Пише: Каплан Буровић, академик
„Кастриоти нису имали никада ма какву независну кнежевину… (зато и Скендербег изабра за заставу двоглавог орла Источне Империје)… ”
„Овде (На Скупштини у градићу Леж, под млетачком заставом) учествовали су Скендербег, Ђорђе Арианити, Андреа Топиа са два сина, Ђорђе Стрес Балша, Никола и Пал Дукађини, Лек Захариа, Пјетар Спани са 4 сина и др.”
Кљоси др Ардијан (KLOSI, dr. Ardian) – албански албанолог у тексту „Mitologjia skënderbejane dhe të vërtetat historike“ (Митологија скендербигијанска и историјске истине), на сајту https://vargmal.org/dan3143, дана 10.11.2008, коментаришући горе наведене наводе из истог текста, пише:
„Чине се покушаји да се да (албански) национални колорит једном савезу који ни најмање није био етнички нити националан, већ једноставно једно привремено стратешко уједињење неколико властелина, који су тражили повратак на старо стање, у којему су имали пуне слободе на својим поседима, где нису били приморани да плаћају харач, таксе, да предају у таоце своје синове и др… Отац Скендрбега се звао Иван. Ђон (како га називају Албанци, прим. К.Б.) је измишљено име…”
Кастриоти су били зависни од српских властодржаца, били су вазали деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, зато су и за заставу имали српску заставу, али уместо белог српског орла поставили су црног орла. И монету су имали једнаку са српском – динар. Па и администрацију су водили на српском језику, јер албански нису ни знали. Син Скендербега, Иван (чисто српско име!), оженио се Иреном, кћерком деспота Ђурђа Бранковића.
Др. Кљоси је један од првих Албанаца који, после мене, узе смелост да каже Албанцима неке историјске истине. Његова веза са швајцарским професором, др Оливером Шмитом (Oliver Schmitt) из Института за историју источне Европе у Бечу, и посебно превод на албански језик његовог дела СКЕНДЕРБЕГ, утицали су код њега тако силно да се дефинитивно отцепио од традиционалне фалсификоване историје свог албанског народа, што је платио својим животом – екстремни албански националисти, предвођени Енверовцима, физички су га елиминисали.
EMMANUELE, Demetrio – Албанац Италије: Il primo stato albanese: Il principato „Arber“ – all orogini di un nome,- (Прва албанска држава: Кнежевина „Арбер“ – порекло једног имена), чланак објављен у периодици KATUNDI YNE, год. XI, бр. 137, Civita (Italija), 2009, стр. 31.
Д. Емануеле је написао свој чланак у бразди традиционалне албанске фалсификоване историографије. Као и његови прекурсори у Албанији и он претендује да је Principata e Arberise, како Албанци називају Кнежевину Албанију, или на италијанском језику IL PRINCIPATO ALBANESE, била албанска држава.
У то време географски појам АЛБАНИЈА није се подударо са етничким појмом. Унутар Албаније тог времена живели су и други народи и, у првом реду, Срби, Црногорци, Македонци, Власи, Грци и други, који су у појединим деловима чинили већину становништва, док су Албанци често били у мањини, па и у таквој мањини да се нису могли узети у обзир, поготово зато што су се стално селили из области у област, као номади. По градовима их скоро није ни било. У граду Валони је до краја XVI века преко 50% свог становништва било јеврејско, док је Берат до 1910. године имао 9.000 Влаха и свега 3.000 Албанаца.
Кнежевина Албанија из XII-XIII века припадала је властелину Прогону и његовим синовима, који су били Срби и вазали српских господара Србије, краљу Стевану Немањићу. Значи, немамо посла са неком аутентичном албанском кнежевином, јер је тада у већини била и настањена Србима.
Господин Емануеле спомиње и Прогона и његове синове, али нам нигде не каже да су били Срби. Неки други албански историчари, свесни да немамо посла са неком албанском кнежевином, у својим радовима не само што не спомињу њене владаре, већ не спомињу ни саму кнежевину! Избрисали су је из историје Албаније, јер – што не припада албанском народу – по њиховим концептима не припада ни територији званој Албанија.
