Андреј Рубљов (првобитно назван „Страдања по Андреју“) је историјска филозофска драма у режији Андреја Тарковског, снимљена 1966. године за киностудијо Мосфилм. Филм је заснован на животопису иконописца Андреја Рубљова (Андреј Рубљов је канонизован у светитеља; житије св Андреја није забележено, прим. ред). Филм прича о Русији са почетка XV века осветљавајући теме: најезду Татара, паганство и сукобе мещу кнежевима. Састоји се из осам новела, које обухватају четврт века (од прве која се односи на 1400. годину, до последње која описује догађај из 1423. године).

У Совјетском Савезу филм је био подвргнут жестокој критици и цензури. Филм је био окарактерисан као суморан и антипатриотски а Тарковски оптуживан за сурово поступање према животињама. Данас је филм признат за једно од најважнијих редитељских достигнућа и улази у многе листе и рејтинге најбољих филмова у историји светске кинематографије.

Главне улоге: Анатолиј Солоњицин, Николај Гринко, Иван Лапиков, Николај Сергејев, Николај Бурљајев, Ирма Рауш.

Пред читаоцима СРБског ФБРепортера налази се нови превод филма, са титловима на ћириличном писму. Филм се изворно састоји од два дела али је из техничких разлога видео материјал на нашој платформи подељен на четири дела. Испред сваког дела наведен је кратак садржај, према преводу са руске странице Википедије о филму Андреј Рубљов.

***

Први део

Јефим се припрема за полетање у ваздушном балону. Без обзира на противљење сељака, он то и спроводи у дело, али изгубивши контролу над балоном, пада и гине.

Тројица монаха: Данило, Кирил и Андреј Рубљов полазе из Троjице Сергијеве лавре и упућују се у Москву. Почиње киша и монаси, чекајући да прође невреме, склањају се под крв велике штале у којој изводи представу путујући забављач – лакрдијаш. Кроз своје досетке он исмејава бојаре, а затим се наруга и придошлим монасима. Због тога га хапсе и одводе. Кад је киша стала монаси настављају свој пут.

У Москви се Кирил упознаје са иконописцем Теофаном Грком, монахом богобојазним у својим погледима, али разочараним у људе. Теофан предлаже Кирилу да му помогне у осликавању храма Благовештења. Кирил прихвата предлог, али тражи да му позив да осликава храм буде упућен у присуству Андреја Рубљова. После неког времена у Андроников манастир стиже гласник из Москве, али он, неочекивано, јавља да је предлог за осликавање манастира упућен Андреју. Кирил у нападу зависти напушта манастир, оптужујући друге монахе за похлепу.

Шетајући по московској шуми са својим учеником Томом, Андреј наилази на Теофана Грка и почиње са њим расправу о људској доброти, у мислима изображавајући слику Христовог распећа.

Након неколико година, Рубљов заједно са својим учитељем Данилом и другим уметницима, поставља шатор на обали реке. Андреј и Тома, скупљајући дрва, зачују чудне звукове. Андреј, пошавши да провери одакле долазе, наилази на пагански празник у забаченом селу – празник тела који се према древним обичајима празнује у ноћ уочи летње дугодневице. Обнажени младићи и девојке се пред његовим купаају у реци. Једна од купачица покушава да заведе Андреја, изазивајући трепет у души монаха. Следећег јутра Данило, схватајући шта седесило те ноћи, после кратког испитивања одговара Андреју: „Твоj грех. Твоja сaвест. Твоje молитвe.“  Одмах потом, пред њиховим очима монаси и жандари хватају незнабошце.

После неког времена Андреј предводи радове на украшавању храма великог кнеза Василија у граду Владимиру. Андреј одбија да слика сцену Страшног суда, јер не жели да плаши људе. У исто време група каменорезаца прихвата посао на украшавању дворца млађег брата Великог кнеза, Јурија из Звениграда. Презирући свог брата, Велики кнез наређује да се мајстори ослепе. Андреј је разгневљен вешћу о нападу на мајсторе, али видевши наивну Дурочку — луду, која у храму тражи склониште од кише, ипак одлучује да ослика храм.

