Пише: Комнен Коља Сератлић
Траг у времену из црног шешира

*Аутор је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а

Овај мали, скромни приступ једном давном времену, препоручујем младима, како би боље разумели савремена догађања, како би откривали „мале“ Хитлере у разним земљама, посебно на Космету, Рашкој области, у комшилуку Србије, разним украјинама, великим британијама, империјама зла идр.

***

Самољубље је карактеристично у животу интелектуалаца. У самољубље сам се заглибио још као студент, мислио сам да све знам, а онда ми је помогао Сократ, који је рекао: „Ја знам да ништа не знам“. И тако до данашњих дана (од последње године студија другог факултета, прошле су 52 године), стално сам себе опомињао, преиспитивао да ли сам се ослободио самољубља. Нажалост, као дугогодишњи сведок времена, уверио сам се да су ме окруживали, и данас ме окружују, многи самољубиви интелектуалци, посебно они којима је једино занимање највеће људско отуђење – политика.

Узгред речено, политичари нису интелектуалци, они су генијални сваштари, а што је посебно трагично – они не раде у интересу НАРОДА. На другој страни, интелектуалци се ни по чему не разликују од других људи, осим по томе што имају једну једину дужност (назвао бих је светом, прим. ККС), а то је да својим делима у свим областима живота, искључиво раде и помажу онима (жртвују се када је потребно) који су их изњедрили, школовали, који су им омогућили да буду интелектуалци – а то је НАРОД.

У масмедијима (посебно порталима), штампаним и електронским, свакодневно врве текстови, интервјуи о догађајима из прошлости, односно ти догађаји се плагирају, препричавају, прилагођавају одређеним слојевима друштва, партијама, понајприје владајућим, упућују се директне или индиретне поруке, извлаче закључци, има и „навијачких“ текстова, текстова у којима доминирају славопојке или мржња према некоме или нечему из те прошлости, приче које не почивају на стварним чињеницама, архивској грађи, посебно оне приче и текстови који су обојени идеолошким слепилом, итд.

Зашто овај и овакав увод? Зато што ће се неко од мојих добронамерних и злонамерних читалаца упитати – да ли је овај с ума сишао да пише о нечему о чему је „све написано“ више од деведесет година.

Међутим, недостаје једна свеобухватна књига о Хитлеру, односно Немачкој (око које се „врти“ цела Европа и не само Европа) од појаве Хитлера (нациста) до данашњих дана и о свим земљама учесницама у предратној, ратној и послератној игри, посебно о неким комшијама и народима којима су сва злодела опроштена и који у овим опасним временима изњедравају „мале“ Хитлере, што је уствари основни повод за овај текст.

(Мој имењак Комнен Бећировић је написао: „Може колико хоће и овај папа, као и предходни, Хрватску помиловати, врховног духовника чудовишне Ендехазије, кардинала Степинца блаженим и чак свецем прогласити, може Хрватска у Европску унију и НАТО ступити, али све дотле докле не призна своје велико недјело, свој magnum crimen, докле не престане да свог злодуха Анту Старчевића слави као «оца нације», докле буде истрајавала у потврђивању саме себе на поништавању другога, све докле се у њој не дигне нека велика савјест, што је, као што смо видјели, сасвим могуће, све дотле ће Хрватска остати тешка грешница међу народима”).

Догађаји, за које је у неким временима требало да прође више од 30 година, смјењују се буквално дневно, недељно, месечно: у Западној и Источној Европи, посебно на Балкану у окружењу Србије, Блиском и Далеком истоку, америчкој Северној и Јужној хемисфери и којекуде, и ти догађаји миришу на рат. У ствари, многе земље су у рату, иако се не пуца. То вербално пуцање и насиље претвориће се у стварно насиље и стварно пуцање.

Дигресија: Свеобухватну књигу, али не о Хитлеру, Немачкој и Другом светском рату, успео је да напише један чудесни човек, књигу под називом „Јерусалим“. Обухватиo је и Велики рат, крај другог светског рата „Прљави рат“ (Јевреји, Палестинци) на БИ, јеврејску независност – стварање државе Израел, дакако, све у контексту приче о Јерусалиму. Када сам пре годину дана прочитао књигу над књигама, „Јерусалим“ (више од 800 страна, насталих из неколико хиљада књига, од првих писаних дела, одгонетања хијероглифа, архивске грађе, разговара са великанима из разних наука) од Сајмона Сибага Монтефјореа, рекао сам једном историчару да обеси оловку о клин. После те књиге, која прати „живот“ града „небеса и земље“ током 3000 година као и земаља у његовом окружењу и европских, осјећао сам се и тужно и ружно шта све нисам знао, а мислио сам да о Јерусалиму и многим земаља које је Монтефјоре „ставио“ на своје место много знам. Та универзална књига о универзалном граду, чудесног педесеттрогодишњег професора са Кембриџа, показује да се не само околне земље, већ цели свет „вртео“ и „врти“ и данас око тога града (Храмовна гора и Зид плача, Храм Васкрсења Христовог за Хришћане, Купола на стени – Омарова џамија, џамија Ал Акса за муслимане. Ништа мање нису чудесне његове књиге „Сашењка“, „Једне зимске ноћи” (две тајне љубави које су уздрмале Стаљинову владавину), „Романови“, “Стаљин”, „Небо у подне црвено“ и др.

