БОГДАНИ И АЛБАНЦИ

– Есеј –

Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

 BOGDANI је једно од јако добро познатих имена-презимена албанске антропонимије и патронимије. Познају га не само Албанци протеклих векова, већ и ови данашњи, наших дана. Оно је прилично распрострањено и данас међу њима, посебно међу муслиманима. Ствар ова је доста парадоксална, али и сигнификативна.

Његова словенска, српско-црногорска и македонска етимологија је евидентна на први поглед. Нема потребе употребити ни обичан калауз, нити специјализираног етимолога. Зато се академик, проф. др Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980), највећи албански етимолог свих времена, и није бавио етимологијом овог имена-презимена. Прелазећи га у ћутњи он је признао оно што нам виде очи и чују уши.

Код овог албанског имена и презимена имамо посла са композицијом БОГ + ДАН, оба словенска апелатива, који на албанском језику ни у којем свом делу немају никакво значење. У дословном преводу на албански значи ZOT + DITË. Српска реч бог не веже се ни директно нити индиректно са неком албанском речју ни приближно истој ни по звучности, нити по смислу, семантици. Исто тако ни реч дан. Композиција БОГДАН у преводу на албански језик била би Dita e zotit, или Ditzoti, обе неприродне и неприхватљиве за албански језик, граматику и антропонимију.

Као теофани антропоним, име Богдан је добро познато и јако распрострањено код свих Словена и посебно код Срба, с краја на крај њиховог, словенског пространства. Од њега су изведени и многи патроними, опет с краја на крај њиховог пространства: БОГДАН, БОГДАНИЋ, БОГДАНОВ, БОГДАНОВИЋ, БОГДАНОВСКИ, БОГУНОВИЋ, БОЖИЋ, БОЖОВИЋ, и друга, почев од вренема кад ови нису познавали Исуса Христа, јер су се клањали Перуну, и посебно у њиховом периоду Хришћанства.

У историји Југословена је добро познат Југ Богдан, отац велеславних Девет Југовића (светски познати са Боја на Косову, 1389.) и таст српског кнеза Лазара Хребељановића. Југ Богдан је био из Призрена, некада српска престоница.

Код Албанаца ово се име упознало и афирмисано је као презиме преко др Петра Богдана (око 1625-1689), који је најпознатији и најважнији аутор старе албанске књижевности и пионир албанске филозофије. Он је рођен у селу, данас познато као Guri i Hasit, околина Призрена, одакле је пореклом и Скендербег. Више теолошке и филозофске студије завршио је у Риму, Италија, где је лауриран и за доктора наука. У почетку је служио као католичко свештено лице у Pultu (данас Албанија) и у Призрену. Године 1656. именован је за бискупа у Скадру, а 1677. године и за надбискупа, насљеђујући на том положају стрица и своје претке који су били на тој дужности династично. У свим овим местима они су именовани од Папе, јер су (та места) била србофона, а они особе које знају тај језик и могу комуницирати са месним становништвом.

Др Богдан је узео активно учешће у ослободилачком покрету српског народа од турске окупације и посебно у отпору против исламизирања Срба и свих других Балканаца. Он то није чинио са националних, већ са верских, хришћанских позиција, иако – док је нагласио да није Албанац, већ Србин-Македонац, доказао нам је да је код њега почела да се формира и национална свест. У устанку Срба Космета 1689. године он је и један од главних предводника. Тако се он није борио само крстом, већ и сабљом. Исте те године умро је у ослобођеној Приштини заражен кугом.

Главно дело Петра Богдана је  CUNEUS PROPHETARUM (Чета пророка), које је спрва објављено 1685. у Падови (Италија). У том делу, које је написано на три језика: латински, српски и албански, говорећи за себе и своје претке, каже да је Србин, следбеник чувене породице Југ Богдана, што је сигурно истина, јер тако, као члан племићке породице је и стигао до положаја надбискупа. И територијално и временски био је ближи Скендербегу, али ето – није се изјавио да је његов потомак, ни из снобизма, како то претендирају албански историчари у вези са његовом изјавом да је потомак Југ Богдана.

