АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Осврт на филм “Споразум“ – шта смо видели а шта “нисмо“?


02. децембар 2016. КМ Новине

Живот на филму или: филм о животу и смрти у прадомовини српске државности – филм “Споразум“.

sporazum

Фото: sporazum-movie.com

 

Мада су сцене из реалног живота Срба на Косову и Метохији у прошлом веку и почетком овог века превазишле сваку уметничку машту, то није разлог да се уметници овом тематиком не баве. До сада су снимљена само два филма на тему албанског терора над косовско метохијским Србима „Енклавa“ и „Споразум“, а овај последњи је био разлог за критички осврт Ивана Максимовића, дописника Магазина Таблоид из Косовске Митровице.
_____________

Пише: Иван Максимовић, ‘Таблоид

Драматични догађаји на простору Косова и Метохије, који чини националну, државну, духовну и сваку другу суштину српског идентитета, а који су се одиграли последњих деценија (посебно с краја прошлог и почетка овог века), морали су да нађу више места и у српској кинематогрофији, можда и да покрену нови талас, али се ништа од тога није десило.

У народу свакако постоји велико очекивање али не само да остаје неостварено. Услед тога сваки филм који иоле буде на ту тему, а за сада их је свега два, бива просто прихваћен без икаквог критичког погледа на само дело. Сећања на ове догађаје су толико жива да се не могу назвати тек сећањима а последице и константно понављање насиља над Србима указују на једноставно сагледиву реалност која је још увек жива свакодневница а не успомена. Свега тога има и у филму „Споразум“ који је после „Енклаве“ тек други који се бави судбином Косова и Метохије. Први утисак, односно почетак самог филма, испуњава очекивања и заснива причу на реалним догађајима што га чини јединственим. Ипак, на крају филма, неупитно остаје благи осећај празнине.

„Споразум“, који потписује као сценариста и редитељ Ужичанин Предраг Радоњић, који је провео више година као новинар чији је посао везан за КиМ, се не може посматрати као као филмско дело и ништа више јер свака слика и звук који са Косова и Метохије буду послати у свет, без преседана утичу на изградњу свести, ставова или предрасуда које јачају или слабе позицију онога о коме је реч. Тај аспект овог филма је и најважнији у актуелном тренутку, за 30 година то вероватно неће бити тако али сада јесте.

Новинарка „Политике“ писала је како је филм историјски важан за српску кинематографију јер је први сниман на Косову и Метохији после рата 1999. године. Аутор и продуценти филма узели су то чак и као пропратни слоган у маркетиншке сврхе. Међутим, по мени је то чак увредљиво. Ако је само у томе значај овог филма онда је она само на фин начин хтела да каже да филм у ствари није добар. Њена тврдња не само што није позитивна већ је и нетачна.

Први српски играни филм после 1999. године у потпуности сниман на Косову и Метохији је филм „Неспоразум“… Сценариста и редитељ тог филма је Ненад Тодоровић, директор измештеног приштинског Народног позоришта. Продуцент тог филма јесте Предраг Радоњић па (за сада) претпостављам да је ово „чињеница“ о првенству снимања заправо договор њих двојице који су у филму „Споразум“ заменили улоге а и у томе што ћемо „Неспоразум“ видети тек следеће године иако је у потпуности завршено снимање а он још пре две године од Филмског центра Србије добио само на име трошкова постпродукције више од десет (ако се добро сећам негде око 13 хиљада евра) што представља готово половину новца у односу на оно колико је укупно коштао „Споразум“ како његов аутор тврди. Зашто је то тако за сада је непознаница.

Историјски значај „Споразума“, ако о првенству у нечему говоримо као о значају, јесте то што су у њему по први пут у српском филму приказани конкретни злочини против Срба од стране Албанаца. Тај злочин и последице које су произашле из њега представљају и окосницу ове филмске приче.