Он спомиње супругу Димитра, Прогоновог сина, овако: „Al suo fianco stavano i capi delle regioni del principato e il guvernatore“. Значи не спомиње јој име – Комнена Немањић, камоли да каже да је она била и кћерка краља Србије Стевана Првовенчаног. Чини ово г. Емануеле зато што не познаје проблеме, или зато што хоће да настави путем фалсификовања историје Албаније и албанског народа, што је његова ствар. За нас је дужност да демаскирамо његове фалсификате, јер ова пракса ових Албанца нема везе са историјском истином и не служи албанском народу. Она служи само онима који би хтели да вуку за нос албански народ, да би га искористили као месо за топове у њиховим биткама против албанског народа и РАДА.
VINCA, Agim – албански песник из Македоније: (Po)etika e fjalës, „ARS ZZ“, Тетово 2010, стр. 392, пише: „A do të gjejnë forcë Kadareja dhe Qosja që të ngrihen në lartësinë e Nolit dhe të Konicës, apo do të katandisen në nivelin e Kapllan (Resulit), mbetet të shihet në të ardhmen?“ (ПРЕВОД: Хоћели наћи снаге Кадаре и Ћосе да се издигну на висину Нолиа и Конице, или ће се срозати на ниво Каплана (Ресули), остаје да се види у будућности.)
Не у буржоаској висини албанских књижевника Fan Noli и Faik Konica, већ ни у „срозавању“ дисидента Каплана Буровића (Ресули) они се никада неће уздићи, јер су се заклели у теће (Подразумева се да су се повезали са албанским сигуримијем који је пандан југословенке УДБ-е!) и, док год буде живота, припадаће тећеу, најкриминалнијој банди Енвера Хоџе, који је био, јесте и умреће једног дана у борби колико против буржуазије, толико и против радничке класе.
Моје „срозавање“, о Агим Винца, нећете достићи ни ви, јер – да се уздигнете на постоље дисидента – треба да имате пре свега ****, а затим и мало мозга да је схватите.
PRENDI, Vlash – албански културолог, у својој студији: Shime Deshpali, poeti arbëresh i Zarës, пише: « Rreth mesit të shek. XVIII, pikërisht në vitin 1721 nga fshatrat rreth liqenit të Shkodrës, sidomos Ljarje dhe Shestan, u shpërngulën rreth 32 familje shqiptare me rreth 27 frymë dhe u vendosën në fshatin Zarë të Dalmacisë”. (ПРЕВОД: Око средине XVIII века, управо 1721. године, са села око Скадарског језера, посебно из села Љарје и Шестан, иселиле су се 32 албанске породице са око 27 душа и настанише се у село Зара Далмације).
Нема сумње да овде имамо једну штампарску грешку, јер 27 душа нема како да чине 32 породице. Кажем ово као најнезначајну микрологију, као пример штампарских грешака.
Али није незначајно маскирање, сакривање истине, јер ове 32 породице, неколико година пре исељавања из црногорског села Арбнеш (Љарје), стигле су ту из Мирдите, покрајина у Средњој Албанији. Или не зна ово Вљаш Пренди и сви они Албанци, који пишу о њиховом исељавању у Далмацију – Хрватској, у близини града Задар, прећуткујући да су у Црну Гору стигли из Мирдите ?!