Албански аутори дела ИСТОРИЈА АЛБАНСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ¹⁾ не признају Петру Богдану српску националност, као ни било коме другоме, па ни самом Скендербегу. Они то одлучно и сасвим арбитрарно денонцирају, без икаквих докумената, чињеница и аргумената, претендирајући за њега да је био чистокрвни Албанац, иако су сасвим свесни да Албанци, све до краја XVI-XVII века нису успели да продру у виши сталеж католичког свештенства, управо зато што до тада и нису успели да створе ни своју најобичнију националну феудалну господу, сталеж и класу. Бусајући се у прса за пролетерски интернационализам, они му и име Петар албанизирају у Pjetër. Са презименом нису могли да то учине, ма да су, код других, где су то могли – и учинили.

И док у том издању своје историје негирају српску националност Петра Богдана, у издању те књиге из 1983., нису сматрали за потребно ни да спомену проблем његове националности. Са сазревањем њиховог « пролетерског интернационализма » сазрела им је и друштвена свест да је Петар Богдан без икакве дискусије Албанац. Да је Енвер Хоџа живео још коју годину, сигурно би га учланили и у њихову „комунистичку“ Партију рада Албаније.

Сигурно, ствари које нам се не свиђају најбоље је не споменути. Али штаа ћемо са насловном корицом књиге овог Петра, који је тамо својеручно написао да је PETRO BOGDANO по националности MACEDONE и archiepiscopo SCUPORUM у REGNI SERVIANO –  у краљевини Србији.

Албански академик Zija Džoli (Xholi), претендирајући за Петра Богдана да је Албанац, пише да је и за матерњи језик имао албански – «shqip (epirotikisht)», како то назива он.²⁾ Као он су се изјавили и сви други. Колико за пример наводим и проф. др Jup Kastrati, доцента Универзитета у Скадру.³⁾

А као са Петром Богдани, тако је било и са свима другима, који су се усудили да напишу коју реч на албанском језику (бискуп Павле Анђелић), па и са онима који нису знали и нису написали ниједну реч на албанском језику, али су на страним језицима писали о албанским проблемима (Marin Barleti). То су они чинили и чине дан-данас у знак « поштовања », уместо да их прогласе за почасне грађанине Албаније. Или не?!

Многи потомци Југ Богдана и Петра Богдана, нарочито након што је српски устанак на Космету 1689. године угушен у крви од стране Турака, да би опстали у животу, преверили су се у муслимане и, преко муслиманизма, срођавајући се са придошлим Албанцима – и албанизирали су се, истоветили се са њима, прихватајући не само њихов језик и њихове муслиманске обичаје, већ и психичку настројеност, продукт муслиманске вере, а затим и албанског национализма. И поред тога, они дан-данас држе презиме Богдани, као какав аманет од својих хришћанских предака, поготово кад су пореклом и од оних који су одиграли коју значајну улогу у историји своје вере и свог народа.

Као таквог можемо навести сада познатог Албанца Ramazan Bogdani, чије име можете наћи у албанској енциклопедији FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Тирана 1985, стр. 1211, кол. III. Али су га већина њих, милом или силом, деформирали или га и сменили са неким другим, албанским презименом, а пошто су отровани муслиманском верском и албанском националном интолеранцијом, као и под очитим притиском великоалбанског шовинизма и ксенофобије, расизма. Овако, породица Богдани из градића Kukes (Албанија), недалеко од Призрена, у почетку, по ослобођењу Албаније од турске окупације, када је почело њихово етничко чишћење, деформирали су тај патроним у BOJDANI:  Ali Bojdani – шех, муслимански верски поглавар из Кукеса.

А под заставом енверовског « интернационализма », пошто и то ново презиме нису могли тумачити албанским језиком (напротив – подсећало је јасно не само њих, носиоце, већ и друге, на изворно презиме Богдани !), син сина Али Бојданиа, унук Muhamet  (1930-1967) – херој социјалистичког рада, променио је и то презиме у Šehu (Shehu). Видите за ово цитирани ЕНЦИКЛОПЕДИСКИ РЕЧНИК, стр. 1002. А за опширније у вези ове породице, видите моје дело МЕМОАРИ, где пишем за мог албанског пријатеља Кудуси Шеху, из Кукса, који ми је и дао ове податке, свестан свог српског порекла, а сигурно свестан и за мене да сам истог тог порекла.

Као Мухамет Шеху, променили су презиме Богдани у неко албанско презиме и многи други, било делимично, као Алија, или и потпуно, као Мухамет. И не само презиме Богдани, већ и свако друго. И не само она из српског језика, већ и она из других језика.

Албанизирање њихове Албаније у свим облицима, иако криминално, просто им било! Али они албанизирају и популацију територија ван њених граница, које припадају суседним народима.

