Аутор: Драгомир Станисављевић Живкин

I део

НЕКЕ ЈЕЗИЧКЕ СЛИЧНОСТИ И ВАРИЈEТЕТИ У КАЛАШКОМ ЈЕЗИКУ
И СРПСКОМ ДИЈАЛЕКТУ МЕТОХИЈСКИХ СРБА

„Археолози и историци потцењују доказну моћ лингвистичких докумената и осталих духовних добара, која се не преносе тако лако као трговачка роба што се састоји из ишараних лонаца. Додајем да се такве шаре са лонца могу лакше подражавати и брже распространити него што је то случај код језичких форманата и лексичких група. Лакше је и данас Балканцу стећи оксфордске панталоне него знање енглеских речи и облика.“

Проф. др Будимир Милан

УВОД

Српским историчарима се може много тога замерити у њиховим историјским истраживањима, како на оскудној или погрешној материјалној грађи, базираној најчешће на преписима изгубљених или уништених оригинала, тако и због коришћења искључиво историјских и застарелих научних метода за историјска истраживања, занемарујући нове научне методе генеалогоје, антропологоје, етнологије, лингвистике и др. Посебно треба истаћи њихово занемаривање лексичких факата заснованих на лингвистичким документима или на језичким спознајама у теренској лингвистици путем упоредне методе лингвистичке географије. Међутим, за српске историчаре, историја Срба почиње од Немањића а за српске лингвисте историја српског језика почиње од Вука, оспоравајући српски идентитет језика којим су Срби до тог доба зборили и писали, занемарујући или негирајући драгоценост староштокавског дијалекта као аутентичног, аутохтоног и изворног језика свих Срба на Балкану.

Циљ овог чланка је да скрене пажњу на неке специфичне друштвене карактеристике племена Калаши (по некима и Колаши) које су сличне са оним што карактерише и метохијске Србе (и Србе уопште), како би заинтригирао читаоце и озбиљне истраживаче да, ван званичне институционалне историографске школе, почну да се баве изучавањем најстарије историје Срба, пре седмог века и пре Христа, користећи се мултидисциплинарним начином обраде сазнања из области теренске лингвистике, етнологије и фолклористике.

Ову тему ћемо обрадити у неколико наставака. У првом делу бавићемо се неким језичким сличностима и варијететима у калашком и српском језику запажајући да у језицима Калаша и метохијских Срба има извесних лексичких сличности.  Ово отуда што такве лингвистичке појаве код два међусобно удаљена народа, чије историјске диспозиције почивају на временским дистанцама у размаку од неколико миленијума, имају битног значаја за утврђивање неких историјских чињеница. У осталим деловима текста посветићемо се подударностима и сличностима у области етнологије, музике, фолклористике и народног стваралаштва. Таквих, а можда и већих сличности има и код исламизираних Хунза и Паштуна који су такође настањени на тромеђи Индије, Пакистана и Авганистана. Међутим, Калаши су специфичнији због паганске вере, језика, ношње, музике и обичаја, наслеђених од предака, војника Александра Македонског пореклом са Балкана, те су самим тим оригиналнији и ближи ономе за шта се може претпоставити да бивствује у том друштву преко два миленијума. Једно мало племе са таквим специфичностима, које вековима опстаје усред радикалних муслимана и индуса задојених екстрмно агресивном верском и културолошком политиком нетолеранције према свему што није у складу са њиховим етно-културолошким обрасцима, Калаши представљају право чудо. Ко су Калаши или Колаши?

ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ НА ПОРЕКЛО КАЛАША И МЕТОХИЈСКИХ СРБА

На 10 000 километара од Метохије, на врлетима планинског масива Хималаја, на планини Хинду Куш, на висини од 3000 метара надморске висине, између Авганистана и Пакистана, живи племе Калаши (или Колаши). Ко су Калаши и какве би везе могли имати са Србима, а посебно са метохијским Србима? Нажалост, о културно-историјским и идентитетским посебностима метохијских Срба се веома мало зна, или оно што се зна је искривљена и слика фабрикована од стране историчара, етнолога, лингвиста и фолклориста аустрофилске провинијенције и заговорника критичког метода научних истраживања, пре свега, у историјским и линвистичким наукама. Упоређујући културолошко-језичке специфичности метохијских Срба са наметнутим стандардима културолошког, етнолошког, лингвистичког и фолклористичког обрасца српког етноса Централне Србије, представници београдске интелектуалне елите косовско-метохијске Србе, који по својим специфичностима одударају од тог обрасца третирају као културно-језички деформитет Срба, обликован под утицајем других несрпских култура (албанске, бугарске, грчке, турске и др.) и чине огромне напоре да и њих “стандардизују”. Несвесни да тиме секу своје корене, они ће дефинитивно успети у томе (нарочито после протеривања Срба са Косова и Метохије) иако језички спецификум метохијских Срба чини основни извор свих новоштокавских језика на Балкану.