Фото: sporazum-movie.com

Фото: sporazum-movie.com

Са друге стране пробирањем и истицањем једних а запостављањем других мотива ствара се полуистинита прича која ће приказати стварност какву аутор доживљава или жели да је ми видимо. Проблем би био упола мањи да промотивне наступе аутора и учеснике филма у медијима не прати фраза да је филм инспирисан истинитим догађајима. Најпрецизније у овом случају било би рећи да је филм употребио одређене животне, дакле истините али екстремо ретке и јавности непознате ситуације, и да се њима послужио како би утврдио предрасуду о расељеним Србима, а у крајњој линији, и уопште о Србима са Косова и Метохије која се у животу већ дуже време манифестује чак и као непријатељско расположење према њима од стране сународника из остатка Србије.

Сам почетак је изузетно упечатљив, први минути филма су мучни јер представљају огољену реалност која за расељене Србе траје до данас. Ту је најприближнији филму „Kућа поред пруге“ који се такође на дубоко емотиван начин бави управо судбином прогнаних Срба још 80-тих година који су, као и јунаци овог филма, свој заклон пронашли у Краљеву. Неупућеног гледаоца прве сцене могу да наведу на закључак да се ради пре свега о повратку расељених Срба у своје домове. То ипак није кључни моменат филма већ само један од елемената нарације да се на контролисани начин прикажу не узроци већ последице сукоба два народа, различитих полазних позиција Шиптара и Срба на начин какав већ влада у српском друштву као предрасуда а који битно онемогућава правилно разумевање суштине самог пролема. У том сегменту сукоба тешко је приказати нешто ново с обзиром да свако разбијање уврежених ставова битно утиче на савремени политички курс који ни мало није наклоњен српским интересима а кога се медији стриктно држе.

О последицама сукоба

Замислите филм сниман на Косову и Метохији, а да није „по истинитим догађајима“? О чему би тај филм уопште могао да буде? Ако би он и био сниман тако онда чињеница да је ту сниман била би најнепожељнији податак о том филму јер би га потпуно непотребно „оптеретио“ извесним очекивањима. Косово и Метохија у себи носе историју, судбину, драму… Везани су за сваку област живота заступљену у животу било ког човека ма где он живео на планети али њихов збир ће увек и увек значити – сукоб и неправду, из ког год угла гледали на њега. Дакле, немогуће је снимати филм на КиМ а да није у мањој или већој мери сниман по истинитим догађајима али манипулацијом тих догађаја јесте могуће испричати причу која се никада није одиграла.

У овом филму ће наивне повратнике, измалтретиране од стране свих који су их успут срели, и њихових и „наших“, сачекати заседа Албанаца који по њима отварају ватру и насилно их заустваљају. То је сцена која због своје аутентичности може и заслужује да као првенац да уђе у историју српског филма. Међутим, она уједно представља и прекретницу са очекиваног курса. Од тада ће филм помињати али неће приказивати „тежак живот и невоље повратника и Срба на Косову и Метохији са којима се свакодневно сусрећу“. Од тог момента почиње константно опадање динамике и акције коју филм наговештава на почетку. Драматика, придодата искључиво филма ради а лишена најављеног реалистичног осликавања тешке српске свакодневнице на КиМ, ни изблиза не испуњава очекивање које почетак филма најављује.

Као и сви документарни па и онај једини српски играни филм о Косову и Метохији пре овога, „Енклава“, и овај се бави последицама сукоба без узимања у обзир околности које су до њега довеле а које се развијају барем век уназад препознатљиве као оркестрирани иступи Шиптара, јавно приказивани као протести због кршења албанских људских права а испод површине искључиво са циљем отимања Косова и Метохије. Као такви увек су усмерени против Срба који за све то време од њих трпе страховите злочине и притиске не би ли напустили своја имања или их продали будзашто. Убиства Срба и силовања најчешћи су облик притиска током минулих деценија а кулминирали су током рата на Косову и Метохији у форме какве Европа није видела од логора и крематоријума нацистичке Немачке. Ништа од тога нећете видети за сада ни у једном српском, па ни у овом филму.

