Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија – после Вучића Србија ће бити олупина

Слободан Антонић
24. мај 2015. НСПМ/Време

Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије.

Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље

Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем:

Шта, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?

– Имиџ, пропаганда. Он је сав од имиџа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: ’Радим, али ми не дају.’ Ти који не дају су или ’жута хоботница’, или тајкуни, или ’менталитет’, или ’десница’. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у ’отварању поглавља’ у преговорима са Европском унијом – каже за „Време“ Слободан Антонић.

Какве се уставне промјене могу очекивати?

– Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.

За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих… Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.

Што ће бити срж тих упутстава?

Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам“ и „по жељи народа“. Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.

Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма“ и „по жељи народа“ највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава“, мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп“. Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.

Да ли се може очекивати да се промени преамбула?

Обавезно, то је готова ствар.

Зашто?

Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма“ не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.

Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?

Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.

Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.

Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.

Каква је ту улога јавности?

Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.

Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?

Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.

Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића.

Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.

На какав бисте начин описали СНС?

Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице… И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи“, а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.

Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?

Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље“ или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.

Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.

Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?

Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз… У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер“ или случај „Поплава“ то уверљиво показују.

Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делује – да ли јесте или није?

Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.

Као што је прича о реконструкцији?

Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.

Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?

Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.

А прва влада Војислава Коштунице?

То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.

Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?

Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.

Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.

А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?

Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.

Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси… Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.

Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?

Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.

Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?

За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.

Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција…

Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности…

Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.

Како ће изгледати Србија после напредњака?

Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе.

Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле.

Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.

Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?

Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.

У том контексту – колико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?

Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место… Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.

Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?

Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.

У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали…

С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.

Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?

На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом“. То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.

Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?

Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.

Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића.

Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама.

Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања.

Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима… Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.

(Филип Шварм)