Дашнор Каљочи (KALOÇI, Dashnor) – албански новинар: KADARE I DENONCUAR (ДЕНОНЦИРАНИ КАДАРЕ), Тирана 2015. Као одговор на моју књигу E VËRTETA NDRIT SI DIELLI (ИСТИНА СИЈА КАО СУНЦЕ), објављенu у Улцињu 2014, којом сам, између осталих, демаскирао албанске књижевнике Исмаила Кадаре и Фасли Халитиja, који су били и дан-данас настављају свој посао у служби Енвера Хоџе и његовог СИГУРИМИ-ja (пандан југословенске УДБ-е!), албански новинар Дашнор Каљочи објављује читаву књигу великог формата, од 284 страна, где претендује да је скупио 32 „строго тајних“ архивских докумената, до сада необјављених, из Фонда екс-Централног Комитета Партије рада Албаније, а којима хоће да нам докаже да Исмаил Кадаре и Фасли Халити нису сарађивали са СИГУРИМИ-јем против албанских прогоњених књижевника, већ су ови, прогоњени књижевници, ти који су сарађивали са СИГУРИМИЈЕМ против Кадареа и Халитиа, – тобоже ови су прогонили и денонцирали Кадареа са његовим колегама.
Ту говори и за један чланак, за који претендује да сам га написао ја и 1969. године послао за објављивање главном органу те партије ZËRI I POPULLIT, али ми га тобоже они нису објавили, јер сам тобоже управо тим чланком напао Исмаила Кадаре. За оригинал чланка наводи да је изгубљен, али се – по њему – сачувала „копија“. И поред тога, не доноси нам фотокопију ни најмањег дела те „копије“, већ доноси тобоже факсимил информације шефа кабинета Рамиза Алије, Ило Кодра, у вези једног проблема, који се десио у литерарном кружоку града Љушње, изеђу управника тог кружока Хасан Чобани и младог песника Фасли Халити, кријући истину да се сукоб Чобани-Халити десио 1973, три године после мог хапшења, а претендирајући да сам ја био присутан на том сукобу, па и да сам „дугу песму памфлет „Сунце и потоци“ Ф. Халитиа искритиковао оштро“, а „оптужујући“ и Исмаила Кадаре да је ту песму хвалио.
Пре свега ја никада и ништа нисам објавио у том листу, јер им никада ништа нисам ни слао, априори убеђен да ми ништа неће ни објавити, пошто сам сазнао да у том листу ни чланови партије не могу ништа да објаве без дозволе ЦК те партије, камоли ја, један политички емигрант, који нисам био ни држављанин Албаније.
Студијом Рехабилитација Енвероваца, коју су ми за чудо објавили Албанци у њиховом сајту GAZETA KRITIKA.net, Тирана 05.01.2016., демантовао сам ауторство тог чланка и доказао да је то фалсификат, учињен од Енвероваца, који би хтели да сада представе Исмаила Кадаре као да је он био против Енвера Хоџе и његовог терора, а ми – екс-осуђени од Енвера Хоџе и њега – да смо били са Енвер Хоџом и да смо персекутирали, денонцирали њега. Између осталог, ту сам навео и чињеницу да сам ја био у затвор кад је Ф. Халити написао и објавио ту његову „дугу песму памфлет `Сунце и потоци`“.
Ф. Халити је одмах иступио на том сајту и признао да ја немам везе са том његовом „дугом песмом“, јер сам у то време био у затвору.
Алекс Музака је у својој књизи МОНСТРУОЗНИ АЛБАНСКИ КУЛТУРОЦИД, Улцињ 2016, документима доказао да је тај наводно мој чланак фалсификат из године 2015, учињен од Енвероваца на власти.
Не само Дашнор Каљочи, већ и албанске власти, ћуте и праве се као да ништа не знају. Ово је истина о данашњој ситуацији у Албанији и о њиховом Исмаилу Кадаре.
Категорије:Каплан Буровић, НАУКА И КУЛТУРА, MAIL - RSS FEED
Каплан Буровић,
Нисам знао да је академик, не браним, видим да је велики капацитет. Једино ми смета та претерана употреба речи „Албанац“, зато што та реч нема ни 160 година живота. То је као када је Американац поносан на историјат свог имена.
Био је на Београдском универзитету један професор албанског језика, Халит Трнавци. На страну што је био велики српски пријатељ, он је такође допринео нашим сазнањима о Леки Дукађинију, Малесорима, такође и о настојањима људи да се историјски подаци верно преносе.
Свиђа ми сеСвиђа ми се