Калаши имају готово исту судбину. И они убрзано нестају. Мало се о њима зна. Ни у озбиљнијим енциклопедијама света нема помена о овом народу. Веома је распрострањена теорија да су Калаши остаци војске Александра Македонског која се пре 2400. година (тачније 360. године пре Христове ере) на том простору спремала за освајање Кине и Индије. Италијански етнолог Паоло Грациози објавио је једну студију о Калашима засновану на истраживањима вршеним на лицу места, 1963. године. Грациози сматра да Калаши потичу са динарско-алпског масива, чиме се потврђује теорија да су део војске балканских освајача (таквих освајања је било три од стране Балканаца). Такође, према историјским изворима, у саставу македонске војске су, поред Македонаца и других балканских племена, били и балкански Трибали, једно од дрeвних и највећих трачких племена, за које многи историчари тврде да су чинили добар део Александрове војске у походу на освајајње Истока. Према Јиричеку, један одред Трибала је учествовао у Алелександровом походу на Персију (Константин Јиричек: Историја Срба, стр. 14). „У походима Александра Македонског 7 000 Трибала је регрутовано само за поход на Персију“ (Проф. Д. Митић: Када су апостоли одили понишављем).

Ко су Трибали? Трибали су, поред Одриза, најмногољудније и најjаче трачанско племе. Већина истраживача се слаже да су то Срби. Страбон каже да се земља Трибала пружа на 15 дана хода од Струме (на југу) до Дунава (на северу). Теодор Метохит, као изасланик византијског цара, био је неколико пута на двору краља Милутина и увек говорио о Србима као о Трибалима. Био је у пратњи Симониде, будуће жене краља Милутина, о чему пише: „Драгу ћерку, невесту, одведох лично владару Трибала (Τριβαλλών κρατέοντι) са којим се требало споразумети o многим постојећим несугласицама између оба народа (άμφοτέροις γένεσι) Ромеја и Трибала насталих због претходних размирица.“

Григорије Палама о сусрету са царем Душаном на Светој Гори каже: „Тада je и Стефан архонт Трибала (ό των Τρ φαλλών άρχων Στέφανος) и сам дошао на Атос. Да је појам „Трибали“ је синоним за Србе, говоре многи историчари из Средњег века (како византијски, тако и европски) по којима се тај појам односио искључиво на Србе. Многи од њих јасно назначавају да је “трибалски” синоним за “српски”.

Има доста историчара који тврде да су Срби Илири. У време Римских освајања, на Балкану (Хелму) су живели Илири и Трачани. Илири су уствари Венети које помиње Јулије Цезар, а неспорно је да су Венети заменска именица за Србе. Цезар посебно истиче њихову бројност, наводећи да их има толико да се протежу све до западне Европе. Средњевековни историчар Магиус Патавиус изричито наводи Србе као прве становноике Хелма и потомке прастарих Српских племена Илира, Дачана, Трачана, Дардана, Трибала и Македонаца. Занимљиво, Александров отац Филип је био Трибал, а мајка од Илира! Много векова касније, у 15. веку, чувени Халкокондил је написао да је на Косову Пољу један Трибал убио турског цара Мурата.

Трибали су имали уређену државу, о чему сведочи и државни грб пронађен у Србији.
У време Александра Македонског, и после њега, у историји балканског полуострва нема помена о некаквом племену које би носило назив Калаш или бар сличан њему. Тек крајем XI века угарски историчари помињу племе “Калиши” (мађ. Kálizi или Kálizok) које су Срби називали Кезуни “зато што су се много смејали (кезили)”, и који су се, после битке код Левуниона (29. априла 1091.) у близини реке Марице, настанили около Таре, Пиве и Дрине. Ово племе је нестало у средњем веку (Зборник Илариона Руварца, Српска манастирска штампарија, 1934. године).

