Комнен, Коља, Сератлић, април 2017
Траг у времену из црног шешира

*Аутор је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а

Није посебна мудрост тврдити да су у Србији убиства постала „нормална“. Убиства су ударне вести и текстови у свим штампаним масмедијима и ТВ каналима, под крупним и застрашујућим насловима и најавама. Нека убиства (у пролазу зграде, затим „загонетно” убиство једне певачице, убиство на мосту, убиство у једном хотелу и др), годинама су на првим страницама тих бедних, гљивичних, таблоидних листова.

Апсурдно је, али је истинито, да су главни и одговорни тих листова и ТВ канала угледни хероји нашега доба. Ко није чуо за Дражу (уредник Данаса, антисрпског листа. Кажу: „ако нас називате фашистима, ми смо поносни што смо фашисти“), Веса (ламентира да су хашки мученици мало осуђени и да су зликовци), Љиљу, која је у Политици („Ми смо Шарли”) објављивала Ширилијеве карикатуре о исламском свецу Мухамеду (као типични мизантроп, Политику је тих дана претворила у мржњу), Ћириличара (коjи одабира лапрдаче, „велике“ обавештајце, који себе глорификују јер су прави актери и сведоци умрли), Ољу (утискачица антисрпског утиска, сада европског ранга колумнисицу), новинаре Лазу (који је измишљао сусрете на разним бојиштима, ратним бродовима, писао баналне текстове), Бошка, који је написао стотине антисрпских текстова (тако у једном тексту каже и лаже „да по Србији на свињокољима певају: „Нож жица Сребреница, величају Ратка, Радована, Чичу…“, Сабахудуна и Надима (који јавно говоре и пишу да су „Срби генетски злочинци, ксенофоби, шовинисти, Срби су генетски шкарт“ а дописници су разних страних агенција, Ројтерса, Франс Преса, листова као што је Дојче веле у којима вулгарно пљују Србе а тај муслимански шкарт побегао је из Сарајева (или их је неко смишљено уградио) прије 20 година у Нови Сад и свих тих година владају масмедијским небом Војводине) и још гомиле живих и неких које је Бог прије времена позвао, да им имена не спомињем.

Они су недодирљиви, заштићени су као бели медведи. Ако нема застрашујућих текстова, разних скандала, њихови листови одавно не би постојали (ремитенда је деведесет пет посто).

Када спавају, сањају убиства и скандале – боље речено, заспивају са жељом да неко некога убије, да неки џип одлети у ваздух, да аутомобил улети у пешаке на тротоару и побије их, да неко шиканира старе и немоћне, посебно оне који живе сами. Без имало осећања и милости пишу о провалама у њихове станове, куће, како их муче све због најпрљавијег папира на свету (у Београду, и не само у Београду, пописане су све некретине у којима живе самци – инвалиди и стари људи. Те непокретности лове општине, црква, моћници, а у сарадњи са представницима неких „одговорних“ виших јавних тужилаца и других представника разних институција, проглашавају да умрли нема никога, наследнике, родбину. Примери су драстични: кућа певачице Л.Н., станови и заоставаштине високих интекетуалца Ј.Ћ., Ж. В. и многих других).

Они не знају шта је истраживачко новинарство. Дакако, постоје, опстају и због полтронисања и додворавања моћницима, што им је у генима, односно што је историјски наследна карактеристика.

На овим просторима зло је константа у прошлости и у садашњости, а уверен сам да ће бити и у будућности. Зато се злу морамо супростављати свим средствима. Они који страдају од зла, који пате, који су немоћни, имају право да се служе свим средствима одбране. Болесни и немоћни непогрешиво осете зле људе, „то не могу ни философи, ни социолози, ни психијатри ни…“

Зашто овакав и оволики увод? Зато што су се овом злу, нажалост, придружили и неки који су положили Хипократову заклетву (4. век пре Нове ере) и ону модернију, донесену на основама те заклетве, у Женеви 1946. годдине.

Наводим само један став из Хипократове заклетве: „Преписиваћу лечење на добробит свих пацијената у складу са мојим способностима и мојим расуђивањем и никада никоме нећу нанети зло“

Скоро сва лекарска удружења на земљином шару прихватила су модернизовану верзију Заклетве „која има већи степен релевантности са данашњим моралним дилемама са којима се лекари могу суочити.

Заклетва усвојена у Женеви: “У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости. Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање. Свој позив ћу обављати савесно и достојанствено. Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника. Поштоваћу тајне онога ко ми се повери. Одржаваћу свим својим силама част и племените традиције лекарског звања.

Моје колеге ће ми бити браћа. У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, вера, националност, раса, политичка или класна припадност. Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка. И под претњом нећу попустити да се искористе моја медицинска знања, супротна законима хуманости. Ово обећавам свечано, слободно, позивајући се на своју част“.

Праведно је нагласити да постоје и они медицински посленици који даноноћно раде у амбулантама и болницама гдје је бројчани састав неадекватан, где не постоје нормални услови за рад, док је на другој страни велики број младих лекара, медицинских сестара, и др. особља без посла. Да би преживели, траже спас у другим земљама.

