У знаменитом „Житију Светог Саве“ монах Теодосије с правом каже да је Свети Сава толико богат небеским похвалама, и божанственим и анђеоским, које наш нечисти ум није у стању да изрекне. И заиста, мало је таквих житија у читавој историји хришћанства. Све у животу најлепшег српског детета је прожето предивном благочестивошћу. Благочестиви родитељи су га измолили од Господа, давши и одржавши завет целомудреног живота после његовог рођења. Искусни старац на Светој Гори се приликом пострига Савиног постиде од силног плача којима Свети захваљиваше Богу што је испунио жељу његовог срца за монашким служењем Богу…

Нека ми опросте браћа Руси који су свету руску земљу украсили читавим венцима величанствених светилника Правде Христове, али словенски род нема таквога који може стати раме уз раме са Светим Савом. Својевремено је и блаженопочивши Патријарх Алексеј у сличном тону изразио дивљење према духовном оцу српског рода. Својим животом, духовни отац Србадије подсећа на пророка Мојсија који је васпитаван у царском дому и који се наслађивао за царском трпезом, па све то занемарио и постао циглар. Царски син је пожелео да се нађе међу робовима и заробљеницима.

И Свети Сава српски је, како лепо рече српски песник, презрео царске дворе, царску свилу и порфиру и кренуо да спасава своју душу и душу свог рода љубљеног – у светогорском манастиру. И као што увек бива са онима који тако предано прослављају Бога, попут пророка Мојсија и наш Свети Сава се вратио у своју Отаџбину у још блиставијем сјају од царског сјаја ког се претходно одрекао…  И био је и остао славнији од било ког цара и владара у свом роду…

И као што је Мојсије својим жезлом наређивао и људима и природи, тако је и наш светитељ својим архијерејским скиптром и молитвом измољавао небивала чуда од Господа… Као на траци могу се пратити предивна чудеса којима Бог прослављаше најлепше српско дете које у читав род српски уведе предивни славопој Христу Богу… Ту је јављање Пресвете Богородице са указивањем места где се налази благо, ту су неописиви подвизи поста и молитве Божијег угодника, ту је љубав према ближњем, ту је огњена светлост приликом хиротоније за Архиепископа, ту је обраћење угарског владара у православца, ту је васкрсење брата да би примио монашки постриг, ту је падање архијерејског жезла пред његове ноге, ту је моментално извршење његових молитви, попут изненадног града да би се добио лед и попут искакања рибе у крило светитеља…

На сваком месту државе српске прослављао се Господ, а Господ прослављаше свог угодника тако што се и самим молитвеним поменом његовог светог имена у земљи Србији дешаваху чуда. Сети Сава је отац Српске Православне Цркве, Свети Сава са толико љубави брине о ближњима, не само да мири браћу на очевом гробу и оца призива у манастир, него поред устројства цркве практично устројава и српску државу на најбољи могући начин – величанственом симфонијом световне и духовне власти.

У тим елитним вековима српске историје за време и после мисије нашег светитеља и просветитеља, српски владари су били свесни основног задатка благочестивих владара – садејствовања у спасавању душа својих поданика.

У Немањићкој Србији и каснијој деспотовини, свакако је племство било повлашћени сталеж, али у простом народу није било зависти или не дао Бог, мржње према племству. Ни назнаке тога нема у српској историји, него народ жали за властелом која је изгинула. Класна борба и трка за „пуним новчаником“ о коме данас говори као о најважнијем циљу српски премијер, стиже Србима од стране лажних просветитеља попут Доситеја Обрадовића. Узгред, сиромаштво је велико богатство за оне који га мудро подносе. Није богат онај који има много, него онај који не захтева много. И није сиромашан онај ко ништа нема, него онај који жели много. То је мера богатства и сиромаштва по светом Јовану Златоустом.

Данашња наука је практично потпуно доказала да је Дарвинова теорија о еволутивном стварању биљних и животињских врста, о постанку људи од амебе, потпуна будалаштина и доказала потпуно супротно – могућа је само дегенерација живих бића у односу на Божанско стварање, а никако еволуција. То се тиче биолошких процеса, међутим, у духовним категоријама могући су полети у невиђене висине – кад се личност потпуно обожи, охристови, попут нашег духовног сверодитеља Светитеља Саве, али су могући и страшни суноврати и дегенеративни процеси – кад се скрене са благодатног христоликог пута, са небеских висина пада се у земљано блато.

После Карађорђевог устанка Срби су се ускоро ослободили физичког ропства Турака али су потпали под духовно ропство дехристијанизованог Запада, како то описа свети владика Николај. На смену светосавске просвете долази антипросветитељство Доситејево и оно, на жалост, траје до данашњих дана и на жалост, тим духом су прожети и данашњи српски властодршци.

