4. јуна 2015. у 11:00

Посланици Скупштине Србије усвојили су 17.априла измене Закона о заштити становништва од заразних болести, којима ће вакцинација деце убудуће бити обавезна за све и за њу неће бити потребан писмени пристанак пацијента, родитеља, односно законског заступника детета.
Изменама и допунама овог закона народни посланици изгласали су и превођење поступка вакцинације из инванзивне у превентивну меру заштите лица од заразних болести.
Будући да су измене у супротности са Законом о праву пацијената, званичници су најавили убрзану измену и овог Закона.

Држава је овим изменама увела мандаторну вакцинацију и наставила да прети високим казнама, отимањем деце и слањем родитеља на принудни рад, одузевши им право да самостално одлучују о животу и здрављу своје деце, гарантовано Уставом републике Србије.

Да ли су грађанима Србије увођењем мандаторне вакцинације укинута базична људска права? Које су међународне конвенције прекршене увођењем мандаторне вакцинације? Да ли правни документи показују да постоји веза између ММР вакцине и аутизма?
О овим питањима разговарамо са професорком Мери Холанд једним од водећих светских експерата за питања односа мандаторне вакцинације и људских права. Мери Холанд је научни истраживач на Правном факултету Универзитета Њујорк, Директор Програма за Правне вештине на Правном факултету Универзитета Њујорк, специјалиста за међународна људска права, Јавно право и Закон о сигурности вакцина и накнаду услед повреда од вакцина. Мери Холанд је коаутор студије „Епидемија вакцина: Како корпоративна похлепа, контролисана наука и силеџијска Влада угрожавају наша људска права, наше здравље и нашу децу“.

Marry Holland, J.D.
NYU School of Law

1. Као правни експерт за људска права извели сте изванредну анализу која показује да је мандаторна вакцинација у директној супротности са фундаменталним људским правима. Молим вас да читаоцима Геополитике представите главне правце своје анализе.

– Интернационално су призната права на живот, слободу и сигурност сваког појединца. Право на избор када је у питању вакцинација спада у фундаментално људско право. Фундаментално – значи основно, базично, неотуђиво. Људско – значи да га поседујемо самом чињеницом да припадамо људском роду и оно не зависи од узраста, пола, расе или класне припадности. ‘Право’ – значи да се на њега можемо позвати и употребити га против влада или других појединаца. Одлука да ли ћемо и када вакцинисати своје дете, неотуђиво је право сваког родитеља или старатеља. Избор када је у питању вакцинација је фундаментално људско право, зато што се тиче нашег фундаменталног права на живот, слободу и сигурност појединца. Универзална деклерација о људским правима и међународни закони које би свака земља морала да поштује – постоје како би заштитили инхерентно људско достојанство и једнака и неотуђива права људске расе. Суочени са ратним злочинима, геноцидом и злочинима против човечности током Другог светског рата, државе су експлицитно прихватиле људска права Повељом Уједињених Нација. Државе су препознале и усвојиле одреднице без којих би било немогуће осигурати миран, праведан свет, које су садржане у Универзалној деклaрацији о људским правима која прокламује „заједничке основне стандарде за све људе и све нације“. Након Другог светског рата, свет је прихватио принципе људских права Нирнбершког кодекса, сет етичких принципа који забрањују експериментисање на људским бићима без њиховог слободног и информисаног пристанка. Данас је универзално прихваћено да све медицинске интервенције морају бити засноване на добровољном и информисаном пристанку. Суђење у Нирнбергу представља темељ савремене медицинске етике и информисаног пристанка и обезбеђује право пацијента на одбијање медицинског поступка. Закон САД сматра вакцине „несумњиво небезбедним“. Вакцине представљају специфичну врсту лека и као и сви лекови могу да изазову бројне нежељене ефекте и представљају ризик по здравље. Сваки организам је специфичан у извесној мери, и ми не можемо знати унапред ко ће имати нежељене реакције или лоше реаговати на лекове. Дакле вакцинација се тиче права на живот и свакако се тиче права на слободу. Убацити неку супстанцу инјекцијом у крвоток представља веома озбиљно полагање права на нечију слободу. По мом мишљењу постоје други начини за спречавање инфективних болести и они се морају примењивати уместо убризгавања вакцина. Безбедност појединца припада истом спектру питања. Уколико неко нема права да заштити свој крвоток – онда заиста губи базично право на безбедност. Дакле, права на слободу, живот и безбедност се доводе у питање форсираном а поготово присилном вакцинацијом.