Наводим пример који представља криминал највишег степена. На увиђају умрлог комшије, таксиста изјављује да он нема никога. Виши јавни тужилац (једна неодговорна жена) одобрава му (на папиру од три реченице, даје му личну карту умрлог) да га спали и да се пепео разаспе по неком врту сећања на Новом гробљу као и дозволу да подигне стредства из ПИО-а. Родбина и најближи су након тог криминалног чина били у шоку, никада се неће сазнати под којим околностим је умро, стан је био опљачкан, проваљиван више пута (слике су затрашујуће). Други јавни тужилац, такође женског рода, на реч тог таксисте одобрава да се не изврши обдукција, јер је таксиста „школован“ да процени „да је умро природном смрћу“. Родбина не сме да објави ту документацију и да тужи суду из страха од одмазде.

Поставља се питање свих питања – да ли је у свим порама живота Србије настало лудило?

Овај текст је посвећен причи, истинитом догађају, боље речено, покушају убиства болесника са предумишљајем. Она би требало да послужи као опомена свима који су се заклели и који нам „држе живот у рукама“. Министар Златибор (слабо шири своје гране), ако прочита овај текст (неће га прочитати) сазнаће о проблему када буде позван на суд, пре тога би требало да поднесе оставку, иако у овој унесрећеној земљи таква институција не постоји. Сви министри су послушници, додворице, о њима одлучује оној који их је поставио, коме одговара да му полтронишу, пузе, величају га.

У јануару, фебруару и марту (а изгледа да ће април такав бити) ове 2018. годуне, завладала је епидемија вируса (један специјалиста, пореклом из Чачка који ради у иностранству, у интревјуу на ТВ, стручно и научно је објашњавао да се не ради о вирусу, већ да постоје 4 бактерије – убице. Када се неко нагло разболи (или како се то у народу каже „из чиста мира“), без темпоературе или било каквих сомптома грипа, прехладе, сматра тај специјалиста, мора се одмах открити која је бактерија и хитно применити адекватну терапију. Ко то ради у Србији? Нико. Главни лек су антибиотици који буквално убише многе болеснике а дају их „шаком и капом“ јер се антибиотицима (тако сам читао и слушао од лекара) не може лечити ниједан от типова вируса.

Дакле, старе убијају зар не: седамдесетогодишњи човек, доброг здравља, изашао је из кафане која се налази насупрот суда у Новом Саду (зову је стакленац), где је попио чај са адвокатом и једним пријатељем. Кренуо је према оближњем паркингу. Само након неколико корака пао је као да га је погодио снајпериста, повраћао је, падала је киша. Пришла су два младића и једна девојка, подигли га. Успео је да им каже да није пијан да не конзумира алкохол и да је изгубио центар за равнотежу. Захвалио се и кренуо према такси станици. Поново је пао. Ирелевантно је како је стигао у сремско место где живи, удаљено 10 километара од Новог Сада. Одећа му је била прљава од повраћања и блата и мокра. То се догодило 21. фебруара 2018. године око 13 сати. Буквално пузећи по дворишту, ушао је у кућу. Његова жена (60 година) боловала је већ 15 дана, била је непокретна.

Није могао да контролише физиолошке потребе, непрестано је повраћао, на крају је повраћао жуч, није могао сам да направи два корака, када је покушао да устане из кревета пао је и повредио леву страну главе. Дуго је био на поду, није га имао ко подићи. Сутрадан је одговарајућа докторица из Дома здравља тог градића под Фрушком гором (за сада ћу избегавати називе и имена, то ће Суд открити), након што јој је саопштено да болесник не може да иде, да се креће, поднела хитан захтев, односно упут одговарајућој медицинској служби у Дом здравља (како га иначе називају „на Лиману“) у Новом Саду .

Следећег јутра позвала је женска сподоба (испоставиће се да је сподоба) и питала да ли сте ви тај и тај, докторица из вашег дома здравља је поднела захтев за кућну посету. Обрадовао се као мало дете, тешко је изговорио – једва чекам да дођете. Та криминалка је дословно рекла (ти разговори се снимају и биће саслушани на Суду): „не можемо доћи (био је уторак), доћи ћемо у СЛЕДЕЋИ уторак. Болесник је питао да ли се шали, до тада ћу умрети. „Не, ево вам шефа“. Одмах се прекинула веза. Мора да јој је шеф одржао буквицу и изгрдио је. Поново је та иста сподоба позвала следећег дана – среда – и поновила: „Доћи ћемо у следећи уторак. Болесник јој је рекао све што се могло рећи, назвао је многим погрдним именима и њу и њеног шефа, јер, како сам навео, болесник и немоћан човек има право да не бира речи. Када је рекао, ако дођете следећег уторка, а будем жив, узећу металну лопату и испред капије разбити и вас и ваш аутомобил, прекинула је везу. Позвао је докторицу која је поднела упут, захтев за кућну посету. Испричао јој шта је доживео. Докторица је само ћутала, једну реч није пороговорила, јер би је одмах отпустили. Њена сагласност са болсеником или критика институције за хитне кућне посете, у Србији се драстично кажњава, поставили би неког свог јарана или јаранку из владајуће двије партије, односно најопасније коалиције од увођења вишестраначја – СНС и СПС.