Након поменуте, преломне сцене напада, готово све дозавршне шпице надамо се да ће главни јунак издржати притисак због наметнуте дилеме. Расплет, односно решење, ипак је пронађено на привидно „неутралном“ терену у драматуршком смислу али се сасвим неупитно може закључити да је реч о издаји „из љубави“. Издаји људских вредности са којом свака личност може да се сретне. Ако гледаоци махом одбијају да се идентификују са главним јунаком а аутор тврди да је прича истинита, питање је кога онда сам аутор осликава?

Напуштена места, делови насеља, порушена гробља, страже пред манастирима јесу српска свакодневница али и нешто што у овом филму видимо. Опет, попут начина како су приказани у филму „Енклава“, ни овде не знамо чак ни зашто нешто изгледа уништено, ни ко је то уништио и када? Да ли су гробља запуштена јер су Срби „отишли“ некуда, или их је неко порушио а ми не чујемо и не видимо ко… Да ли је стража на прилазу манастирима редовна патрола или је тренутак „посебан“, зашто су уопште ту?… Да ли су насеља напуштена због масовног одласка у градове? Једино што видимо је како главни јунак пролази кроз крхотине прошлости а ми немамо представу зашто је то тако.

Шта или ко је уништио гробље, како до тог сазнања? / Фото: sporazum-movie.com

Шта или ко је уништио гробље, како до тог сазнања? / Фото: sporazum-movie.com

Све су то детаљи које ми, наравно, препознајемо само зато што знамо за страдања Срба на Косову и Метохији али неко ко у свету недовољно познаје ситуацију у великој је мери изложен ризику да не схвати или сасвим погрешно протумачи приказане слике. У сличној позицији биће и Срби који ће филм гледати за 20, 30 година. Гледајући филм стичемо утисак да је нешто заиста приказано и будући информисани о догађајима дозвољавамо да нас половичан начин представе обмане као да је нешто добро урађено. А, није.

„…Зашто смо онда ратовали“

Као играни филмски првенац оставља утисак да се аутор чврсто држао сценарија, због чега глумци у завршницама сцена остају „блокирани“ у тумачењу емоција и стоје помало „празни“ чекајући „рез“ због чега филм изгледа помало „тврдо“. Ипак, у поређењу са филмовима првенцима домаћих редитеља који данас представљју значајна имена српске кинематографије, у овом филму је то чак много мање присутно.

Сцене у којима се приказује однос Срба једних према другима, Срба и Албанаца као и ових других међусобно, врло су аутентичне па је велика штета што је аутор дозволио да драматургију понесу или фиктивне или прерађене сцене због чега филм веома трпи.

Занимљиво је да Америчких окупационих војника има у филму али они нису приказани ни у каквом негативом светлу иако су управо најодговорнији за тренутно стање.

Албанци су приказани у светлу своје нетрпељивости према Србима. Заседа српским повратницима је припремљена, како један од нападача каже „ако се они врате, вратиће се и остали. Зашто смо онда ратовали?“. То јесте врло смео и отворен приступ методи којом се филм користи да би приказао драму, у томе је једна од његових вредности, али су сви негативни ликови Албанаца приказани врло уопштено изузев једног делимично „откривеног“. Са друге стране, Срби су у оквиру општих ситуација приказани као персонализовани и дубоко лични ликови који као такви представљају Србе са Косова и Метохије у општем светлу. Тако да са једне стране имамо нешто што свакако нисмо могли да сакријемо, албанско непријатељство према Србима, и са друге нешто што ипак не познајемо довољно, судбину српских повратнике и њихове животе након прогона о чему нећемо сазнати више чак ни након филма.

Шта је још битно да се о овом филму зна а што је утицало на његов коначни изглед. Предраг Радоњић је из Ужица, није са Косова и Метохије. Он је овде дошао током 90-тих због студија књижевности а „остао“због посла, како би зарађивао за живот на препоруку пријатеља, Живојина Ракочевића који га је упознао на студијама у Приштини у годинама пре рата на Косову (његов боравак на КиМ своди се на повремене посете и лобирање за своју фирму у Београду).