2. Један од фундаменталних докумената на којима почива право на избор када је у питању вакцинација је Нирнбершки кодекс. Да ли је овај веома значајан документ изгубио на снази у светлу корпоративе похлепе усклађене и координисане са еугеничким плановима о редукцији становништва планете?

– Нирнбершки кодекс је произишао из медицинских злочина које су спроводили нацистички лекари током Другог светског рата. Након увида о кршењу људских права и медицинских злочина било је веома јасно да се мора увести нови кодекс медицинске етике по коме ће се спречити експериментисање на људима без њихове сагласности. Нирнбершки кодекс је формулисао концепт „информисаног пристанка“ а тај концепт је од тада проширен. У Европи је 1997., Савет Европе усвојио конвенцију о људским правима и биомедицини којом је проширио информисани пристинак – од пристанка на експерименте и на одлуку о медицинском третману. Потом је 2005. светска заједница усвојила ове шире стандарде, када је УНЕСКО усвојио Универзалну декларацију о биоетици и људским правима коју је потписало 193 земаља међу којима је и Србија. Ради се о Декларацији а не о уговору и она не производи директне правне последице али, попут декларације о људским правима представља репер, односно стандард. Члан 6 Декларације о биоетици и људским правима захтева правовремени претходни информисани пристанак за све медицинске интервенције што укључује и превентивне медицинске интервенције. Веома је јасно из преговарачког транскрипта да су преговарачи разматрали да ли у те поступке треба укључити и вакцинацију и одлучили су да треба. То значи да је глобални стандард – да не сме бити принудне вакцинације и да вакцинацији мора претходити благовремен, слободан и информисан пристанак зато што се ради о превентивном медицинском третману. И то се изричито поштује у многим земљама попут Канаде, Новог Зеланда, Аустралије, Шведске, Немачке… 

3. Са којим универзалним документима који штите људска права је мандаторна вакцинација у супротности?

– Присилна, мандаторна вакцинација представља кршење Универзалне декларације о биоетици и људским правима и представља кршење принципа информисаног пристанка. Вакцинација није специфично садржана у Универзалној декларацији о људским правима али се подразумевала, но сада је информисани пристанак проширен на било који тип медицинског третмана и уколико погледамо било коју област медицине- хирургију, хемотерапију и било шта друго – подвргавање третману је увек добровољно а упадљиву разлику представљају вакцине. Рационализација за то пронађена је у тврдњи да нам је неопходан тзв.“имунитет крда“ (колективни имунитет) који ће једино моћи да обезбеди заштиту друштва од инфективних болести уколико сви буду вакцинисани. Али, много је проблема са теоријом о колективном имунитету. Та теорија је развијена на основу природног имунитета који се постиже када чланови друштва добију болест, прележе је и постану имуни на њу. Имунитет добијен вакцинацијом није исти: вакцине не раде увек на различитим људима, вакцинациони имунитет се губи током времена. Истина је да ми не постижемо колективни имунитет против инфективних болести против којих вакцинишемо. Оно што постижемо је ‘ефекат крда’ . То није савршени имунитет. Рационализација по којој се свако мора вакцинисати је више комерцијалне природе него што је медицинска рационализација. Уколико се прихвати тврдња да су невакцинисани можда подложнији болестима и уколико се ради о смртоносној инфекцији (а највећи број болести због којих се вакцинација спроводи нису смртоносне), друштво би могло да ограничи њихово кретање уколико је особа инфективна и уколико се ради о ваздушно преносивој инфекцији – дакле у ситуацији када може да буде заразна по околину. То је неупоредиво мање инвазиван метод и далеко мање опасан по живот од присилне вакцинације. 

