Ништа тако јасно не указује на духовно здравље (односно болест) нашег народа, као имена наших људи, још више наших села и градова.

Данас је свеприсутан уплив туђег духовног биљега и блага којим Срби „ките“ себе; туђа имена за дјецу су најдража помодност.

Села и градове не можемо наново именовати, јер нових градова и села и немамо. Напротив, наша села и градове именују туђинци; а у самој Србији сваке године изумре један град средње величине, нпр. Вршац.

Док ово пишем не могу, а да се не сјетим да је наш Урошевац данас Феризај, наша Србица Скендерај, Обилић је Кастриот…

Но гле чуда, име Косово, туђинцима је најомиљеније иако је пречисто српско.
Не зна се ко је ту мрку птицу именовао; да ли она бојно поље или поље њу.

Кос је птица потпуно црна, једино јој је кљун црвено-жуте боје. По предању српског народа Косово пољe је и добило име јер су његови околни лугови и шумарци били препуни јата ове птице. Није она тада била црна, нити црвеног кљуна.

Послије великог крвопролића на Видовдан, поцрнила је од опште жалости која зави све живо у црнину, па и птице. Једино јој кљун остаде црвен; поцрвење тада од освећене српске крви која га обли док је летила по лешевима.

Предивно и претужно.

Но српски народ је сву естетику своје душе и пројављивао љепотом својих прича и именовањем својих светиња.

И пођете ли Србијом, Црном Гором, Херцеговином, Босном, Далмацијом, низ Вардар… свуда су прекрасна имена села и планина, језера, потока, извора… живописна, закићена, као најљепша тканица, као змијањски вез.

Како то најлакше показати невјерном?! Најбоље је самим примјером.

У срцу Карађорђеве Србије, на обронцима планине Рудник налази се мало село, Трудељ.

Трудељ

Љепота његове природе, богатство ораница, шума и потока, били су понуђени човјеку као у рају. Но око свега се требало трудити, да би се плод убрао; јутром заранити, касно у ноћ тек одморити… као и у сваком нашем селу.

Но само је ово село одало почаст највриједнијој врлини, која покреће све друге и коју је Господ за утјеху оставио људима прогнаним из раја. Ако буду тежили труду, све што дотакну опет ће из пустиње претворити у рај.

А кроз Трудељ протиче и ријечица; иако је нема на Гугл-мапи она носи најљепше и најпоносније име које сам икада и игдје чуо!

Она је Бунаја!

Па сва наша историја и није ништа друго до буна, узбуна и забуна.

Сељани Трудеља се двоструко закитише назвавши и своју воду једним од најважнијих наших духовних завјета.

И у гробу се буни, ако си поробљен; ако твој народ страда у понижењу и труне у издајству!
Бунаја ће опрати све ране јунака и напојити жеђ изнемоглих ратника.

Бунаја

А сад се из Шумадије, коју је Бог себи намјенио, па је и сваком љепотом даривао, селим ка Херцеговини.

Херцеговину за разлику од Шумадије, прекрио је живи камен, са благословом да се око њега и на њему рађа све њено најљепше. Најљековите и најчистије јој излази из камена. Заиста, од камена нема чистије простирке за овај свијет.

Ту сам пронашао најњежније име за један извор. Када би се воде могле вјенчавати, Бунаји би он био најљепши пар.

То је Љубљен. Извор живе воде у старом српском селу Љубљеници.

Онај ко је именовао ово село у камену, био је заљубљен у свој народ, своју земљу и своје небо. Сад разумијете колико љубави има око камена, када је претекне и да се извори обасипају њежношћу!

Истина, извор и вода у сушној Херцеговини су као Божије миловање и дар. Али указање љубави увијек захтјева велики труд.

Љубљен

Љубљеница је данас пуста. Ту је у Другом великом рату начињен злочин који може осмислити само сушта супротност љубави. Сви мушкарци Срби бачени су у јаме на Видовдан 1941., а њихове жене и дјеца су живи спаљени на Велику Госпојину исте године. Бог је проклео оне који то учинише тако да је данас село потпуно пусто.

Љубљеница је у Републици Српској која је заборавила свакако да јој укаже љубав.
Љубљен тече, но љубав нема ко да прими.

И на крају, поново се враћам на Косово поље, на планину изнад Приштине. На њеним падинама тече мала али пркосна Приштевка.

Ништа ми не враћа вјеру у ослобођење наше земље као име ове планине. Судбинско име, на судбинском мјесту.

То је наша најљепша и поробљена Грмија.
Чујете ли њено име!? Ту су се сабрали сви громови неба и сви потреси земаљски!

Изнад поља гдје је неслобода одавно дошла и до данас не одлази, са врха ове планине грмио је гњев збјегова и молитве српског сужањства.

У једној историјској читанки, пронашао сам опис дешавања из 1912.г. када је српска војска ослободила Косово, Метохију и Вардарску Србију. Ту се каже да се у октобру 1912. са сјевера спуштала хука која је као море под буром јурила ка Газиместану!

Какав ће то бити хук када Газиместан поново буде дочекао ново, младо море српске слободе!
Грмија ће тада пустити све громове и све олује; ослободити стари гњев нагомилан у њене силоване груди.

Грмија

И тако бих могао писати дуго о свим нашим именима, светим именима.
Но ова четири су лијепа слика те раскоши.

Заиста, она нас чувају и опомињу да ћемо бити достојни наше свете прошлости само ако будемо слиједили дух њихових знамења.

Без труда нема слободе! Из Трудеља то носимо.
Са трудом родиће се и примити наша нова буна, тај свети глас за правдом.
Бунаја тече и као да пјева: „Ја чувам ваш лијек!“.

Љубав према свом народу, брату и пријатељу, земљи нашој, која иако су је затровали свим отровима, храни и рађа најљепшу и најскладнију дјецу на свијету. Љубљен у херцеговачком камену тече и жубори: „Љубав ће вас увести у рај.“

А све то слуша Грмија. И чека, чека.
Она ће загрмити када се наш велики талас буде котрљао, покренут трудом, љубављу и буном!