Александар Македонски је, припремајући војску за освајање истока, повео око 7000 Трачана као лаке јединице, “али вјеројатно те су јединице биле састављене више сјеверних племена попут Илира, Одрисинаца и Трибала које су се заједнички називале Трачанима.”  (“Реформе македонске војске под Александром Великим”, Новић Ренато, Свеучилиште у Задру, 2019. године). Дакле, многи историјски факти говоре да је војска Александра Македонског за напад на Индију прошла управо преко планине Хинду Куш, долинама Румбур и Бумбурет према Индији.

Имајући у виду напред наведено, можемо додати да се међу Калашима о њиховом пореклу овако приповеда: „Када је велики војсковођа, херој и генерал Александар Велики оставио овде своје трупе, замолио их је да остану на овој земљи и никада не промене своју традицију и веровања, културу и законе, докле год се он не врати из ратних похода са Истока…“, као и „ да су некада давно припадали високо образованој култури, све док њихове књиге нису спалила варварска племена.“

Када је Александар Македонски кренуо у поход, са њим су вероватно кренули и Калаши као део племена Трибала или Дардана, а можда и под својим посебним именом Калаши, и стигли до Хинду Куш планине. Остали су ту, намножили се и временом су формирали велику, снажну и културно развијену државу коју су околни народи звали Кафиристан (Ћафиристан, од речи ћафир-неверник) и која се простирала од данашњег источног Авганистана до северног Пакистана, на преко 13.000 квадратних километара. Друштвену заједницу Кафиристана (Ћафиристана) чиниле су многобројне племенске заједнице (нпр. Паштуни, Калаши, Хунзи).

Кафиристан је 1895. године поражен од стране авганистанских муслимана и готово у целости исламизиран (када је назван Нуристаном) а део Кафира (Ћафира) се повукао у неприступачне делове Хинду Куш планине, на преко 3000 метара висине. То су били Калаши. Тако су Калаши као кафири (неверници) једини народ у свету који је хиљадама година био готово без мешања са другим популацијама.

О овом племену сам сазнао за неке податке сасвим случајно, сурфујући по интрнету још 2011. године, трагајући за доказима о аутохтоности балканских Срба, али ништа подробније није могло да се сазна о Калашима, њиховој историји, култури, етнологији, животу… Посебно се није могло наћи нешто на српском језику, а не може ни данас (бар не неко озбиљније истраживање или документарни филм). У то време сам пронашао један документарни филм на енглеском језику, и у говору Калаша препознао сам две реченице, изрезао тај део филма и објавио на фејсбук страницама. Међутим, мало је то било за неки озбиљан рад о томе. Од пре пар година о племенима Калаш и Хунзи на интернету се могу наћи видео-прилози, чланци, па и озбиљне студије грчких, албанских и македонских истраживача који олако својатају племена Калаш, Хунзе и Паштуне. Отуда је овај чланак написан као одговор онима који без икаквих основа својатају ова племена. Овим текстом желим да укажем на културолошко-језичке и друге карактеристике племена Калаш, које су толико сличне са културно-језичким карактеристикама метохијских Срба да упућују на озбиљно размишљање о заједничким коренима ове две етничке заједнице који досежу до времена од пре 2400 година. Размотримо те сличности.

ЈЕЗИК КАЛАША И НЕКЕ ПАРАЛЕЛЕ СА ЈЕЗИКОМ МЕТОХИЈСКИХ СРБА

Језик Калаша се развијао самостално стотине векова и готово без икаквог или незнатног утицаја од стране језика других популација. За језик метохијских Срба се не може баш тако рећи, с обзиром на то да су они живели (и још живе) на простору којим су владали разни завојевачи. И језик метохијских Срба и језик Калаша припада индоевропском или евроаријском стаблу. Ови језици, на први поглед, изгледају тотално различито и као да немају додирних тачака. Међутим, није баш тако. Иaко се нико није детаљно позабавио овим питањем, има доста сличности између ова два језика.