Готово од самих почетака и оснивања КИМ радија, на предлог и иницијативу владике Артемија односно Епархије рашко – призренске а што је спроведено активностима Српског националног већа КиМ и донацијама страних организација. Управа радио станицом поверена је протосинђелу Нектарију (Воргучићу). До Погрома марта 2004. године радио станица је функционисала у том формату да би се тада српски медијски представници уверили како је неопходно имати на терену и ТВ екипе јер догађаји се развијају муњевитом брзином и у условима небезбедности никако није могуће новинарским екипама из централне Србије да на време стигну и било шта забележе. Тада настаје ТВ продукција Глас Југа уз техничку подршку Националног Дневника ТВ Пинк (помоћ у опреми за снимање и прослеђивање материјала). Уредник КИМ радија и касније Гласа југа био је Живојин Ракочевић, из Мораче у Црној Гори, све док није постао члан РРА. Монтажер и особа одговорна за техничко функционисање радија је Горан Аврамовић из Крагујевца. Дакле нико од кључних људи овог, у једном моменту изузетно важног медија, ни једног тренутка није био са Косова и Метохије. Радоњић је успео да лобирањем од једне приватне клинике из Београда добије средства за покретање ТВ станице „Центар“ која је и продуцентска кућа која је технички изнела овај филм.

Са отварања ТВ ЦЕНТАР, с лева на десно: представници окупационих снага немачког КФОР-а, Рада Трајковић, Сава Јањић, такозвани министар у "влади" шиптарских сеаратиста Далибор Јевтић, такозвана "амбасадорка" САД у Приштини Трејси Ен Џејкобсон и други...

Са отварања ТВ ЦЕНТАР, с лева на десно: представници окупационих снага немачког КФОР-а, Рада Трајковић, Сава Јањић, такозвани министар у „влади“ шиптарских сеаратиста Далибор Јевтић, такозвана „амбасадорка“ САД у Приштини Трејси Ен Џејкобсон и други…

Отров из Нектаријевих уста

На све ово се не може прећутати чињеница да је главни продуцент филма „Споразум“, некадашњи дечански монах који је напредовао чак до чина протосинђела, Нектарије, а после 16 година монашког живота одлучио да (2006.) самовољно напусти монаштво, скине мантију, ожени се.Искористио је чињеницу да је због монашког послушања КИМ радио из административних разлога био регистрован на његово име те је тако само „наставио“ да буде директор истог радија којиод тада обезбеђује приходе за живот породици човека рођеног у Босни, где његова мајка живи (барем до пре неку годину), који је ишао у средњу школу у Словенији а касније живео у Нишу.

На сајту КИМ радија, у делу „О нама“, наводи се да су главни донатори, спонзори и партнери овог радија „…владе Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Канаде и Немачке. Осим наведених страних канцеларија, које су до сада остале наши главни донатори, подршку радију су пружали и Национална задужбина за демократију (НЕД), Балкански труст за демократију (БТД), Косовски фонд за отворено друштво (КФОС), амбасаде Норвешке, Финске и Швајцарске у Приштини, ИРЕКС, УНДП, УНФПА и многи други“.

Раскинуте су све дотадашње везе са Епархијом рашком призренском и СНВ КиМ али су очуване одличне везе са дечанцима, пре свих Савом Јањићем и Теодосијем Шибалићем, касније првацима црквеног пуча и незаконитог узурпирања у коме и данас обитава Епархија рашко-призренска са седиштем у Грачаници.

Нектарија, (световно име Исака) Воргучића албански медији у интервјуу из 2006. године називају „Оцем независности“, а он у истом још каже да су Срби требали „1999. године, по повлачењу војске и полиције, да схвате своју политичку судбину“ тачније да прихвате окупацију и наметнуту албанску управу.