Како за муслимане, тако и за хришћане из ове породице, албански шовинисти претендирају да су ЧИСТОКРВНИ Албанци. Овако Selami Pulјaha (Pulaha) претендира да је Албанац и Tanuš Bogdanović (Овако му он пише име, а ја немам могућности да то проверим!), становник Новог Брда (Косово, Србија), који фигурише у листи задужених код М. Лукаревића.⁴⁾

Ових дана, у листу града Пешкопија, службени орган Партијског комитета Среза, који излази на албанском језику, видех једну фотографију, под којом пише: MILLAN BOGDANI⁵⁾, који је сигурно мештанин, не дошљак из Југославије. Подсећам вас овде да је албански велики пријатељ, Енглез Noel Malcolm, године 2001. сред Приштине писао да је сва ова област Источне Албаније до скора била и православна и настањена претежно Србима који су се преко муслиманске вере албанизирали. Ја сам сигуран да не само родитељи Милана, већ и сâм он, говори албански са хиљаду грешака, онако како могу говорити тај језик само неалбанци. Да можда није Албанац и овај Милан Богдани – рођен после ДСР ?! Шта је то натерало његове родитеље « Албанце » да надену свом сину једно име Шкавеле (како нас ови Албанци називају пежоративно, са очитом мржњом и нетрпељивошћу!), које је у последње време и хришћанин Marko Milani из Пуке деформирао у BILANI ?!⁶⁾

Словенски антропоним Милан потиче од придева мил-мио, на албанском „i dashur“. Од њега је произашао и други срспки антропоним Милосав, који – деформиран у Milosao – срећемо га у наслов главног дела  „албанског“ књижевника Jeronima de Rada.

На српском језику, скраћени, хипокористични облик имена Богдан чини Бого, Бојо, Боја, слично са Пајо и Паја од Павле (Паја Јовановић – наш познати сликар). Ови облици имена Богдан прешли су у албански језик као патроними: Ali Boja – полицајац овог затвора, године 1970. Али се не искључује и етимологија од апелатива boja, који употребљавамо и ми и Албанци са истом семантиком. У овом случају треба извидети да се преци ове албанске породице нису занимали којечиме у вези са бојом. Таква су презимена Албанци обично чинили по турском примеру BOJAXHIU: Lazar Bojaxhiu, види цитирани ЕНЦ.РЕЧНИК, стр. 1211, кол. I, кол. II.

Са југословенским етимоном БОГ створени су и патроними: BOGA (Panajot Boga – цитирани ЕНЦ.РЕЧНИК, стр. 1211, кол. III), BOGAJ (Lipe Bogaj – иден. стр. 1221, кол. II), BOGIĆI (Mato Bogiqi, југословенски мањинац из Враке, крај Скадра, коме албанизирају презиме са алб. суфиксом –И), BOGITI (Marko Bogiti, ЕНЦ.РЕЧНИК, стр. 44, кол. I)⁷⁾, BOGO (Argjir Bogo – видите дечитуру фотографије у листу ZËRI I POPULLIT, Тирана, 17.01.1988, стр. 2.), BOGOVA, које чине и BUGOVA (I.Bugova – аутор дела VEPRA E BOGDANIT, Приштина 1984.), BOŽA (Adem Bozha, аутор чланка у листу ZËRI I POPULLIT, Тирана, 05.08.1986, стр. 2), BOŽANI (A.Bozhani – футболиста из Валоне, 1988.), BOŽIĆI (Veli Bozhiqi – види дело Е.Хоџе VEPRA, том 47, Тирана 1985, стр. 84), деформира се и у BOŽEKU (Nasi Bozheku, аутор чланка у листу BASHKIMI, Тирана, 21.08.1987, стр. 3)⁸⁾, BOZO (певачица из Саранде, видите лист ZËRI I POPULLIT, Тирана, 07.032.1990, стр. 3, кол. III, а и Naunka Bozo, ЕНЦ.РЕЧНИК, стр. 1221, кол. III.). Облик BOZO деформирају и у BOZDO (Pirro Bozdo, иден, стр. 1221, кол.).

Име БОЖА, са суфиксом –КО и једначењем по звучности сугласника (Ж>Ш), дало је у српском језику БОШКО, које је прешло у абански језик као презиме са обликом BOSHKU: Harallamb Boshku – шахиста из Драча, година 1987, који је сигурно југо-мањинац и могуће му је право презиме Бошковић).

