24. новембар 2018. КМ Новине
На Косову и Метохији, нарочито у севереном делу Косовске Митровице, стање се смирило убрзо након хапшења неколицине Срба од стране шиптарске РОСУ полиције, али је народ јако узнемирен, као што можда никада није био.
Фото-илустрација: КМ новине 2017.
Сви су били изненађени када се на тргу у Косовској Митровици јуче окупио велики број грађана одмах након што су се огласиле сирене зе узбуну. И раније је било сирена али на њих нико није обраћао пажњу. Пре свега јер „Српска листа” (која се намеће као „представник Срба”, што никако није нити може да буде јер ју је промовисао Вучић и, противно закону и уз помоћ силе српских снага безбедности, инсталирао на Косову и Метохији као вештачку политичку испоставу са циљем да помогне изградњу шиптарске државе) као таква никада није имала поверење Срба нити га може имати.
Нити на један њихов протест Срби нису обраћали ни мало пажње нити му придавали значај до сада. Власт је то урадила јако лукаво па је на челна места свих преосталих државних институција инсталирала управо чланове те листе како би сваки сегмент живота Срба ставила под своју контролу. Тако су запослени сваки пут били приморавани да се појаве на скупу који организује та политичка странка при шиптарским сепаратистичким квази-институцијама а са кореном у Београду. Свако је био принуђен да се потпише на списку запослених своје фирме на специјално постављеном штанду за то, како би доказао да је био присутан. Касније су те мере пооштрене па су се запослени потписивали и пре почетка скупа али и након њега, чиме су били приморани да све време ту проведу. Уколико би неко бојкотовао скуп знао је да ће врло лако добити отказ. То говори о томе колико је та несрећна странка морала да врши притисак да окупи неколицину лажних присталица ради обмањивања српске јавности.
Ово није било због тога што се Срби „не слажу са њиховим политичким програмом”, већ зато што се не слажу са издајом коју спроводи Вучић испред српске Владе у Београду. Знали су да свака подршка таквој играрији значи „још један закуцани ексер у сопствени мртвачки ковчег”. И то је лако разумети, јер једино што „Српска листа” чини јесте да помаже Шиптарима да заокруже своју државност – гласали су за пензије ратним „ветеранима ” (читај зликовцима терористичке УЋК), довели су на власт Рамуша Харадинаја – управо човека који предводи „репресију” над српским производима и према Србима уопште, што је смисао његовог живота. „Српска листа” је гласала и за одређивање „државне границе” између шиптарских сепаратиста и Црне Горе, што је дубоко антиуставан чин према српском законодавству. Гласали су, подржали и омогућили и многе, многе друге несрећне идеје против српског народа, и то Срби одлично знају. Када се придода и бахатост, силеџијство и криминал припадника те листе на терену, свакоме је јасно да они не могу да имају никакву реалну подршку у српском народу.
Ипак, јуче се окупило више хиљада грађана и у Косовској Митровици и у другим српским срединама на позив сирене за узбуну и на дан раније најављени протест. Зашто? Зачудо, управо из наведених разлога! Срби знају да их је Београд издао, да политичка коалиција Александра Вучића и Рамуша Харадинаја ништа добро неће донети, да полусвету и криминалцима из „Српске листе” није стало ни до кога, осим да имресионирају свог великог Вођу а да своје џепове додатно допуне новцем. Срби су на протесте изашли јер су сами, незаштићени, голоруки су изложени шиптарском терору како то нису били чак ни када је КФОР помагао шиптарске сепаратисте, готово као никада у задњих 100 година. Уплашени су за себе и своје породице, за голи опстанак и живот, за будућност која је толико неизвесна да су многи већ спаковали торбе са најосновнијим личним стварима и документима за случај муњевитог погорома и бежања са Косова и Метохије… Окупили су се због себе и својих породица, да виде шта се дешава и шта ће бити са њима. Да покушају да се организују и можда задрже продор али голоруки су ипак свеснији да ће једино моћи да покушају да побегну и ништа друго.
А онда се суверено и опортунистички и „Српска листа” придружила испрва спонтаном окупљању грађана и сладуњавим речима, потпуно супротним од онога што свесно чине (јер они су још увек чланови Харадинајеве сепаратистичке „владе” која спрводи овај егзодус и не намеравају да је напусте) тако ојађен народ „осоколила” да им се придруже на театралном спроведеном скупу на северу покрајине.
Народ није обманут. Одлично зна шта се дешава али су им руке везане и немоћни су. Немају никакву опцију нити на терену нити у Београду јер сви једногласно и јавно кажу у разговору – „ово је договор Вучића и Шиптара”!
Разлог њиховог окупљања није да помогну криминалној банди „Српска листа” већ себи, да окупљањем покушају да покажу свету да их још има, да се спрема нови геноцид и прогон, да некако пошаљу сигнал за помоћ јер им је то једина нада – да их светска јавност види и макар неко узме у заштиту. Али, не ослањају се ни на то, већина се пакује и спрема на покрет за који су свесни да је у сваком тренутку могућ јер издаја из Владе у Београду је толиких размера да никога не би зачудиле ни српске жртве као део покрића за овај, сасвим очигледно, злочиначки договор.
СРБски ФБРепортер 
HOCE LI OVO IKO JAVNO SPOMENUTI?
БИВШИ СРБИ – ШИПТАРИ
КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ
ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА
Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.
Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
“Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.
Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.
Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.
ХХХ
У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:
1) према броју рођене деце у једној години,
2) броју умрлих у једној години,
3) количини потрошеног хлеба у једној години,
4) количини потрошене соли у једној години и
5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.
ХХХ
Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.
ХХХ
Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је несхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.
Београд, 16. 4. 2002.
Слободан Јарчевић
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ТЗВ ав ЈЕ лажни ШЕШЕЉЕВ РАДИКАЛ ФУЈ ПОГАН РДЂА НЕСОЈ СВЕ ЈЕ РЕКАО У ЈОУ ТУБУ НАШ ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА СЛАВКО АЛЕКСИЋ КО ЈЕ ТЗВ ав БРАТСКИ ПОЗДРАВ ЗА ВОЈВОДУ СЛАВКА АЛЕКСИЋА ЗЕМЉАКА МОЈЕ ПОКОЈНЕ МАЈКЕ БОГ ДА ЈОЈ ДУШУ ПРОСТИ СССС
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Жива истина.
Вучићу помаже Харадинај да се Вучић отараси Србије и да оде у Брисел по Нобелову награду за мир и уништење свега што је српско и православно.
Вучић је данас највећи играч Запада против Русије. .
Вучић заслужује доживотну изолацију, а ни Николић није далеко.
То је пар који са Рамом стваранову америчку државу Велику Албанију, а финансира Сорош са Пацолијем.
Имају пара, могу да купе све министре и посланике у Скупштини, што потајно и чине.
Свиђа ми сеСвиђа ми се