Елем, лажни просветитељ Доситеј је у „Писму Харалампију“ практично зацртао смернице најамништва данашње другосрбијанштине. Да ли је икада ишта бљутавије написала српска рука од тог дубоко антисветосавског програма? Од величања аустро-угарског цара човеку се просто повраћа:

Српске кћери младе на удају,
Цвеће беру, венце сплетавају:
Са ружицом прси своје красе
И веселе узвишују гласе;
На похвалу РИМСКОГА ЦЕСАРА,
Аустријског двора господара,
ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владетељу,
Сунце света и благодетељу!
Блажена мајка која ТЕ родила,
Света сиса која ТЕ дојила!

Да још мало цитирамо Доситеја из „Писма Харалампију“:

“Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества“.

На жалост, многи учени Срби су прихватили трабуњања лажног просветитеља да није важно ко је какве вере, одрицање Божијих и наметање природних закона (закона јестества), то је касније ушло како у српски просветни програм, тако и у антисрпски програм србождера Јосипа Броза и то је коштало српски род милиона жртава током мартиријског по Србе ХХ века.

И данас као потпуни антиподи, владају два духа српским родом. Један је дух свеспасавајуће Светосавске просвећености, други је дух европске непросвећености чији је болесни вирус у српски род пелцовао Доситеј Обрадовић. И тај дух европске непросвећености покушава да се подругује светосавској просвети. Тако смо пре пар година, на централној прослави Светог Саве у Сава центру, имали једну жалосну слику стања српске просвете. Док је у првом реду седео Његова Светост Патријарх Српски, наследник на трону Светог Саве, на бини су глумци изговарали безбожне Доситејеве речи уперене против црквених звона! На прослави истинског српског просветитеља, промовише се антипросветитељ, промовише се борба управо против Светог Саве као оваплоћења значаја црквених звона за род српски!

Огромно хвала Доситеју на кромпиру који је донео у Србију, али не може се прокромпиритељ поистовећивати са просветитељем.

Његошев геније је то тако лепо описао у само пар речи –

То што блатној земљи принадлежи,
то о Небу поњатија нема.

Но, да се вратимо нашем данашњем свечару Светом Сави, истинском српском просветитељу. Свети Сава није чинио добра дела ради славе своје, него ради Цркве Христове. Посебну бригу је водио Свети Сава о чистоћи вере, истичући да није достојно да виноград и трње буду заједно. Теодосије овако пише: „…а онима који су били крштени у латинској јереси, пошто проклеше такође најпре сву злу јерес, и пошто изговорише Символ Вере и прочиташе молитву светоме миру, заповеди да се помажу тим светим миром по свим удовима, и да тако буду с нама у вери. Тада заповеди Свети и свима епископима да чине с таквима који му долазе“.

Дакле, овде видимо неколико непобитних и веома важних ствари:

1. Свети Сава и пре Првог и Другог Ватиканског концила, пре догмата о непогрешивости папе, пре потока проливене српске крви у два светска рата од стране паписта, римокатолике не сматра хришћанима, него јеретицима, па их зове „крштенима у латинској јереси“.

2. Налаже, уколико желе да буду хришћани, да прокуну папску јерес, потом прочитају православни Симбол Вере и да се онда поново изврши миропомазање по свим удовима њиховим.

3. Налаже епископима да тако поступају са римокатолицима који им долазе.

А данас? Данас поједине владике говоре – Не обраћајте пажњу ко је какве вере. Данас римокатолички бискуп држи проповед у српској цркви. Дакле, духом прокромпиритеља данас као да није обузета само световна власт у Србији.

Када су у време краља Милана Обреновића, у другој половини XIX века, напредњачке власти потписале срамни тајни Бечки споразум и почеле страшан прогон српске цркве и протерале Митрополита Михаила, архимандрита Нићифора Дучића власт је врбовала да постане епископ и Митрополит српски. Уместо властољубља, овај дични Србин то одлучно одбија, одлази на Свету Гору и у Хиландару, на гробу светог Симеона Мироточивог, пише једну од најлепших српских молитви:

„…О Свети Симеоне и Свети Саво! Божји угодници и, Српскога народа заступници! Сачувајте Српску Цркву цијелу, непорочну и свету онако као што сте је кроз вијекове чували и онда кад готово вас Српски народ бјеше допао тешкога ропства с неслоге, себичности и безумља! Нека Српска Црква и сада буде тихо пристаниште Српском паћеничком народу; нека буде душевна утјеха добријем хришћанима и хришћанкама; нека остане српска народна светиња и најдрагоценији Аманет, и нека буде у њој Божија и ваша света воља вазда и у вијек!“

Уз неизбежно Амин, текст завршавамо овом дивном молитвом, уз напомену да је Господ услишио српског молитвеника, да је Нићифоров ученик краљ Александар Обреновић окренуо погубни вектор политике свог оца и почео да чупа Србију из канџи Аустро-Угарске, да је вратио Митрополита Михаила у Србију и да је Српска Црква поново постала тихо пристаниште српском паћеничком народу.

Нићифор нам је указао да у свим временима све иде на добро онима који љубе Бога, показао је снагу искреног молитвеног обраћања Светом Сави, које Господ одмах услиши. То је оно што треба да раде светосавци, а никако да се сврставају уз прокромпиритеље. Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!