MAIL - RSS FEED

ВИДОВДАН ИЛИ ВАТИКАН



Јуче (22. новембра) је у званичну посету Србији дошао надбискуп Пол Галагер, Секретар „Свете Столице“ за односе са државама. Посета је организована на позив садашњег и, раније, претходног министра спољних послова Србије, и до сада је одлагана због оправданих околности. Председник Србије Александар Вучић је у срдачном пријему надбискупа Пола Галагера изразио захвалност „Светој столици“ на поштовању територијалног интегритета Србије кроз принципијелан став о непризнавању једнострано проглашене независности Косова (извор).

Поводом те изјаве, коју председник Србије истиче као разлог захвалности и позивања папе у посету Србији, објављујемо текст „Видовдан или Ватикан“ Огњена Војводића, који је данас актуелан као и у време првог објављивања (фебруар 2016. године) када је власт Србије користила исти изговор и оправдање за позивање папе у Србију. Занимљиво је запазити да је предсједник Србије, поред тога што је поновио политички наратив наведен у тексту (коришћење „Косова“ и Косовског завјета као средство манипулације вјерским и политичким правима и осјећањима), организовао састанак са ватиканским министром у просторији у којој је изложена слика Косовски бој Петра Лубарде којом је писац прије пет година илустровао текст.


Пише: Огњен Војводић

Нова римокатоличка мисионарска манипулација према православном српском народу је прозелитско подилажење наводним непризнавањем „самопроглашене државе Косово“ од државе Ватикан. Православним Србима се предочава како држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега политички и историјски идентитет и интегритет и суверенитет Србије. Зато би Срби и Србија требало да буду захвални Ватикану, а посебно папи, и да представник Србије пође у Ватикан и позове папу да посјети Србију. У реалполитичкој и реалрелигиозној стварности то је повјесна папска пракса потчињавања православних народа, посебно војно поражених од војне евроатлантске алијансе, или у непосредној опасности од евроатлантске или исламске војно-вјерске окупације.

Посета надбискупа Галагера Србији, 22. новембар  2021. (РТВ)

Држава Ватикан је Словенији и Хрватској прва признала право сецесије из Југославије и покренула њихово међународно признавање, пошто је хрватска Скупштина из Устава избрисала српски народ као конститутивни, чиме је благословила почетак ратног разарања Југославије и прогон православног народа са простора Р. Хрватске као довршавање геноцида над православним српским народом у нацистичкој Независној држави Хрватској. Зато се сваки хрватски предсједник приликом прославе дана хрватске државности захваљује сваком новом папи „за несебичну помоћ у међународном признавању Хрватске“. После Ватикана то је урадила Њемачка, али – због њемачког наслеђа изазивача Првог и Другог свјетског рата, тј. злочина против мира и геноцида – њемачко признавање Хрватске и Словеније и уз подршку атлантске алијансе не би имало политичку снагу без подршке Ватикана.

Ватикан је тако трећи пут у 20. вијеку повео крижарски рат против православних Срба и предао православни народ суду евроатлантске инквизиције. Данас Ватикан, старом језуитском стратегијом, подводи српски народ протјеран у ужу Србију наводним непризнавањем “државе Косово“ а ради превођења у римокатолицизам, што је стратегија нацистичке Независне државе Хрватске проширена на ужу Србију, прокламована од хрватског министра вјера НДХ у вријеме спровођења геноцида над српским народом у пројекту холокауста: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“. Међутим, данас се „претапање“ српског народа у хрватски не спроводи само у Хрватској, него и у Србији од стране српских политичара југословенске оријентације, у перфиднијем прозелитском и политичком програму. Наиме, у програму промјене не номинално националне припадности, него суштински – промјеном православног предања, релативизовањем религиозних разлика, злоупотребом Завјета и Светиње, Косова и Метохије, Јасеновца и Јадовна, свега Светог и честитог што чини смисао постојања једног народа као посебне државне и културне историјске заједнице.

ВАТИКАНСКИ ВЕКТОРИ ИНТЕГРАЦИЈА

Према најновијим информацијама, политички потез неизјашњавања Ватикана о статусу „државе“ Косово предложен је званичницима Ватикана од стране српских про-папских црквених и државних званичника после окупације Косова и Метохије, а да се не би прекинула сарадња са Ватиканом као вјерским вектором евроатлантских интеграција, и да се после потискивања папизма не би међу Србима појачао утицај руске православне цркве и прекинуо процес југословенског континуитета католичења православног српског народа.