Аутор тог интервјуа је Петрит Сељими, данас „министар“ у тзв. влади албанских сепаратиста пре свега познат по екуменистичком, тј., међуверском дијалогу у чему своје учешће нарочито истиче Нектарије (Исак) Воргучић и то још од раних поратних година на КиМ. Томе се изразито, као једом од начина отимања српског верског наслеђа и стварања нове „косовске православне цркве“ као прилогу шиптарској држави, противио епископ Артемије што је био један од два разлога да буде прогнан. Други је био његов чврст став и противљење отимања КиМ и активности у том смеру. Са узурпацијом Цркве и медија на КиМ, српски народ у потпуности губи оријентир у даљој борби за своју државу и опстанак.

Исак активно учествује у промоцији „демократије“ на КиМ и унапређујући сепаратистичку „независност“ у све очигледнијем облику заузврат не добијајући ништа од њих, и даље су главни финансијери ове политике Американци. Ипак, одлично очувани односи са присталицама извршеног црквеног пуча 2010. године на КиМ, већ поменутим Савом Јањићем али и игуманом Иларионом (некадашњим глумцем из Београда, Растком) Лупуловићем, помогли су реализацију овог филма, како се то каже а њима се аутор у одјавном титлу на крају филма посебно захваљује.

Црква, дакле, није изостављена ни у овом филму. У јединој, али кључној сцени за доношење тешке одлуке о проблему са којим се главни јунак среће, он охрабрење тражи у манастиру и управо ту је Црква приказана као институција у којој Бога најмање има а „из љубави према ближњима“ није лоше материјално се окористити, препоручиће у овом манастиру након изузетно хладног дочека игуман уредно подшишаване браде (што је иначе недозвољено, без изузетка).

"Само ти узми коју кинту, синко" / Фото: sporazum-movie.com

„Само ти узми коју кинту, синко“ / Фото: sporazum-movie.com

Добро приказане слике из живота Срба са КиМ са почетка филма, све остало замагљују ишчекивањем чије би испуњење оправдало пропусте али – то се не дешава.Збуњујуће да је то могло да добије пристанак оних који тренутно контролишу рад манастира и ко се ту у ствари пита? Или можда није збуњујуће јер знамо да су баш дечанци били ти који су предњачили у сарадњи са сепаратистима са КиМ. Од примања Сејдиуа као председника албанских сепаратиста за Васкрс у манастир, оглушујући се о благослов надлежног епископа, преко Бајдена и Агима Чекуа па до прибављања личних докумената такозване „републике Косово“ за ондашње монаштво и ко зна чега још између? У тој сцени чак статира један од дечанских монаха, Марко. Да напоменем и да је Сава Јањић био на званичном отварању ТВ „Центар“ у власиштву Исака Воргучића, одбеглог дечанског монаха.

Да ли је филм испричао причу…

Остаје дилема и потреба да се разграничи шта се у филму хтело а шта смело да прикаже, јер ипак га продуцира медијска кућа која делатност обавља са дозволом шиптарских квази-институција која би свој опстанак довела у питање реално приказаним стањем. Међутим, како уопште сакрити да ни 16 година од прогона нема повратка Срба, како сакрити да Срби нису безбедни кад не прође ни месец а да не буде неког озбиљнијег напада на њих, како сакрити да су гробља уништена кад више готово ни једног нема у срединама из којих су Срби протерани? Да ли је онда трик у уопштеном приказивању албанске стране а персонализовању Срба који на Косову и Метохији живе или су прогнани? Ликови, дакле, Срби које успут срећемо, од Краљева до Грачанице, редом су лакоми на новац, брзи на псовке, заједљиви, пуни презира и међусобне мржње, мешавине конзерватизма и развратног живота. „Патријархални женомрсци“ који развијају послове са Албанцима и добро им иде. Људи који ће продати и „мртву мајку“ зарад нешто пара. Прећутно али очигледно сами криви за све што их је снашло… Да, и те како и на жалост све више таквих Срба има.