Пре свега, сами називи „Калаши“ и „Колаши“ имају за основ речи из српског језика метохијског дијалекта. Реч „кал“ на метохијском дијалекту значи „блато“, а у неким деловима Метохије за људе који раде са блатом или живе на блатњавом терену погрдно се каже да су „калаши“. Најстарија народна игра метохијских Срба зове се “Калач”. Колаши, пак, могли би бити и они који народне игре играју претежно у колу и користе верске симболе соларних божанстава у виду коловрата. Калâш на дијалекту метохијских Срба значи неваљалац, варалица али не много у ружном смислу него више од милоште речено: Калâш дете (Глигорије Г. Елезовић: Речник косовско-метохијског дијалекта, стр. 273). Погледајмо и послушајмо неке калашке речи и изговарање тих речи у инсертима из неких документарних филмова о Калашима, објављеним на Јутјубу.

Пример 1:

Извор на дан 10.06.2011. године

У делу енглеске филмске репортаже о племену Калаш „Alexander army (The Kalash) Pakistan“ чују се српске речи изговорене на призренско-тимочком дијалекту: „Нéма, нéма ни́шта …“ и „Шта смо имáльи ми? Ни́шта нéсмо имáльи ми“

Неспорно је да се у овом инсерту чују три реченице које србима разумљиве. Човек који стоји док разговара са преводиоцем изговара „Нéма, нéма ни́шта…“ а човек који седи на земљи са прекрштеним ногама и оружјем у рукама додаје „Шта смо имáльи ми? Ни́шта нéсмо имáльи ми“. Шта је то типично у овим реченицама (и речима) да се могу повезивати са српским језиком, и то баш дијалектом метохијских Срба? Истина, да због брзине говора, тешко су ухватљиве неке истоветне речи али ипак се могу разумети, посебно од ретких познавалаца дијалекта метохијских Срба. Речи и реченице које изговарају ови Калаши се одликују особеностима које карактеришу и наречје метохијских Срба, као дела српског призренско-тимочког дијалекта и то:

• јасно се чује палатално или средњенепчано л („ль“ или „л`“) које се овде јавља испред једног од предњих вокала (и),
• акценти се изговарају на претпоследњим вокалима („имáльи“, „ни́шта”) и
• положај личне заменице „ми“ у односу на перфективни глагол „имáльи“, код горе изговорене упитне и одречне реченице присутно је и код говора метохијских Срба.

Свега овога има и код пар реченица које изговарају Калаши у овом филмском инсерту, а које и данас можете чути код метохијских Срба у потпуно истом облику. Веома је битно нагласити да је од изузетне важности чињеница да је палатално л („ль“ или „л`“), присутно и код Калаша и код метохијских Срба, као и истоветно наглашавање одређених вокала у предметним реченицама. Ово отуда што, ако је истина да су Калаши потомци Александрових војника са Балкана, а историјски извори потврђују да јесу, та чињеница би потврдила:

1. да су метохијски Срби, односно сви балкански Срби аутохтони на простору Балкана, односно да се они на том простору налазе најмање 2400 година, још у време Александра Македонског, и чинили су саставни део његове војске;
2. да је језик метохијских Срба (српски језик староштокавског дијалекта) био говор и свих балканских Срба и
3. да теорија неких српских лингвиста (вуковаца и осталих заговореника српско-хрвтског језика) о присуству палаталног л („ль“ или „л`“) испред предњих вокала (е, и), као једна од изразитих фонетских појава у српском метохијском говору, „представља последицу утицаја албанског и других језика средине“ није теоријски ни практично утемељена и потпуно погрешна теорија јер албански језик на простору северне Албаније, Косова и Метохије никада није био доминантан све до стварања државе Албаније и сецесије Косова и Метохије. Палатално, умекшано или средњенепчано л („ль“или „л`“) егзистира у српском метохијском говору као један од трагова (рефлекса) јата и јота, и који су постојали од настанка српског етникума до данас. Заговореници наведене теорије не дају објашњење зашто је то палатално л (умекшано л) присутно код Срба Космета у областима где никада није било Албанаца или других несловенских етничких група (Средачка жупа, Сиринићка жупа, северни делови Космета) као и код Срба на просторима ван Космета (Зетска област, област Братоножића, област Куча, Рашка област, делови Хрватске и БиХ).