Познавалац политике папског прозелитизма Ватикана, академик Драгољуб Живојиновић, у разговору за новинску агенцију Срна, је о односу Ватикана према `самопроглашеној држави` Косово рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Франциско опрезнији када је посриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком чишћења Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру.“

Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја римокатолика на Косову и Метохији нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску.“ Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

ВИДОВДАНСКО ИЛИ ВАТИКАНСКО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ

Косовски бој није био само одбрана од османског освајача, већ и одбрана отачаства и вјере од католичког колонијализма и унијатских ултиматума латинске Европе. Средњовјековна стратегија војно-вјерске европске алијансе није се разликовала од актуелне атлантистичке геополитике. Доктрина ‘свете европске алијансе’ и ‘свете столице’ према ваневропским ‘варварским’ народима била је увијек колонизаторска, посебно према православним народима које посматрају као ‘шизматике’. Косовски бој није био континуитет католичких крижарских ратова, напротив, већ одбране хришћанства и словенских народа од латинских и османских освајача, од германског глобализма и исламске инвазије на Балкан. Латински и исламски империјализам су у стратешком савезу од времена латинског и османског освајања и окупирања Јерусалима и Константинопоља, тј. наизмјеничног латинског и исламског окупирања и пљачкања простора православних народа.

Православље је, као и данас, било препрека успостављању једнополарног папског „планетарног“ патернализма, и свједок папског узурпирања првосвештеничких права и самопроглашења ‘папског примата’. Зато је прогон православних „шизматика“ подразумијевао сва средства „спасења“ која су теолошким теоријима римокатолицизма била оправдана – од подрума Ватикана до јавних ритуалних спаљивања ‘јеретика’, као и подстицања номадских исламских племена на освајачке походе на православне народе. Латини су инструментализовали исламски империјализам да би православно племство и народе присилили на европску војну „помоћ“ (данашњи евроамерички интервенционизам), због „османске опасности“, као што и данас евроатлантска алијанса исламизмом притиска православне и све суверене народе свијета у сврху успостављања једнополарне војно-вјерске атлантистичке глобалне доминације.

У латинско-исламској стратегији напада на православне владаре и народе Босфора и Балкана, у периоду припрема напада на Косово и Метохију, уочи  Косовске битке, према границама православног простора Балкана постављен је католички краљ Сигмунд Луксембуршки (1368 – 1437) – краљ Угарске и Цар Светог римског царства,  маркгроф Бранденбурга, краљ Римљана и краљ Чешке. Краљ Сигмунд је припадао династији Луксембурговаца, био је син цара Карла IV. Нападао је босанског српског Краља Стефана Твртка I Котроманића са намјером да круну српског краља преузме германска католичка династија Хермана Цељског. Био је један од организатора католичког сабора у Констанци (1414 – 1418) на коме је Јан Хус, као противник папизма и римокатолицизма, осуђен на смрт спаљивањем на ломачи.

Подсјетимо се повјесних података. Краљ Стефан Твртко I Котроманић (ћирилично – Тврьтко) 1338 – 1391, крунисан је у манастиру Милешева, над моштима Светог Саве, 1377. године за Краља „Срьблѥмь и Боснѣ и Поморию и Западнимь Странамь“. Као већина српских владара, Краљ Твртко је покушавао да уједини двије српске средњовјековне државе, Босну и Рашку. Против Краља Твртка папа Урбан V у писму од 14. децембра 1369. пише угарском краљу Лудовику I, да краљ Твртко „иде мрским стопама својих претходника, и подржава и брани јеретике у тим крајевима (Босни), који се са разних страна свијета сливају (у Босну) као у какав смрдљив сливник“. У том периоду папство појачава кампању за покретање крижарских католичких похода на балканске јеретике. Католичка кореспонденција указује на босанске јеретике и патарене. Католички Краљ Лудовик I у писму из 1358. године спомиње „јеретике и патарене у нашој краљевини Босни“. У католичкој кампањи на Балкан, 1387. године на угарски престо је постављен Сигмунд Луксембуршки, који је напао папске политичке противнике, међу којима су били Краљ Твртко Котроманић и кнез Лазар Хребељановић.

Кнез Лазар је био принуђен пред Косовску битку да призна власт католичког Краља Сигмунда – под ултиматумом католичке кампање и пред нападима османских освајача, чији би заједнички завојевачки подухват потпуно поразио православну Кнежевину и укинуо сваку државну и вјерску независност српског православног народа. (Деспот Стефан Лазаревић је осветио оца побиједивши војску Сигмунда Луксембуршког у боју код Никопоља, као војни савезник османског султана Бајазита, после чега је Сигмунд босанску Сребреницу предао на управу деспоту Стефану Лазаревићу и тактички позвао Деспота Стефана у ред витезова Златног змаја, као организацију отпора османским освајачима и прозелитског придобијања за папску унију.)