4. Др. Роберт Ровен је учествујући на Светском самиту о вакцинама, који је недавно у форми радијског програма организовао Џонатан Лендсман, подвукао: „Вакцине се нису потврдиле као ефикасне и сасвим сигурно нису безбедне. У овом вакцинашком бешчашћу једини сигурни имунитет је онај који је фармацеутска индустрија добила од влада држава, намећући свету своје ‘несумњиво небезбедне’ производе – вакцине“.
Како су фармацеутске корпорације стекле могућност и право да намећу своје ‘несумњиво небезбедне’ вакцине (како је то формуслисано законом САД) а да при том избегну одговорност за њихове последице?

– У САД 1980-их, услед повреда изазваних вакцинама – нарочито од ММР (вакцина против малих богиња, заушака и рубеоле), ДТП (вакцина против дифтерије, тетануса и великог кашља) и полио вакцине (против дечије парализе), људи чија су деца била оштећена тужили су произвођаче вакцина. Добра, савесна наука је тада показала да је ДТП вакцина проузроковала оштећења мозга код великог броја деце. Фармацеутске компаније у САД су тада рекле: „знате шта, ми служимо јавном добру и не желимо да се суочавамо са правном одговорношћу. Ми не желимо и нећемо да наставимо да производимо ове вакцине уколико нам Конгрес и влада САД не обезбеде комплетну заштиту од одговорности“. Желеле су, дакле, да се у потпуности избегне могућност да буду тужене од људи чија су деца оштећена вакцинама. И влада САД им је омогућила да то постигну. „Ниједан произвођач вакцина неће бити одговоран … за штету од вакцина повезаних са оштећењима или смрћу“ – изјавио је тадашњи Председник САД Роналд Реган 1986.године стављајући свој потпис на „Национални закон о повредама деце изазваним вакцинама“ („National Childhood Vaccine Injury Act“ – NCVIA) и тако ослободио фармацеутске компаније од сваке медицинско-правне одговорности када деца умру или задобију повреде након примања вакцине. Влада САД је основала „Национални програм компензације“ и захтевала да нико ко сматра да је оштећен због примања вакцине препоручене на федералном нивоу, не буде у могућности да поднесе тужбу и захтев за одштету регуларним судовима, већ су морали да то ураде у овом специјалном „суду за децу оштећену вакцинама“ у Вашингтону. На тај начин успели су да дуго времена изолују и држе у тајности застрашујуће извештаје о веома тешким повредама изазваним вакцинама. Циљ овог програма је био да проблеме везане са повредама изазваним вакцинама држи изван очију јавности. И, заиста, они су у томе успевали током неколико деценија, али након што су доктори, здравствени радници и корпорације ослобођени од било какве одговорности, они су додали огроман број вакцина у програм вакцинације. У САД смо крајем 1980-их додали вакцине против Хепатитиса Б, Хемофилус инфлуенце Б, Рота вируса… и тако је број вакцина које препоручује CDC од 23 дозе 7 вакцина порастао на 69 доза 16 вакцина са којима се почиње од дана рођења. То је довело до експлозије поремећаја. Аутизам је крајем 1980-тих почео вртоглаво да расте у САД. 5000 породица поднело је 2002. петицију „Програму за обештећење узроковано вакцинама“ (VICP) у којој су захтевали да се призна њихова тврдња да су њихова деца као последицу вакцинације добила неуролошки поремећај под називом аутизам. У поступку пред без преседана под називом „Оmnibus autism proceeding“ који је тим поводом спровео, VICP је „одредио“ да вакцине не изазивају аутизам. Након тога сам ја са својим колегама објавила рад у научном часопису „Pace Environmental Law Review“ под насловом: „Питања без одговора од Програма за обештећење за повреда узрокованих вакцинама: Преглед компензованих случајева за повреде мозга индукованих вакцинама“ (Unanswered Questions from the Vaccine Injury Compensation Program: A Review of Compensated Cases of Vaccine-Induced Brain Injury). У том раду смо изнели све случајеве којима је Програм за обештећење надокнадио последично узрокован аутизам. Ми сматрамо да докази који произилазе на основу самог Програма за обештећење довољна потврда да вакцине могу изазвати аутизам. Ти докази су веома јаки и највећа грешка коју је Конгрес САД направио била је што је ослободио произвођаче вакцина од одговорности за оштећења која производе. Правовремени, добро информисан пристанак је апсолутно неопходан. Уколико би родитељи били објективно информисани и на основу тога схватили да вакцине могу изазвати повреде и смрт и након тога одлучили да је вакцинација вредна ризика којима излажу своје дете – тада родитељи не би имали права да траже компензацију у случају повреда узрокованих вакцинама јер су дали свој пристанак на основу добре информисаности. Данас људи нису адекватно информисани о ризицима од вакцина.