О Хитлеру је написано толико књига да их се у омеђеном људском животу не може све прочитати, али од прочитаних издвајам две: „Књига о Хитлеру“, писана за Стаљина. Аутори су двојица СС-оваца који су били у близини Хитлера и која је дуго била под ознаком строго пов, војна и државна тајна и Х. М. Енценсбергера, „Хамерштајн или непоколебљивост“ Дакле, не пишем генерално о Хитлеру, већ само једу цртицу, један и временски и садржајно кратак поглед на долазак Хитлера на власт, због, како наведох, „малих хитлерчића” око нас, како долазе на власт и како владају.

***

Након Версајског мира у Њемачкој је владао прави хаос. Oд Вајмарске републике (од 1919. до 1933.) се много очекивало, посебно што је њеним стварањем укинута монархија. Тај први покушај успостављања либералне демократије завршио је катастрофално, доласком Хитлера на власт. За свих тих 15 година Немачка је била подељена на разне партије (чак је и КПН, чије је руководство и радничка класа била најјача и најшколованија у Европи, била подељена). Владале су свакодневне побуне, глад (гладни су се од двадесетих година, посебно у време велике економске кризе 1929. до 1933. раштркали по Европи, посебно по балканским земљама – када су им давали да једу, говорили су: „бите данке“ и тако је настала погрдна реч битанге), посебно је владала мржња према Версајском споразуму „који је Немачку понизио“, како су говорили млади Немци (са којима је Хитлер изградио нацизам. Гебелс је изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити“). Једном речју, Немачка је била перманентно у грађанском рату.

И још неколико речи о Вајмарској републици, јер је она један од основних узрока доласка Хитлера на власт: у њој је владала психологија реваншизма. Немци су се „хранили“ долхштослегендом, што је значило да Немачка није изгубила Први светски рат због пораза армије „већ због издаје отаџбине ударом отпозади, изнутра“. „Спољнополитички притисци (писали су и леви и десни), били су неподношљиви (Британци и Американци су, након завршетка Другог светског рата то уочили, признали „да Версајски мир није био разуман мир“, посебно понашање Француске и Пољске, којима се Хитлер осветио). Врхунац је био када су годину дана пре именовања Хитлера за канцелара, у Аустрији и Немачкој формирани „Милиција“ (јуришно оделење СА), „Црвени савез бораца на фронту“, „Челични шлемови“, „Ударне јединице“, „Немачки барјак“, „Савез за узајамну заштиту“, „Домовинска одбрана“. Сви су се они борили на улицама. И леви и десни су били милитантни.

У култури је завладао кич. Филмови, као „Кабаре” показују један хистерични, полиморфно перверзни „безочни“ Берлин“. Чак су се познати философи и писци предали некој врсти неминовности, летаргији, напуштали су Немачку (Херман Хесе, четворица великана Франфуртске философске школе, Адорно, Фром, Хоркхајмер, Маркузе, затим Хајдегер, Карл Шмит, Ернс Јингер, Брехт, Корш, Анштајн, Бертолт, Ремарк, породице Томаса и Хajнриха Мана и многи други, такође сликари, композитори, музиколози, итд. Сви су били против Вајмарске републике и леви и десни – примера ради и Телман (КПН) и Гебелс (СС).

Већ 1921. године појавио се „један смушењак, али вешт смушењак“, како га је, након разговора са Хитлером 1924. проценио тада шеф генерлштаба Рајхсвера (немачка армија). Тај смушењак је био аустријски каплар Адолф Хитлер. Генерали Рајхсвера, као и већина канцелара, разних министара, који су се често смењивали, сматрали су га психопатом.

