Фото: сајт аутора

Пропаст савремене цивилизације је последица губитка појма о општем добру.

То је, опет, последица античког погрешног става да је човек средиште света.

И  резултат уображеног мишљења да  је човек мерило свих ствари.

Које се у савремено доба претворило у себични и похлепни индивидуализам.

Тај зјалави индивидуализам је савременог човека претворио у опсесивног потрошача.

Који све прождире око себе да би заситио своју, увек гладну и прождрљиву, индивидуалну грамзивост.

Када такав конзумент поједе све око себе, када природу загади и угрози, онда остаје сам у борби за опстанак врсте.

Његов опстанак је у директној вези са његовом прождрљивошћу и празнином.

Уколико човек жели да опстане као врста, мора да се ослободи своје прождрљивости.

Пошто је узрок прождрљивости банална празнина, онда човек мора да испуни свој живот узвишеним смислом и сврхом.

Тог узвишеног смисла и сврхе данас нема.

Уколико жели да оздрави, савремени човек мора да пронађе смисао и сврху свога постојања.

На томе се, нажалост, још увек не ради.

Оболели човек верује да своју празнину може попунити обиљем баналности, глупости, перверзија и насиљем кога дневно све више конзумира.

Тако се проблем само увећава.

Та коренита промена, која нам је данас толико потребна, значи да је човек, напокон, спознао истину да он није средиште света.

Човек је само безначајна тачкица у вечитом одсјају васионе.

То право сазнање о себи руши лажни мит савремене демократије о слободама и индивидуализма.

Када се сруши тај угаони камен шпекулативне представничке демократије, онда се из темеља руши тоталитарни политички систем.

Ослобођење данашњег поробљеног човека може да дође само рушењем темеља тоталитаризма.

То се не врши путем политичких пропагандних ратова представника тоталитарног система око власти, него квалитативним и свеобухватним „променама“ самога савременог човека.

Дакле, немогуће је тоталитаризам срушити одозго, како то мисле политички преваранти и мешетари, одозго – наметнутим лажним политичким реформама, него његово једино рушење долази  искључиво одоздо, човековом истинском и онтолошком побуном.

Побуна није, како то мисле напаљене кукавице, који сумануто кликћу на свом кућном компјутеру, трујући друштвене мреже, позив на насиље, оружје, проливање крви и револуцију, док ти побуњеници са  интернета  седе и навијају за жртвоване и изманипулисане.

Та побуна, историја бар нас о томе добро учи, увек, али увек, завршава се новим обликом тоталитаризма и новим демагогијама преварама и лажима. Уз, наравно, велике људске жртве и још већа разочарења.

Пошто  таква побуна не може да спаси савременог човека коначне пропасти,  не руши успостављени тоталитаризам, него га одржава, јер једна олигархија замењује другу олигархију, онда  са гнушањем одбацујем све  те подле позиве на крвопролиће и позивам све мислеће и добронамерне људе на побуну свести.

Побуну која долази изнутра, уместо споља.

Шта је побуна свести?

Побуна свести је наше непристајање на колаборацију и нагодбу са успостављеним тоталитарним системом.

Побуна свести је наша одлучност да останемо чисти,непоткупљиви и некорумпирани од стране сладострасне и заводничке потрошачке цивилизације.

Побуна свести је наше одбијање да учествујемо у демагогијама и лажима корумпираног политичког система.

Побуна свести је наш свестан пристанак на велики рад, трпљење, одрицање и жртвовање у корист једне више друштвене идеје.

Побуна свести је  победа знања над глупошћу.

Побуна свести је  победа стварања над лењошћу духа.

Побуна свести је победа љубави над себичним индивидуализмом.

Победа свести је победа добра над злом.

Побуна свести  је када реч моје заменимо  речи наше.

Побуна свести је када више дајемо заједници него што из ње узимамо.

Побуна свести када царство слободе замени царство нужности.

Побуна  свести  је када опште добро победи себични индивидуализам.

Живимо у свету без идеја и идеала.

Спас човечанства је једино могућ ако живимо за  идеју општег добра.

Мени ће лично бити добро само и једино ако је добро свим људима у нашој заједници.

Ако је несрећан неко у нашој заједници, несрећни смо и сви ми због њега.

Нема нових идеја.  Све су ово древне идеје Златног доба. Идеја прве заједнице.

Морамо се вратити на тај сам почетак.

На време пре него што смо кренули странпутицом.

На доба када човек није био средиште света и мера свих ствари.

Када се изнад човека налазила Заједница, Природа и свемоћни Бог.

Који су контролисали човека да се не заигра и да не полуди.

Сада, када је полудео, немамо више никаквог избора.

Осим да се боримо за победу општег добра.

Бранко Драгаш

Београд, 28.01.2017

ИЗВОР: сајт аутора

————-

1.2.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић