Јован Пјешчић: КОПИТАР ЗАСЛУЖУЈЕ СПОМЕНИК, АЛИ НЕГДЕ ДРУГДЕ

Центар академске речи Шабац 11.11.2018.

У службеном листу Града Београда број 93 из 2018. године објављена је одлука о подизању споменика Јернеју Копитару, на основу међународног реципроцитета, будући да је у Љубљани постављен споменик Вуку Караџићу. Споменик Јернеју Копитару који се намерава поставити, поклон је Града Љубљане.

Бартоломеј Јернеј Копитар (1780 – 1844)

Поклону се у зубе не гледа и хвала Љубљани на намераваном поклону. Чврсто верујем да су представници Београда донели поменуту одлуку у исправном убеђењу да је у интересу српског народа складан однос са Словенцима. Али ту брига о српском националном интересу престаје, јер како кажу – ђаво лежи у детаљима, а овде је битан детаљ – ко је био Јернеј Копитар.

Додуше, тај детаљ не би био битан да је реч о личности која није имала контакта са српским народом или да његов рад није утицао на Србе, попут азербејџанског композитора Узеир Хаџибејли коме је подигнута биста у Новом Саду или казашком песнику Жамбалу Жамбајеву чија се биста налази у Београду.

Прва страна Службеног листа града Београда, објављеног 11.10.2018.

Напротив, Бартоломеј Јернеј Копитар (рођен у Репње код Водица у Горњој Крајини, Словенија, 21. август 1780. године – Беч, 11. август 1844. године) био је образован и свестран полиглота, који је свој радни век провео као цензор словенских (читај: претежно српских, прим. аут.) књига у Бечу, а касније и скриптор дворске библиотеке.

Сажето посматрано, на позицији цензора Јернеј Копитар:

1) Сазнаје за Вука Караџића, интелигентног али нешколованог српског прогнаника, који по пропасти Првог српског устанка долази право у Беч (не у неко мање насеље у Јужној Угарској) и то без знања немачког језика. Сазнање се дешава када Копитар као цензор oдбија објављивање дела Вука Караџића које говори о пропасти српског устанка;

2) Први контактира Вука са идејама о реформи и увођењу „народног језика“, упућујући га константно на Вуковог претходника по делу, Саву Мркаља, односно наговара га да се бави нечим што је већ покушао са већим бројем других Срба;

3) Налази Вуку место за живот у Бечу, где се Вук заљубљује у ћерку власнице стана који изнајмљује, да би се венчао том девојком у римокатоличкој цркви. На венчању се Вук унијати, а Јернеј Копитар му кумује.

4) Наредних тридесет година Копитар и Караџић настављају заједнички рад на реформи језика којим се користи српски народ, при чему српски филолог Александар Белић констатује следеће „Teшко је рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар.“[1]

Ако за потребе овог чланка занемаримо страховито јаке ефекте који су Вуков и Копитарев рад имали на српски језик, као и националне и политичке последице тих реформи – управо да се расправа не би свела на чувено „за и против Вука“ – онда као битна чињеница преостаје врста посла који је Копитар обављао.

Наиме, Јернеј Копитар је обављао послове цензора словенских књига, те је разумно препоставити да је као и сваки други цензор у било које друго време:

• Савршено добро знао циљеве Хабзбуршке монархије према Србима;
• Свој рад усклађивао са тим циљевима, због чега је и успевао да опстане на том месту;
• Као лојалан поданик, служио у најбољем интересу Аустријске империје.

У то време и након тога је Хабзбуршка монархија – и поред свих предности једног уређеног друштва за којим Срби са севера и запада, с правом, и данас осећају дозу сете – имала према Србима однос који краси следећи арсенал мера из „колонијалне лабораторије“:

1. Присутан је био отворени римокатолички прозелитизам (нпр. у Далмацији непрекидан али посебно јак талас у периоду 1831–1836), подржаван од стране државе где се није презало ни од пребијања православних свештеника, као ни било које друге гадости. Сликовито је то описао Симо Матавуљ у приповеци ,,Пилипенда“, где се током неродне године државна помоћ становништву у храни условљава  преласком на римокатоличанство;
2. Преласком на римокатоличанство се условљава и напредовање у официрске чинове, што је илустровао и Милош Црњански у роману „Сеобе“;
3. Форсирање хрватске нације и хрватског језика уз државом подржане напоре и притиске да се Срби римокатолици изјасне као Хрвати;
4. Анексијом Босне и Херцеговине и форсирања „бошњачког“ народа уз стално сејање мржње према Србима;
5. Пред напад на Србију, у складу са политиком „Serbien muss sterben“, организовање спонтаних руља које су уништавале српску имовину и убијале Србе, организовање озлоглашеног „шуцкора“, преки судови[2], интернације по логорима, бестијални злочини над српском нејачи у Мачви и другим крајевима, биолошки рат остављањем рањеника заражених пегавим тифусом, итд.

Ако се вратимо на Копитара, свакако да су илустративне, примера ради, следеће његове две изјаве:

а) „Српска православна црква, чувањем старог језика светог Саве, жели сачувати и језичку разлику између православних и католичких Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека на превођењу Срба у католичанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе, пасти у руке.“[3]

б) „Ја ћу се у мом бечком центру тако умрежити да ћу опажати кретање својих словенских муха у Београду или Лавову, Прагу или Љубљани“.[4]

Дакле, остају два кључна питања око мотива подизања споменика Јернеју Копитару у Београду:

1) Да ли је Јернеј Копитар био пријатељ Вука Караџића?

То је питање на које би само Вук Караџић могао дати тачан одговор, али судећи према њиховом тридесетогодишњем односу, кумству и бројним другим чиниоцима, делује да су били пријатељи. С тим у вези, на Музеју језика и писма у Тршићу је пре три године подигнута спомен плоча Јернеју Копитару где се и наводи да је исти био Вуков кум и пријатељ. То је урађено уз учешће словеначких партнера.

2) Да ли је Јернеј Копитар био пријатељ српског народа или бар неутралан према Србима?

Веровати у пријатељство између народа или држава (опет уз уважавaње специфичности појединих односа), а не ценећи своје и туђе интересе, представљало би наивно схватање света, које смо као народ много пута скупо платили. А о Копитаревом односу према Србима, свако нека сам да суд након читања горе наведеног, као и друге доступне литературе (нпр. релaтивно кратка и изврсна студија Меше Селимовића из 1967. године, „За и против Вука“, доступна на интернету).

На крају, желим да верујем да ће руководство Града Београда има довољно мудрости да  препозна све танане нити ситуације и у договору са словеначким партнерима омогући подизање споменика неког другог Словенца који није имао однос према Србима као Копитар (нпр. можда Даворин Јенко).

Као и што верујем да ће једног дана Београд имати булевар или улицу названу по Светим јасеновачким/пребиловачким/пашким/пивским или неким другим новомученицима, јер нас на то обавезује сећање на њихову жртву и веру православну, због које пострадаше.

[1] Зоран Милошевић, „UNIJA – политика Римокатоличке цркве према православним Словенима“, Центар академске речи, Шабац, 2015, стр. 86

[2] O преком суду и убијању виђенијих требињских Срба је прелепу и тужну причу пренео владика Григорије у његовој књизи „Преко прага“.

[3] Предраг Р. Драгић Кијук, „Хришћанство без Христа“, Рашка школа, 2011, стр. 379.

[4] Зборник радова са научног скупа – Вук Стефановић Караџић, издавач САНУ, „Вук као историчар, узори и дело“, Ђорђе Ђурић,  стр. 542, фуснота 20.