Али су то ипак усамљени случајеви а њихов број се повећавао са притисцима Албанаца чија је реприза масовног насиља марта 2004.године у присуству НАТО снага и одсуство било какве државне реакције српских власти, нагнала највећи број Срба да почну продају својих имања. То је додатно поспешено самопроглашењем „независности“ 2008. године и поновног одсуства сваке реакције нових српских власти. Живот после тога у срединама јужно од Ибра постао је неподношљив и без избора хоћете ли или не да прихватите (једину) албанских власт уколико иоле желите да функционишете. Са Бриселским споразумом 2013. године и насилно организованим шиптарским изборима на северу Косова и Метохије, као и агресивном политиком Александра Вучића да од српског народа на КиМ направи додатак новонасталом „косоварском“ народу, угасила се скоро свака нада да ће моћи даље да се опстане као Србин. Власт се побринула да све то „подебља“ инсталирањем границе, царине и строге контроле по међународним прописима на прелазима ка централној Србији.

Млади, уплашени родитељским саветима, обузети радом разних НВО и ускраћених могућности да раде и било шта ураде почињу да размишљају другачије, све већи број њих се „интегрише“ за мало новца и бескорисне прилике. И међу таквима, буквално као „сламке међу вихорове“ опстају они који се одлучују за псећи живот и српски идентитет и државу. Ништа ни од тога ни у овом филму нећете видети. Остаје само горак укус да међу Србима преовладава интерес, несугласице и како доћи до новца. На продају је изгледа све, посебно оних који на КиМ ништа своје немају.

Из свог угла, као Србин са Косова и Метохије погођен овим филмом, имам права да поставим питање онако јавно, без да очекујем одговор, као што ни мене о овом филму нико није питао, да ли је филм испричао причу кроз призму самог аутора и продуцента који су овде да би зарадили (не)што више новца опструирајући својим медијским радом борбу за опстанак Срба, њихово страдање, патњу и жртве ради личне користи и каријере? Ја сам стекао такав утисак.

А, како га не стећи ако пред собом имате дело које потписује неко ко управо зарађује на несрећи српског народа селективно пласирајући вести о догађајима на КиМ а ко је одлучио да причу о Србима исприча на „пријемчивији начин“ како рече продуцент овог филма Исак Воргучић који за РТВ ПУЛС из Шилова“посебно истиче помоћ“ тзв., „министарства за повратак и заједнице“ при “ влади“ албанских сепаратиста као и њихове „општине Грачаница“ као и Канцеларије за КиМ путем које се, у складу са неуставним и криминалним Бриселским споразумом, укидају српске институције на Косову и Метохији.


Извор: Таблоид 

1 reply »

  1. ПРОКЛЕТ ДА ЈЕ СВАКИ СРБИН КОЈИ ИЗДАЈЕ СВЕТУ СРБСКУ ЗЕМЉУ ИПАК ГОРЕ НАБРОЈАНИ СУ РОДЂЕЊЕМ СРБИ А ПРИЗНАЈУ шиптарску тзв владу и устав ПРОКЛЕТИ ДА СТЕ рдђе удине погани несоји ПРОКЛЕТИ БИЛИ ДО ДЕСЕТОГ КОЉЕЊА КОД РУСА БИ издајници БИЛИ У ЗАТВОРИМА ИЛИ У РАТУ БИ ОДМА ВИСИЛИ НА БАНДЕРАМА ДА ТО СВИ ЧЕСТИТИ ЉУДИ ВИДЕ КО СУ рдђе погани несоји БЕОГРАДСКИ режим ЈЕ САРАДНИК нато окупатора КОЈИ ЈЕ ПРИВРЕМЕНО ОТЕО НАМ КОСОВО МЕТОХИЈУ ПА КАЖУ лажни ришћанк латини ДА ЈЕ ТО ДЕМОКРАТИЈА ДА БОГ ДА ОНИ ИСТО ТАКО ПРОШЛИ ЈЕЛ ТО ДЕМОКРАТИЈА ДА СЕ ПОРУШЕ СРБСКИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ НА КОСОВУ МЕТОХИЈИ ИЗГРАДЂЕНИ У ВРЕМЕ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА ? СВЕ ЈЕ НАПИСАО СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ У НЕБЕСКОЈ ЛИТУРГИЈИ

    Свиђа ми се