Пример 2:

Извор на дан 23.11.2012. године

Овде се чује момачко подсмевање веселој и разиграној девојци па се чује „…ха, ха, ха, ха… Óна ви́ка еј, еј, јој, јој…“ Овде је карактеристично што је лични глаголски облик трећег лица једнине („óна ви́ка“) потпуно исти као и код дијалекта метохијских Срба, док би код стандардног (ново)српског језика био „она виче“.

Пример 3:

Извор на дан 09.12.2018. године

Видео који је забележио припрему неколико Калашанки за снимање калашанске песме “Марик”, где се чује како две од њих (Аријана) изговара реченице „настављање, дођите…настављање, дођите“ а друга (старија) „ње бами“ (речца од „не Бога ми“ попут метохијског “не боме” или речце “кане” од “како да не”, или „њекња“ која је настала „од некада“, односно „недавно“).  Дакле, потпуног умекшавања сонанта „н“ има и у метохијском дијалекту, додуше у изузетним ситуацијама иза којих углавном стоје асимилациони процеси (утицај звука на суседни звук): н`ојња браћа (њојња браћа), н`ебо (њебо), н`екн`а (њекња), камен` гу утепаја (камењ гу утепаја), мин`ђуше (мињђуше), којн`аће (којњаће).

Пример 4:

Извор на дан 23.11.2012. године

Једна од девојака које ките врата младицама дрвећа изговара: „Нема друге“

ГРУПА РЕЧИ СА ИСТОВЕТНИМ ЗНАЧЕЊИМА

Летимичном претрагом по интернету може се наићи на неке речи калашког језика. Не може се рећи да има много сродних речи калашког и српског језика (што је разумљиво, обзиром на временску дистанцу око два и по миленијума) али ипак их има поприлично.

         калашански      српски староштокавски (мет. наречја)     српски новоштокавски 

         BARABAR                   БАРАБАР                             ИСТО, ЈЕДНАКО, ПОДЈЕДНАКО

         DUNJA                          ДУЊАЈА                              СВЕТ, АТМОСВЕРА

         PRAWAC                       ПРАВАЦ                              ПРАВАЦ

         HUK                              ЗВУК                                     ЗВУК

         DAI                                ДАЈ                                       ДАЈ

         GRANZU                      ГРАНИЦА                            ГРАНИЦА

         NANA                           НАНА, МАМА, МАТИ       ТЕТКА, МАЋЕХА              

         JAR                                ЈАРИТ, НАЈАРЕН               ЉУТИТ

         ZEMINDAR                  ЗЕМЉОРАБОТНИК           ЗЕМЉОРАДНИК
                                                (ЗЕМЉОДАРНИК)      

         ZEMIN                          ЗЕМЉА                                ЗЕМЉА

         IZUM                             ИЗУМ (ИЗУК)                     ПРОНАЛАЗАК, ЗНАЊЕ

         BAJA                             БАТА, БАЦА, БРАТ             БРАТ

         DUM                              ДИМ                                     ДИМ

         BARA                            БАРА                                     ДОДИРУЈЕ, ПИПА

         VIKA                             ВИКА                                   ВИЧЕ

ТОПОНИМИ

Има и бројних топонима који звуче славофоно, србофоно али многи немају истоветно значење. Међутим, има и оних који су потпуно исти, са истоветним значењем као и у српском метохијском, односно староштокавском дијалекту, или се користе у овом нашем дијалекту али нисам утврдио њихово значење у калашком језику (гарамчешма, килани, гоч, мате, учо, дарван, оштрук, гора, кума, дуга, моми, мате и др. ). Ево неких интересантних топонима (на енглеском алфабету) који на српском метохијском дијалекту имају неко значење, иако не мора да значи да на калашком имају исто значење:

DARVAN – дарван, реч коју метохијски Срби користе а њено значење и сами не знају (“Скараше се, море, дарван се напраише”.)

CHASHMA – чешма је реч коју Метохијци користе за чесму

GOWCH – гоч је реч коју Срби користе за бубањ, некада њихов главни инструмент

BATKELA – баткела, батка, батке од милоште је бата (брат или старешина пор. задруге)

SHEER – шер је реч за несрећу (Гољем шер ми ућинаја, Шер дете је оно)

MOMI – моми од милоште Момир или Момчило, у другим крајевима би било Момо

KHILANI – килани је назив за “килаве” мушкарце

KAWGA – кавга је реч коју Срби Метохије користе за свађу

KOZA BAZDARA – коза баздара, коза која је често упрљана или има специфичан мирис

Наводим на енглеском алфабету низ калашких топонима, откривених на мапи простора који настањују Калаши, који звуче србофоно али нисам утврдио да ли имају истоветно значење и у српском језику.