5. Др Златибор Лончар, Министар здравља у влади Србије, непрекидно истиче у јавности како нема доказа да ММР вакцине изазивају аутизам. Ви сте се опсежно бавили правном анализом докумената који су релевантни за ову изузетно важну тему. Какви су ваши закључци?

– Једна од веома значајних ствари на којој тренутно радим је анализа пресуда којима је на италијанском суду потврђено да вакцине, или прецизније ММР изазивају аутизам. Одлуке које је VICP у САД донео у току поступка „Оmnibus autism proceeding“ биле су погрешне одлуке. Са друге стране неки разумни судови, попут италијанског, пресудили су у складу са чињеницама. Оно што смо ми открили у вези са поступком пред VICP 2002. године је да када су подносиоци захтева „Програму за обештећење за повреде изазване вакцинама“, изјављивали да је као последица вакцина наступило оштећење мозга или напади – они су били обештећени. Оно што смо открили је да су особе које су имале оштећење мозга и нападе као последице ММР вакцине, такође имали и аутизам. И било је веома јасно на основу објективних критеријума да су те особе имале аутизам. Ја сам дошла до поузданог закључка да је аутизам једно од оштећења изазвано вакцинама. Смрт је најстрашнија последица изазвана вакцинама а ту су и друге: парализе, астма, дијабетес, аутоимуне болести, когнитивна оштећења… Ми не знамо колики је проценат случајева тешких оштећења изазваних вакцинама. Многи од ових случајева се не доводе отворено у везу са вакцинама и велики је проценат заташкавања и прикривања узрочно-последичних веза. То је велики, велики проблем.

—
АМЕРИЧКИ КОНГРЕС О МУЛТИПЛЕ ВАКЦИНАМА: Били су здрава деца док нису примили вакцине – ово је НАЈВЕЋИ ЗЛОЧИН ИКАДА! (видео)

—

6. Нормализација незамисливог и орвелијанска употреба језика видљиви су у обележавању дана који се назива „Светски дан особа са аутизмом“. Због чега је одређен дан под овим називом? Због чега се тај дан не назива „Светски дан борбе против аутизма“? Неке новинске агенције у Србији су овај дан назвале „церемонијом“ – што је упућивало на карактер прославе. Огромна је прогресија аутизма у Србији: једно од 68-оро деце је аутистично. При том су навођени различити узроци настанка аутизма у спектру од генетског до развојног поремећаја. Вакцине нису споменуте. Шта се у Новом светском поретку слави тога дана?