Истом стратегијом је касније Цар Константин XI Палеолог Драгаш био условљен од латинске алијансе признавањем папског примата за добијање војне помоћи у одбрани од османских освајача. Када је Цариград 1453. године потпао под османску опсаду (пошто је православно Источно римско царство претходно ослабљено полувјековном латинском окупацијом Константинопоља), европска алијанса је војну помоћ Цару Константину XI условила признавањем папског примата. Цар је под отоманском опсадом Цариграда, да би сачувао Град од освајања и народ од покоља, потписао одређене папске услове надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под османском опсадом је дошло онолико латинских витезова колико је могло да заштити Цара од побуне противника уније, православног народа, свештенства и властеле. Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили Град, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. У Константинопољу под османском опсадом цариградски патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су у протестним литијама узвикивали: ‘Боље турски турбан, него папска тијара.’

Политичкој манипулацији по правилу претходи манипулисање на нивоу архетипске и вјерске свијести тј. спровођење својеврсног историјског инжењеринга. Тако је у сто година југословенства српском народу учитавано преиначено предање Косовског завјета по коме су се средњовјековни српски витезови жртвовали у одбрану Европе, да би спасили ватиканске ломаче „хришћанске“ Европе и да би опстао папизам у Риму. Популарна пропаганда о Србима као браниоцима европске цивилизације од азијатских хорди дио је колонијалне кампање европских интеграција, умотане у миље англосаксонског епа, која и после НАТО напада на српски народ и окупације дјелова српске отаџбине и данас налази присталице у српском народу.

ДАНАЈСКИ ДАРОВИ ВАТИКАНА

У одређеним политичким околностима, потписивање споразума са НАТО-м би се могло оправдати као повлачење пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, али потписивање пакта са папом представља одрицање и духовне суверености народа и државе. Добровољно признавањe папског патернализма, као персонификације евроатлантског екуменизма, политички је погубније од добровољног пристанка на војну окупацију. Признавање папског примата представља признавање римокатоличке теологије о римском папи као владару васељене, који има богомдану световну и вјерску власт на Земљи. Посебан програм признавања папског примата представљају папске посјете свим народима свијета, као мисија  пастирског и политичког покоравања држава и народа суверену свијета. Залог ослобођења од војне окупације је очување духовне слободе и суверености, вјерског и повјесног права на ослобођење отаџбине и после дуговјековне окупације, али признавање ауторитета папства подразумијева пристајање на политичко и религиозно подаништво, на добровољно одрицањe од права на ослобођење од окупације. Учлањењем у унију народа и држава папског пастирског похођења признаје се самопроглашено политичко право католичког колонијализма и евроатлантског интервенционизма.

Као некада тако и данас, када држава Ватикан даје некоме неко право то је увијек колонијално право и духовни данајски дарови, посебно православнима, које католички колонијализам програмски настоји конвертирати у католицизам. Такав примјер данас можемо пратити у односу државника Србије према званичницима самопроглашене „државе Косово“ – када државници Србије због европских „данајских дарова“ праве споразуме са „косовским званичницима“ и тиме признају државни легитимитет „држави Косово“, а Србији одричу политичко и повјесно право повратка и ослобађања отаџбине од окупације.

Категорије:MAIL - RSS FEED

1 reply »

  1. СРБСКИ ПАТРИЈАХ ВАРНАВА РОСИЋ ЈЕ ПРЕДВОДИЈО ЛИТИЈУ ПРОТИВ конкордата ДРУГИМ РЕЧИМА ПРОТИВ УЈЕДИЊЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ И ватикана А ОНИ КОЈИ ПОЗИВАЈУ папу У БЕОГРАД НИЈЕСУ НИШТА БОЉИ ОД степинца и павелића ХВАЛА БОГУ ДА ИМА ЕРП У ПРОГОНСТВУ ЈЕДИНИ ЧУВАРИ СРБСТВА И ПРАВОСЛАВЉА НАЗОВИ ПАТРИЈАХ ПЕРИЋ ПО ЧИКАГУ ПЕВА ЧЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ КАД ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ГЛУМИ СРБСТВО БОГ ЈЕДИНИ ЗНА КОЛИКО СУ ПОБИЛИ ТИ ИЗ ватикана СРБА КРОЗ ВЕКОВЕ ПРЕДВОДИЛИ У НАЗОВИ католичку веру КОЛИКО СУ ПОБИЛИ ПАТРИЈАХА ВЛАДИКА СВЕШТЕНИКА КАЛУДЂЕРА МОНАХИЊА НЕ ПРИЗНАЈЕМ ТЗВ ВЛАДУ СКРАЋЕНЕ СРБИЈЕ ОДНОСНО БЕОГРАДСКИ режим КОЈА ДОНОСИ ТЗВ ОДЛУКЕ ПРОТИВ СРБСКОГ РОДА МОГ И СРБИЈЕ МАЈКЕ У ГРАНИЦАМА ЦАРСТВА ДУШАНОВА ЈЕДИНИ СУ СВЕТИ НЕМАЊИЋИ САЧУВАЛИ ПРАВОСЛАВЉЕ ДА ЖИВЕ ПОТОМЦИ НЕМАЊИЋА У СРБСКОМ РОДУ

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.