Хитлеру је сав тај хаос одговарао, тако да је већ 1921. формирао буквално своју армију, своје ударне одреде који су започели са прогоном комуниста и Јевреја. Међутим, све до 1933., када је постао канцелар, додворавао се генералима и високим официрима Рахјсвера и још неко краће време након тога је наставио да се додворава (управо зато што је знао шта мисле о њему) док их није поубијао, послао у логоре или пензионисао. Знао је, између осталог, да су неки генерали молили старог председника Немачке Хинденбурга да га не именује за канцелара, окарактерисали су га најпогрднијим речима, да га треба ухапсити и прогласити ванредно стање. Хинденбург је обећао, али то обећање није одржао, иако је рекао генералима: „Ви ваљда господо моја не очекујете од мене да тог аустријског каплара именујем за рајхсканцелара“. Само дан раније је са другим саговорницима пристао да га именује: „Деведест посто Немаца је за њега, нећу дозволити грађански рат ако га не именујем за канцелара“, рекао је сенилни Председник.

Лево: Рајхспредседник Хинденбург 1930. у униформи царске армије; Десно: Хитлеров кабинет након формирања владе. Седе са лева на десно: Херман Геринг, Адолф Хитлер, Франц фон Папен; стоје са лева на десно: Франц Зелте, Ханс Хајнрих Ламерс, Др. Герике, Јохан Лудвиг Граф Шверин фон Кросик, Вилхелм Фрик, Вернер фон Блумберг и Алфред Хугенберг.

Хитлер се, када је постао канцелар, претварао да није ни знао за сусрет генерала са Председником, иако је одмах након изласка генерала из Председниковог кабинета сазнао буквално све шта је изговорено. Повукао је изузетно лукав потез: када је именован за канцелара није одржао јавни говор и изнео свој (и његове партије) програм, већ је позвао на вечеру најважније генерале и друге за које је сматрао да му сметају и том приликом је, на изненађење свих, поднео двоипочасовни реферат. Присутни (поједини преживели) су се касније присећали да је у почетку читао, говорио тихо, а онда еуфорично. „Неке ставове је понављао по десет пута, о непријатељству Енглеске, Француске, понижењу Немачке, посебно је истако проблем бољшевизма „који трује свет“. „Ја постављам себи рок да потпуно уништим марксизам за 6 до 8 година“ (тог момента никоме није пало на памет да је тачно најавио годину похода на Исток, на Русију). Нагласио је (додворавајући се присутном министру војном и генералима): „Онда ће војска бити способна да води активну политику (када су шеф Генерлштаба и још неки генерали дошли код предсеника Хиндербурга, одмах им је рекао да неће дозволити да се војска меша у политику и под великим притиском је пристао да са њима разговара), а циљ проширења животног простора немачког народа ће се постићи оружјем“ (што је подразумевало освајање и поробљавање других земаља и народа).

Упитао се, понављајући десетак пута: „Како се Немачка може спасити? Како се незапосленост може отклонити? Ја сам већ 14 година пророк и једнако говорим – сви ови привредни планови, давање кредита индустрији, државне субвенције, представљају бесмислицу. Незапосленост се може отклонити на два начина: помоћу извоза по сваку цену и свим средствима, са високо примењеном политиком насељавања, која има за циљ проширење животног простора немачког народа. Мој предлог би био ово друго (понавио је десет пута). Међутим, остварење ових планова може да започне тек када буду створени предуслови за то. Један предуслов се зове консолидација државе. Више се не сме бити космополита. Демократија и пацифизам су немогући. Такође, она је у привреди штетна. Учешће радника у саветима предузећа, као и војнички савети, представљају исту бесмислицу. Наш задатак је да освојимо политичку власт, да најоштрије сузбијемо свако субверзивно мишљење и да народ морално васпитамо. Сваки покушај издаје земље мора бити безобзирно кажњен – смрћу (поновио је то дест пута). Шта вреди једна армија инфицираних војника. За све ове задатке (многе нисам навео ради дужине текста, прим. ККС), потребна је брзина. Ја сам са својим Покретом већ формирао једно тело (…), које је према својој целокупној структури оспособљено да одмах изгради нову државу“.

Завршио је: „Сада ја вама, господо генерали, упућујем молбу да се заједно са мном борите за велики циљ, да ме додуше не оружјем, али морално подржите. За унутрашњу борбу ја сам себи створио своје властито оружје. Ви сигурно више никада нећете наћи човека који се као ја свом снагом тако залаже за свој циљ, за спас Немачке. И када ми се каже: „Постизање тог циљ види се у Вашим очима!“, онда одговорим „Па добро, онда искористимо мој живот!“

Информација о тајној вечери и интегрални текст говора стигао је у Москву за неколико дана. Хитлер у реферату на вечери ниједном речју није споменуо високо развијену сарадњу Рајхсвера и Црвене армије: заједнички маневри, изградња фабрика оружја, авиона, бојних отрова, пријатељовaње њемaчких генерала са познатим руским маршалима, узајамне посете. Када је сазнао да је њeгово излагање стигло у Москву, кажу да је побеснео, окрививши комунисте и Јевреје, као што их је у фебруару 1933. године окривио за паљење Рајхстага, након чега је председник Хинденбург прогласио ванредно стање и основна права ставио ван снаге. „Овом наредбом практично је укинуто право на изражавање слободе мишљења, укључујући слободу штампе, право на слободу удруживања и окупљања. Укинута је тајност писма, поштанска тајна, телеграфска тајна и тајна телефонирања. Кућни претреси и заплене без судског налога проглашени су за легалне. Хинденбургова наредба дала је влади Рајха право да посегне и у права савезних покрајина. „То је био прави државни удар“.