– Потпуно се са вама слажем: Прослављање аутизма је орвелијанска операција и ради се о веома значајном, координисаном покушају нормализације епидемије аутизма. Нема ништа нормално у вези са аутизмом. Нема ништа нормално када мало дете изгуби способност говора и социјализације, способност да нормално једе и спава. То је огроман поремећај. Ради се о нечему веома погрешном када глобална и медицинска заједница раде на томе да нормализују нешто што је јасан и крупан поремећај. Ради се о процесу у коме човечанство треба да заборави период када готово нико није боловао од аутизма. Једна од мојих колегиница, Ким Стаглиано која је уредник веома доброг вебсајта „Доба аутизма“, објавила је текст у Вашингтон посту на сам дан који се обележава као „Светски дан особа са аутизмом“ у коме је написала да дубоко презире начин на који се третира аутизам. Ким има три ћерке жестоко оштећене аутизмом и дубоко је повређена прослављањем овог поремећаја. Аутизам није нешто што треба славити. Постоје неки људи са аутизмом који су развили високи степен функционисања на начин који их издваја од других али то није оно о чему говоримо када се ради о правом аутизму. Прави аутизам имају људи који не могу да говоре, који имају жестоке когнитивне проблеме, склони су самоповређивању, немају социјалне способности, захтевају трајну бригу, имају страшне поремећаје сензорне обраде и проблеме са исхраном. То је оно што заиста мислимо када говоримо о аутизму. Церемонијални тон обележавања „дана особа са аутизмом“ делимично је условљен захваљујући утицају корпорација које стичу огромне профите од епидемије аутизма. Фармацеутске корпорације не само да су зарадиле на узроковању ове епидемије већ сада зарађују продајући лекове за „третман“ аутизма. За овако устројен систем – превенција аутизма не постоји. Пре тридесет година проблем са аутизмом није постојао. У Србији нисте имали 1:68 аутистичне деце и ми у САД нисмо имали 1:50 пре тридесет година. Нисмо имали готово ни једно дете, ни једну особу са аутизмом. И, јасно је да се ради о проблему који је узрокован факторима средине при чему је једна од водећих компоненти – вакцинација. Жива у вакцинама је велики, велики проблем. Читаоцима „Геополитике“ препоручујем да обавезно погледају документарни филм који је управо премијерно приказан у САД под називом „Trace amount“ и можете га гледати на Интернету. Ради се о бриљантном 90. минутном истраживачком документарном филму у коме се истражује веза између на живи заснованом конзервансу тимеросалу и епидемије аутизма. „У траговима“ је истинита прича о Ерику Глејдену који је оболео од адултног облика аутизма након што је због мање посекотине примио вакцину тетануса. Филм представља изванредну анализу корупције и прогона истинске науке и улоге вакцина у прогресији епидемије аутизма.
*трејлер филма:

7. Изменама Закона о заштити становништва од заразних болести, према речима министра здравља у влади Србије др. Лончара, та област ће бити усклађена са европским законодавством, које, међутим, у највећем броју случајева препоручује вакцинацију која се заснива на добро информисаном пристанку и искључује мандаторну вакцинацију. 

– Увођење форсиране вакцинације је веома опасан потез. Као експерт за људска права, увођење мандаторне и присилне вакцинације видим као веома озбиљно кршење људских права и грађани Србије би требало да туже владу Србије пред Европским судом за људска права. Србија је потписница Европске конвенције о људским правима тако да би тужба за кршење фундаменталних људских права грађана Србије била веома значајна и обезбедила би правни оквир за решење проблема са којим сте суочени. Влада може да строго препоручи вакцинацију у правном и етичком смислу. Она може чак да иде тако далеко да ограничи право кретања невакцинисаних особа, али ниједна влада и ниједна земља нема право да спроводе присилну вакцинацију без сагласности родитеља или старатеља или да је спроводе у школама или дечијим вртићима без пристанка родитеља. 

8. Изменама Закона о заштити од инфективних болести поступак вакцинације је у Србији преведен из инванзивне у превентивну медицинску меру. По европским законима (са којима Одбор за здравље и породицу Скупштине РС тежи да се усагласи), апсолутно је забрањено вршити инвазивне методе над пацијентом без његовог пристанка, а по тим истим законима сваки убод се сматра инвазивном методом. Како ће се, онда, предложеним изменама постићи та усаглашеност? Да ли се на основу законских промена инвазивни поступак може трансформисати у превентивни?

