Пише: Др Јована Стојковић
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”
28.11.2017.

Фантомско удружење „забринутих лекара и грађана“, нерегистровано у АПР-у , већ годинама керберски брани концепт наци-вакцинације у Србији. Евидентна је фина координација са окупаторским медијима и преституткама плаћеним од РФЗО-а које ревносно преносе њихове тужбе и оптужбе типа „да ли си престао да се дрогираш“, на које, шта год рекао, не можеш дати одговарајући одговор. Тако ови „стручњаци засновани на доказима“ оцењују да је деловање покрета за слободу избора (у њиховом слободном преводу: против вакцинације) одговорно за пад обухвата вакцинацијом, а пад обухвата за епидемију, која може довести до смрти н.н. лица.

Када погледамо податке омиљене им СЗО, примећујемо да је Србија у периоду од 32 године (1984.-2016.) имала обухват од 95% и више за вакцину против малих богиња само током четири године. У периоду од 1985. до 2016. било је 104 620 пријављених случајева морбила. С обзиром на то да је ГИ за необавезну вакцинацију основана 2015. године као одговор на Закон о заштити од заразних болести који онемогућава родитељу да одлучује о вакцинацији свог детета, питамо се:

1. Ко је крив за „неадекватан обухват“ током 26 година пре оснивања Удружења?
2. Да ли су тоалет дневни таблоиди нарицали над свих 140 620 случајева малих богиња у том периоду, за шта би им требало 286 година свакодневних насловних страна?
3. Ко је „крив“ за епидемије 2011. и 2007. године када је обухват вакцинацијом био 97%, према подацима Батута, и зашто је изостала паника због малих богиња на одељењу хематоонкологије?
4. Ако су за епидемије крива невакцинисана деца, како то да је највећи број оболелих (оних који шире болест) у 2011. био у доби од 20 до 39 година, када би они требало да припадају групи „заштићених“ с обзиром на то да се вакцинација против малих богиња врши од 1971.?
   Исто се догодило и 2015. године када је највећи број оболелих (и преносиоца болести) био у „заштићеној“ доби од 20 до 49 година. Током ових епидемија примећује се обољевање деце од 0-1 године која још нису вакцинисана, али које би штитио мајчин имунитет пренешен млеком, да су мајке природно прележале мале богиње.
5. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је упркос „одговарајућем обухвату“ од 2007. та земља имала 9615 случајева малих богиња? (линк)
6. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је упркос обухвату од 99%, број случајева великог кашља у периоду од 2014. до 2016. био 35069!?
7. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је у периоду од 1985. до 2016. скоро сваке године имала пријављене случајеве дифтерије?
8. Због чега не постоје истовремене епидемије за остале две болести против којих се вакцинише ММР вакцином, ако је „пад обухвата“ главни кривац?
9. Због чега се не обавља обавезна вакцинација против грипа у Србији када је у периоду од 2011. до 2015. било 121 405 оболелих, 52 епидемије и 51 умрли, а вакцина постоји?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

1. Зашто је Румунија полигон за обавезну вакцинацију, ако је имала 24251 случај морбила у периоду од 2000. до 2016., док је Немачка као земља са 24281 оболелих у истом периоду ослобођена присиле?
2. Зашто Немачка нема обавезну вакцинацију, иако је у односу на Румунију имала константно нижи обухват вакцином против морбила у периоду од 1984. до чак 2010.?

На коју се црну медицинску етику позивају противници слободе избора и прогониоци родитеља и деце када:

1. Принцип аутономије у медицинској пракси представља спремност, моралну и законску обавезу лекара да поштује мишљења, одлуке, процене и вољу пацијента у свим сегментима медицинског поступања. (Увод у медицинску етику, стр.70.)
   
2. Морално је проблематично полазити од претпоставке да је нешто за пацијента добро и из тога закључивати да би пацијент требало да пристане на третман. (Увод у медицинску етику, стр.72.)
3. Продирање права у подручје медицинског морала и етике не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира. (Увод у медицинску етику, стр.72.)
4. Женевска декларација (осавремењена Хипократова заклетва) наводи да „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“.
5. Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да поштује право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.
6. Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да пружа стручну помоћ са потпуном моралном и професионалном независношћу.
7. Према Кодексу лекарске етике Србије, лекару загарантовано право да слободно и самостално одлучује о деликатним питањима везаним за људско здравље и живот.
8. Према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члан 3., медицински професионалци обављају своје занимање према својој савести, начелима медицинске етике и начелима човечности, као и да не треба да се држе начела, прописа или упутстава који су неспојиви са њиховим задацима и за чије спровођење они не могу да одговарају.
9. Према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 9., лекар има право да одбије сваки покушај притиска од стране колега, пацијената или других лица, уколико противрече етичким принципима, професионалним дужностима и закону.
10. Према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 30. који говори о принудним медицинским интервенцијама, нема помена присилне вакцинације која се, евидентно, спроводи у Србији.
11. Према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 45., за сваку интервенцију над малолетним лицем потребан је писмена сагласност родитеља, а да лекар може да интервенише без сагласности само у хитним случајевима.
12. „Ако се, наиме, зна да ће пет до десет одсто вакцинисаних ризиковати да им вакцина наруши здравље (код неких вакцина последице могу бити и смртоносне), а тој врсти превентиве је подвргнуто 10000 људи, како морално оправдати зло које је нането 500 или чак 1000 особа?
    Не само у овој „медицинскоетичкој аритметици“, него и у наизглед много убедљивијој, држимо да је данас морално и етички проблематично то приказивати као успех, јер за тог једног који је страдао, као и за његове ближње не постоји позитивна размера, за њега или њу и оне којима је био драг постоји само однос 1:1.“ ( Увод у медицинску етику, Медицински факултет у Београду, страна 69)

Постоји ли иједан правник, етичар, истраживачки новинар, Србин, лекар, пекар, апотекар који би са овим суочио министра здравља и министра правде на националној телевизији, која најављује кривичне пријаве против оних који су говорили да је производ једне мултинационалне компаније штетан, а што је објавила и држава лично у Фармакотерапијским протоколима из 2014.год.?

Aутизам – фармакотерапијски протоколи

Хоћемо ли писати кривичне пријаве за писце дотичног протокола, али и саме фармацеутске куће која у свом поверљивом документу указује на исти проблем? Није ли то иста фармацеутска кућа која је 2012. платила 3,06 милијарди долара казне због нелегалних и обмањујућих промоција лекова, поткупљивања лекара и прикривања резултата студија, а која је ове године финансирала Педијатријске дане са којих се заорила песма о „борби против антивакциналног лобија“, родитеља који су забринути због онога што је ова поштена фармацеутска кућа сама навела у свом извештају, исто као и Министарство здравља у свом.

Компликовано је ово за размишљање просечног Србина који о овоме ништа не зна, али одмах заузме став чим му између два пара сиса на насловници таблоида појаве нови државни антивакцинални непријатељи за које му стручњаци засновани на доказима објасне да су опасни и зли, а медијске пресституке драматичним коментарима произведу пожељно расположење.

Гебелс спрам њих делује као невинашце.