског војника“ (са преводом)


Музика: Јулија Славјанскаја, на текст непознатог аутора

Письмо украинского солдата

Мам, я в плену, но ты не плачь.
Заштопали, теперь как новый.
Меня лечил донецкий врач,
Уставший, строгий и суровый.
Лечил меня. Ты слышишь, мам:
Я бил по городу из «Градов»,
И полбольницы просто в хлам,
Но он меня лечил: «Так надо».
Господи помилуй! Господи прости меня!

Мам, я – чудовище, прости.
В потоках лжи мы заблудились.
Всю жизнь мне этот крест нести.
Теперь глаза мои открылись.
Нас провезли по тем местам,
Куда снаряды угодили.
А мы не верили глазам:
Что мы с Донбассом натворили!
Господи помилуй! Господи прости меня!

В больницах раненых полно.
Здесь каждый Киев проклинает.
Отец, белей чем полотно,
Ребенка мёртвого качает.
Мать, я – чудовище, палач.
И нет здесь, мама, террористов.
Здесь только стон людской и плач,
А мы для них страшней фашистов.
Господи помилуй! Господи прости меня!

Нас, мам, послали на убой,
Не жалко было нас комбату.
Мне ополченец крикнул: «Стой!
Ложись, сопляк!» – и дальше матом.
Он не хотел в меня стрелять.
Он – Человек, а я – убийца.
Из боя вынес! Слышишь, мать,
Меня, Донбасса кровопийцу!
Господи помилуй! Господи прости меня!

Мам, я в плену, но ты не плачь.
Заштопали, теперь как новый.
Меня лечил донецкий врач
Уставший, строгий и суровый.
Он выполнял врачебный долг,
А я же, от стыда сгорая,
Впервые сам подумать смог:
Кому нужна война такая?
Господи помилуй! Господи прости меня!

Писмо украјинског војника

Мама, заробљен сам, али не плачи.
Закрпили су ме, сад сам ко нов.
Лечио ме је доњецки лекар,
Био је уморан и доста строг.
Лечио мене. Чујеш ли, мама:
А ја сам пуцао по граду из „Градова“
И пола болнице је просто рушевина,
А он ме лечио јер: „Тако треба“.
Господе помилуј! Господе опрости ми!

Мама, ја сам чудовиште, опрости.
У бујицама лажи смо се изгубили.
Цео живот ћу овај крст носити.
Сада су ми се очи отвориле.
Провели су ме по тим местима
Тамо где су гранате падале.
А ми својим очима нисмо веровали:
Шта смо ми од Донбаса направили!
Господе помилуј! Господе опрости ми!

У болницама је рањених много.
Овде Кијев свако проклиње.
Отац, у лицу блеђи од крпе,
Мртво дете узалуд буди.
Мама, ја сам чудовиште, џелат.
И нема овде, мама, терориста.
Овде је само бол људска и плач,
А ми смо за њих гори од фашиста.
Господе помилуј! Господе опрости ми!

Нас су, мама, послали на кланицу
Команданту нас није било жао
А ополченац ми је викнуо: „Стани!
Лези, дериште!“ – и затим опсовао.
Он није хтео да ме убије.
Он је – Човек, а ја – убица.
Изнео ме из битке! Чујеш ли, мајко,
Мене, донбаског крвника!
Господе помилуј! Господе опрости ми!

Мама, заробљен сам, али не плачи.
Закрпили су ме, сад сам ко нов.
Лечио ме је доњецки лекар
Био је уморан и доста строг.
Он је вршио је свој дуг лекарски
А ја, од стида у земљу пропавши
Први пут тада у себи помислих:
Коме је овај рат потребан?
Господе помилуј! Господе опрости ми!


Превод: СРБски ФБрепортер

Категорије:MAIL - RSS FEED

1 reply »