Знаш ти, све су чешће деца растурачи сопствене пропасти, она некад фина, са којом си се кол’ко јуче смејао, шалио, играо… скромног стања, без „у тренду“,
попут деце оних првих што „мрвице“ деле.

Знаш ти, нашла деца начин да постану „ин“. Тако им рекоше, право из медија, узори им врли… изгубише осмех, поглед бистар, невиност, будућност… још су деца, нису више фина.

Знаш ти, сваки крај своја eкипа,
дилерчићи свог дилера, дилер газду, газда господара. И господар децу… своју, фину, углађену, дотерану, ону која служи као мера „ин“… само њима „poба“ не сме да се „ваља“.

Знаш ти, мисли им прљаве: „друге деце, да је мало више, слабо нам се рађа. Дели, бесплатно у старту, навуци, до даске утерај у неуроне, док очи не погубе поглед… еее, тада ће платит’ и оно бесплатно што се некад дало“.

Знаш ти, не мора све новцем, може телом младим док је лепо… после баци, негде поред пута, хаустор нек смрзне, клупица ко кревет. Није важно, дошла друга деца…

Знаш ти, њих хапсе у парку,
понекад дилерчића, а дилере ретко… од газде па навише не сме да се дира. Њима нек је добро, за децу ко пита. Што их нису пазили, родитељи послом заузети… они нек’ су криви, да кривицом „убијају“ тугу.

Знаш ти, на улазима клуба, сплава, дискотеке, рејв журке… растурају момци, они исти који дању хапсе оне треће и четврте, најдаље у „ланцу“, где је мања штета за великог боса… ноћног послодавца.

Знаш ти, неки девојчурак тек почео да живи, уваљен у кревет луксуза, хотела који крије тајну предозирања… газда дао, па отишао… отишла и душа, само тело лежи затровано дрогом. Ког’ брига за леш.

Знаш ти, гледали смо, кафане их пуне, довезли их са истока, тек стасале, лепе… нежне… истрошене… погледа са сетом. Наше сада, круг се врти, девојчице пут Космета иду. Само поглед исти, тужан, у стопу их прати… тад хајали нисмо, мора да се „врати“.

Знаш ти, ал’ ћутиш, тишином се штитиш, твоје да опстане, туђе нека иде… олош прикривањем браниш све мислећи, „шта ја сад ту могу?“. Стидиш ли се…?!