Подаци говоре да је Хитлер успео да од јануара 1933. до пролећа 1934. године створи приватну армију НСРПН од четири милиона чланова. Шеф његовог штаба, капетан из Баварске Ернст Рем (би је хомосекуалац) „захтевао је другу револуцију, да Рајхсвер нестане у смеђој поплави“. Сматарао је „да је Хитлер њега и његове људе издао“. Имао је „параноичне нападе и љутите тираде“. Говорио је: „Адолф је покварен, све ће нас издати“. Није подносио однос Хитлера са генералима Рајхсвера. „Ја сам му често говорио да се не дозволи обнова царске армије. Јесмо ли револуција или нисмо? Ако нисмо, растераће нас. Ја треба да се млатим са овим овновским крдом старих сдружених ратника… Ја сам стожер нове Армије“. Сукоби између СА и Рахсвера су расли.

Хитлер није дозволио Рему да ради шта хоће. Знао је „да ако дође до грађанског рата да ће Хиндербург прогласити ванредно стање и пренети власт на Рјахсвер“. Хитлер је 30. јуна 1934. наредио да СС јединице убију Рема и целокупно вођство. Никада није утврђен тачан број жртава, сматра се да је у току три дана убијено најмање две стотине људи. У чланку „Дојче јуристен цајтунга“, под насловом „Фирер штити право“ пише: „Фиреров поступак је уистину представљао судско извршење правде. Он није подлегао правди, он је био врховна правда“.

Да поновим, све је ово, осим неких ситних детаља, познато, поготово старијим генерацијама (иначе сам велики противник поделе на младе и старе генерације, односно одувек заступам мишљење да би требало помирити младост и мудрост, која се стиче искључиво годинама). Зато овај мали, скромни приступ (на основу књига и докумената) једном давном времену, препоручујем младима, како би боље разумели савремена догађања, како би откривали „мале“ Хитлере у разним земљама, посебно на Космету, Рашкој области, у комшилуку Србије, разним украјинама, великим британијама (Велика Британија је прије Хитлера оснивала концентрационе логоре, извршила је геноцид над Индусима, Бурима, у Бенгалу), империјама зла (извршила је геноцид над Индијанцима и у многим земљама) идр.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Каква је разлика између такозваних косовских вођа, њихових превара, претњи, уцена, формирање армије, односно убица (по узору на Рема) и др, од Хитлерових метода? У унесрећеном СБ ОУН (види критички фељтон о ОУН, од ККС), пре неколико дана слушали смо Хитлеровско-Ремовско-Гебелсовско излагање (назвао бих га трабуњање, прим. ККС) тзв. председника тзв. државе Косово. Он се поносио тиме што је „носио униформу“. Да, носио је униформу УЧК која је побила све што је било српско, која се служила Хитлеровсим, нацистичким методама и која није престала да се свакодневно тим методама служи и убија. Након што је то изнео и признао у срцу ОУН, требало га је одмах удаљити са седнице јер је испрљао, опоганио ту седницу и СБ. У ствари није му требало дозволити да присуствује седници.

Међутим, на седници су били лудаци – амбасадори В. Британије и Империје зла (види њихова излагања). Ако су Империја и Запад полудели, зар морамо да будемо и ми луди? Када ће се наше вође и раније, а поготово садашње, призвати у памет, смирити се, да се са убицама, наркодилерима, нацистима – шиптарским, није смело и не сме седати за исти сто? Зато је писмо Империјиног Трампа, са којим се наше вође узносе и величају га, велика подвала. Чак се у овој унесрећеној Србији иде толико далеко да неки „велики“ гласноговорници наших владара изјавише „да је Трамп надиграо Путина“.

И друго, кукњава за Резолуцијом СБ ОУН 1244 коју су наше вође по наговору тих западних лудака погазили, је срамна накнадна памет. Зар је морал толико побегао од пређашњих и овосадашњих вођа да не могу превалити преко својих уста – ПОГРЕШИЛИ СМО? Али, након таквог признања се подносе оставке. Институција – подношење оставке – у Србији не постоји.

Философ Карл Јасперс је био видовит. Настанак нацизама назвао је опоменом: „Било је могуће да се то догоди, и може у свако доба да се деси“.