Након два дана, болесникова жена пада у кому. Зачуо је кукање њене мајке у приземљу. Вукао се низ степенице, није могао ићи већ се задњим делом тела клизао са степеника на степеник. На последњој, мајка болеснице, која је болесна и тешко се креће, уз дрхтаје и плач, дала му је телефон. Позвао је хитну помоћ. С друге стране жице докторица је захтевала да разговара са болесницом, рекали су јој да не може да говори, болесник је заридао и рекао: „молим вас дођите спасите је“. Дошли су за 20 минута из Петроварадина. Дали су јој, како сам чуо, коктел инекцију и из купатила, гдје је пала, пренели на кревет њене мајке

Болесник је седео на степенику близу излазних врата. Не сећа се ко је потписао хитну посету. Завапио је, молио је докторицу да га прегледа, да је тешко болестан, да му напише рецепт против повраћања, за антибиотик, јер тешко говори и дише, изгубио је центар за равнотежу, односно замолио је је да нешто предузме. НИЈЕ се окренула, већ је са медицинским братом (или је био возач), отворила излазна врата и отишла. Болесник је успео да каже: „где вам је Хипократова заклетва?“).

Болесник је позвао комшију који познаје апотекаре, јер је рођен у том малом месту под Фрушком гором и замолио га да набави палитрекс (раније га је узимао, јер на њега није алергичан). Испоставиће се да га је тај палитрекс спасио.

Након 16 дана почео се кретати уз придрживање жене, која је позвала такси да га одвезе у Дом здравља удаљен око километар и по. Докторица којој припада, и медицинска сестра, када су виделе како изгледа, хитно су га (у посебној просторији) ставиле на инфузију, урадиле су ЕКГ, комплетан преглед и др. што је било потребно. Између осталог, открила је шум на левом плућном крилу. Дала је адекватне лекове (Клометол, још један антибиотик, гастро-таблете (Нолпаза).

Уместо закључка: То што су урадили запослени у Служби за кућне посете не може се десити и није се десило у било којој земљи на свету. Лекари су газили дубоки снег километрима, ишли у забачена села, спашавали болесне. У многим деловима света, посебно у Африци и Азији, оболевали су и жртвовали своје животе.

Болесник који је за двадесет дана спао на 65 кила (висок је 186 сантиметра) консултовао је одговорајуће људе (био је и у Академији наука), узео је адвоката и поднео тужбу поротив Министарства здравља и инокосног органа, министра Златибора Лончара.

Патња коју је болесник доживео не може се мерити са суровим понашањем оних који су му нанели патњу. Њихове душе не могу наћи мира. „Они који су платили, поднели патњу су на страни Христа, а они који су били свирепи – нису“. Такође, Жан Даниелу у делу „Свети Пагани“ је, између осталог написао: „… да је у питање веза праведних и грешника, праведног човека који трпи патњу и грешника који је наноси (…) праведни не би имао никакве моћи над грешником, јер се човек не може опходити са оним кога не сретне“. Њихова имена су за сада још тајна. Болесник би радо опростио грешницима, на шта га Бог упућује. Али не ради се о Божјим људима, не ради се чак ни о животињама, већ о Сатани (који је убица), ђаволима. Њима се не сме праштати.

На крају: Да ли се, између осталог, крше наведене заклетве на основу одлуке Билдерберг групе (састављена је од стотину ђавола) на једном годишњем заседању, „да би требало извршити еутаназију три и по милијарде старих и немоћних на кугли земаљској да би други живели боље“.

Ово што се догодило болесном човеку требало би да буде опомена свима у Србији да се Гандијевски побуне. То, вероватно, тај болесник и многи други неће доживети.

Страни и домаћи моћници су уништили српски народ, историјски народ, који је био поносан и који им славну прошлост. Ех, кави су били лекари, српски, француски, шведски, руски, медицинске сестре – међу њима умрла је од тифуса у Ваљеву чувена Надежда Петровић у Великом рату. Само болница у Ваљеву (осим других) остаће упамћена као српска трагедија: хиљаде умрлих ратника, без руку, ногу, тифус, вашке су царевале, глад, колоне гладних и избеглих испрeд немачких, аустроугарски, бугарских, хрватских кољача и убица.

Шта се догађа са српским народом, откуда толики мазохизам, одкуда и зашто толики комплекси од бивше западне браће („западна браћа“, комунистичка синтагма), откуда толика послушност и страх од оних који му двадесетчетири сата причају бајке како је Србија и на „унутрашњем и на спољнополитичком плану своја на своме, да је у сваком погледу лидер на Балкану, да у Србији влада благостање…“?

Примери и у овом тексту показују да влада хаос. Само прича о болеснику требало би да изазове „скандал неба“. Лудост је наших владара када говоре да је Србија наследила Броза: “Ни Исток ни Запад“. Србија мора изабрати једну страну, морамо погодити ко је јачи, „ко има мекшу чизму“ и то је једини спас за Србију.

 Велика се несрећа наднела над српским народом.