Након неколико година, Рубљов заједно са својим учитељем Данилом и другим уметницима, поставља шатор на обали реке. Андреј и Тома, скупљајући дрва, зачују чудне звукове. Андреј, пошавши да провери одакле долазе, наилази на пагански празник у забаченом селу – празник тела који се према древним обичајима празнује у ноћ уочи летње дугодневице. Обнажени младићи и девојке се пред његовим купаају у реци. Једна од купачица покушава да заведе Андреја, изазивајући трепет у души монаха. Следећег јутра Данило, схватајући шта седесило те ноћи, после кратког испитивања одговара Андреју: „Твоj грех. Твоja сaвест. Твоje молитвe.“  Одмах потом, пред њиховим очима монаси и жандари хватају незнабошце.

После неког времена Андреј предводи радове на украшавању храма великог кнеза Василија у граду Владимиру. Андреј одбија да слика сцену Страшног суда, јер не жели да плаши људе. У исто време група каменорезаца прихвата посао на украшавању дворца млађег брата Великог кнеза, Јурија из Звениграда. Презирући свог брата, Велики кнез наређује да се мајстори ослепе. Андреј је разгневљен вешћу о нападу на мајсторе, али видевши наивну Дурочку — луду, која у храму тражи склониште од кише, ипак одлучује да ослика храм.

Други део

1408. године татарско-монголска војска, удружена са војском млађег брата Великог кнеза, напада град Владимир. Град и иконе Рубљова су уништене под ногама освајача, при најезди гине Тома. Андреј, видевши како један од руских војника намерава да науди Дурочки, убија насилника секиром. Преживевши ове ужасе, Андреј се разочарава у људе и одлучује да напусти иконописање. Разговара са духом сада покојног Теофана, који моли Андреја да не оставља своје стваралаштво. Андреј, искупљујући страшни грех убиства заветује се на ћутање.

Пролазе године. Дурочка постаје седма, руска невеста једног од Татара. Данило је, према гласинама, отишао на север, а Кирил одлучује да се врати у Андроников манастир. После сукоба са лакрдијашем (како се испоставило, њега су због Кирила тада ухапсили), он признаје Андреју что да му је увек завидео на његовом таленту и моли га да поново почена да слика. Али, без обзира на молбе и наговоре, Рубљов не нарушава свој завет.

Велики кнез је наредио да се излије ново звоно за звоник храма у разрушеном Суздаљу. Кнежеве слуге покушавају да пронађу бар неког од мајстора ливаца, али после најезде и епидемије куге нико од њих није преживео. Једино кога су успели да пронађу је Бориска, син једног од мајстора ливаца. По речима дечака, отац му је пред смрт испричао „тајну бакра за звона“. Кнезу не преостаје ништа друго, већ да неискусном детету повери ливење огромног звона. Бориска, схватајући сву одговорност задатка, води посао над групом од стотину људи. Претешка кнежева наредба је извршена, звоно је на време подигнуто на привремени звоник и проба звона се завршава успешно. Бориска у сузама признаје да му отац није пренео тајну. Рубљов, који је био сведок изливања и пробе звона, нарушава завет ћутања и умирује дечака: – Поћи ћемо ти и ја заједно. Ти да звона изливаш, ја иконе да сликам. Поћи ћемо у Тројицу, поћи ћемо заједно…

Последњи кадрови приказују у боји и у крупном плану оно што је оставио иза себе Рубљов — иконе, укључујући звениградског «Спаситеља» и знамениту «Свету Тројицу». Филм се завршава кадровима коња који пасу на киши.

Филм је доступан на платформи: Филмови са преводом

__________________

Један од осврта на филм, који може допринети бољем разумевању суштине филма, написао је свештеник Андреј Ткачов у свом тексту: Страсти по Андреју.