MUDARE, MILKOV, KHILANI, CHASHMA, DARBAND, GARAMCHASHMA, NISHUSP, SHARHAN, GOZNAK, KOZIDEHZAITH, MIRGASH, MUZHGOLE, ZAITH, KUMA, DUGA, MOMI, MATE, KARANG, SUNICH, UCHO, GORA, NOSHAQ, DARVAN, DEVAN, OSHTRUCK, ZVARDARA, SHEER, BATKELA, MINGORA, GROM, SKARDU, CHASHMA, GOWCH, KUMRAT, BELA, BARA, BAR, BATOL, CHUMURKHUN, MERAGRAM, KAWGA, KOZA BAZDARA, SARBARAI, GARAI, GORDOGHLASHT I DRUGI.         

Мапа дела калашке области са три србофона топонима (Моми, Гоч и Бела)

Извор: https://mapcarta.com/Kalasha_Valleys

ЗАКЉУЧАК

Ако је тачно да су Калаши потомци војника Александра Македонског, пореклом са балканског простора, који су формирали своју друштвену заједницу независно од својих тадашњих сународника и удаљени од њих 10 000 км, и у готово потпуној изолацији у врлетима Химелаја опстали током 2400. година, сасвим је нормално да се њихови данашњи потомци разликују у  језичком и културолошком смислу од данашњих потомака њихових сродника који су остали на Балкану. Позната је друштвена појава да делови једне друштвене заједнице, када се одвоје и сваки од њих створи засебну скупину, временом постану различита друштва. У почетку су то друштва са потпуно истоветним културолошким и језичким особинама. Међутим, култура и језик се временом мењају. Поготово језик. Језик се током историје мења. Било би неприродно да заједница Калаша и заједница метохијских Срба имају потпуно идентичне културно-језичке особине, с обзиром на веома велики временски период одвојеног културно-историјског развоја и будући без икаквих међусобних контаката. Међутим, сличности има, и то прилично. Многе језичке паралеле упућују на закључак да је у прошлости међу овим заједницама било неких контаката, највероватније и суживота. Колико је тих сличности и на којим научним поставкама се оне темеље, по питању порекла, контаката и суживота, то ће даља и темељна истраживања компетентних научних истраживања показати, уколико таквих истраживања буде. У сваком случају, сличност са Калашима је још једна потврда да су метохијски и остали Срби Балкана аутохтон народ на простору на ком се данас налазе. Реченице које Калаши у горњем филмском инсерту изговарају по свим лексичким правилима која важе и у српском староштокавском дијалекту метохијских Срба, везени мотиви ношње Калаша, превези за главу код жена, играње у колу, кићење оборних врата гранчицама, симболи паганских божанстава и много тога другог, идентификују простор са ког су њихови преци пошли у освајању света. Тај простор је Метохија или „долина српских краљева“, односно Стара Србија.

(наставиће се)

___________________

Упутница: СТАРИ ЕГИПЋАНИ СУ ПРИЗНАЛИ: „Само један народ је старији од нас и долази са Балкана!“

Повезани текстови аутора на СРБском ФБРепортеру:

Баба Перуникино зборување – Понапре, дете моје, ја не сьм знала да некој у свет слави Вештицин ноћ, чесан крст гу утепаја…

ФЕЉТОН СТАРИ СРБИ (1): Баба Перуникино зборење – ПЦОВАЊЕ ЈЕ НАЈЛОШ ТАБИЈЕТ КОД СРБЕ

ФЕЉТОН СТАРИ СРБИ (2): Баба Перуника ударила збор на пољитику – требамо да имамо кондзула у Призрен, ка` у турско време!

Фељтон Стари Срби (3): БАБА ПЕРУНИКИНО ЗБОРЕЊЕ – КАКО СЕ НАПРЕ ЖИВЕЛО

Фељтон Стари Срби (4): МУШТИНА И МУШТИШТАНИ

Фељтон Стари Срби (5): ТАЈНЕ СТАРИХ СРБА