– Ради се, о још једном аспекту употребе орвелијанског двоструког говора који се у великој мери примењује у контексту вакцина. У САД вакцине су са једне стране проглашене „неминовно небезбедним“ док је званични неизбежни слоган којим се вакцине пласирају – да су вакцине сигурне и безбедне. У случају законског третирања вакцинације као превентивне мере, вакцинација се представља као мера која ће заштити ваш живот и превенирати болест. Са друге стране она се третира као медицинска мера и ради се о потпуно контрадикторним појмовима. Вакцинација је озбиљна медицинска интервенција и мора подразумевати примену информисаног пристанка. 

9. Како коментаришете недавно снижавање критеријума прописаних од стране Светске здравствене организације (WHO) и представљених у шеми за процену под називом: ‘Реакције након вакцинације’ (Adverse Events Following Immunisation – AEFI) којима је Светска здравствена организација омогућила да се у земљама Трећег света случајеви преране смрти деце проузроковане вакцинама, лажно забележе као неизазвани вакцинама?

– Светска здравствена организација је снизила критеријуме у односу на претходну шему утврђивања узрока смрти након вакцинације за све државе, како развијене тако и државе у развоју. Но, ова нова шема одређује да се чак и у случају да су докази непобитни и да задовољавају критеријум нове шеме – у земљама Трећег света прерана смрт може забележити као ‘not an AEFI – није последица реакције на вакцину’. Првобитна шема је садржала јасну могућност сагледавања штетних ефеката вакцинације, који често значе и смртни исход и СЗО није желела да то призна или бар да то буде исувише јасно и дошло је до промене дефиниције по којој ће бити изостављена или неће бити пријављена смрт као последица вакцинације. То је потребно сагледати у светлу увођења поливалентних вакцина, пето и шестовалентних. Мултивалентне вакцине носе већи ризик од моновалентних. СЗО се овде нашла у проблему и усвојила је проблематичну политику. Индијски доктор Пулијел (Jacob M Puliyel) је писао о промени шеме класификације AEFI по којој СЗО маргинализује смрт након вакцинације у земљама Трећег света. Разуме се, то је веома, веома узнемиравајуће. У недавном раду који је објавио на свом вебсајту, доктор Пулијел представио је веома значајан документ који се појавио на спору посвећеном вакцинама вођеном у Белгији. Ради се о извештају Глаксо Смит Клајна на 1.500 страница који никада није био намењен јавности. Овај документ је постао јавни документ током суђења у Италији и италијански вебсајт „Вакцине и аутизам“ га је објавио у целости. Др Пулијел је у овом документу пронашао списак нежељених ефеката које изазива вакцина Инфанрикс, Глаксо Смит Клајна. Др Пулијел је упоредио овај списак са узроцима смрти деце у Индији након пријема ове вакцине и дошао до закључка да се ради о значајној подударности. Сугерисала бих свима да веома темељно погледају извештај ове фармацеутске корпорације који је веома проблематичан и прочитају анализу др Пулијела. Ја сам такође написала текст на блогу „Доба аутизма“ о пресудама италијанског суда који је утврдио да је аутизам наступио као последица вакцинације.
На крају, желела бих да нагласим да се грађани Србије као и свих земаља на свету морају изборити за право на правовремени информисани пристанак. То није само наш проблем и проблем наше деце већ се ради о будућим генерацијама. Право на избор да ли желите или не желите да будете вакцинисани је фундаментално људско право. 

Биљана Ђоровић

Разговор са Мери Холанд за ГЕОПОЛИТИКУ је водила новинар Биљана Ђоровић,магистар теорије културе, докторант на теорији културе и медија на ФДУ, уредница на Радио Београду 2, аутор емисије „Атлантис“ – духовни и спиритуални лексикон цивилизације, истраживач културних и цивилизацијских феномена и процеса, сарадник ГЕОПОЛИТИКЕ, магазина „Печат“, аутор емисије ИНФОРАТНИЦИ на радију Снага Народа. Биљана Ђоровић је поштовани члан Редакције и аутор СРБског ФБРепортера.

—–

ГЕОПОЛИТИКА, мај 2015. – Биљана Ђоровић

—————

9.5.2017. за ФБР приредила Биљана Диковић