Од етимона БОГ изведен је и апелатив божур (Paeonia) у српском језику, који је прешао и у албански језик, где се деформира у bozhure, одакле су произашли њихови патроними BOŽURI и BOŽORI: Koço Bozhori – актуелни албански историчар.

Словенска композиција БОГ + МИЛ (алб. „i dashur“) дала је познато име БОГУМИЛ, које је афирмирао у историји Балкана бугарски калуђер из XI века. У Тракији, године 1078., он је формирао хришћанску секту богумилство и предводио је побуну својих следбеника, који се назваше богумили, а борили су се колико против званичне, државне цркве, толико и против самих феудалаца, поготово против византијских власти. Богумилство је проширено и у Албанији преко српских богумила, па и међу самим Албанцима, код којих данас срећемо и патроним BOGUMILI (Bogomili Theodor, ЕНЦ.РЕЧНИК, стр. 1221, кол. II).

У вези са овим Тодором наглашавамо да су Албанци до јучер писали за некаквог „Anonima iz Elbasana“, који припада XVII веку. Ту и тамо су га називали и Papa Totasi, али никада са његовим правим именом, јер су били свесни да то име не указује на којег Албанца, већ неалбанца, па и на за њих незамисливог Словена. У последње време почели су да признају да рукопис PSALTIKO, који се атрибуира Anonimusu iz Elbasana или Papa Totasu, на корици има као име аутора грађанина Елбасана звани Todor Bogomil. Сав рукопис је стварно написан на албански језик, али глагољицом, прва словенска азбука, из IX века, која је претходила ћирилици. Албански „интернационалисти“ нису се задовољили само прикривањем његовог имена, већ су га и деформисали, да би га удаљили од његовог словенског карактера и да би га приказали као ЧИСТО албанско⁹⁾. Ово је бездруго њихова захвалност за његово дело, које су и сами ови академици приморани да признају као једно дело „посебно значајне историјске вредности“ за албански народ¹⁰⁾, као „најстарији познати мисал за албански језик“¹¹⁾.

Било како било, како Тодор Богомил, тако и Петар Богдан треба да су срећни што нису допали у руке ових академика, као што сам им допао ја, јер би их на живо одрали и њих у име тог њиховог интернационализма, као што су одрали мене, тражећи и од њих да се одрекну своје словенске националности и да се изјаве за Албанце, како су то тражили и дан-данас траже од мене.

Историја албанског народа има пуно најсјајнијих збивања и елемената мирног суживота, па и симбиозе наша два народа, који су се могли и могу (па и треба!) да се ставе у служби међусобног најидеалног споразумевања и сарадње, узајамног подржавања и помоћи. Албански муслимански фундаменталисти, па и бусајући се у прса за марксизам-лењинизам и пролетерски интернационализам, крили су и негирали све што нас зближава и уједињује, истичући, па и фалсификујући, и измишљајући непостојећа непријатељства, да би нахушкали свој народ против нас и свих других народа на свету, па и против најудаљенијих Кинеза, који су скидали залогаје хљеба од уста своје деце, у једно време кад су им деца и умирала од глади, да би притекли Албанцима у помоћ. За захвалност ових Албанаца – видите дела њиховог Исмаила Кадаре, посебно његов роман КОНЦЕРТ НА КРАЈУ ЗИМЕ, монструозна бласфемија против кинеског народа.

У очекивању смо да из крила албанског народа изађу и стварни конструктивни грађани, који ће стопирати даљи развој њиховог шовинизма и расизма и увести свој народ у колосек прогресивног развоја човечанства.

Затвор у Бурељу,
Албанија, 1986. године.

_______________

1) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS – Instituti i Gjuhësisë dhe i Historisë: HISTORIA E LETËRSISË SHQIPTARE, Tirana 1959.

2) XHOLI, Zija : « ÇETA E PROFETËNVE », vepër e patriotit të shquar Pjetër  Bogdani, list ZËRI I POPULLIT, Tirana 07.12.1985, str. 3, kolona I.

3) KASTRATI, Jup : Studimet për shqipen në shekullin XVII, list ZËRI I POPULLIT, Tirana, 12.04.1984, str. 3, kol. III.

4) PULAHA, Selami : Qëndresa e armatosur e popullit shqiptar kundër sundimit osman nga fundi i shek. XVII – fillimi i shek. XVIII nën dritën e të dhënave të dokumenteve osmane, časopis STUDIME HISTORIKE  Br. 3, Tirana 1980, str. 201.

5) List USHTIMA E MALEVE, Peškopija, 21.12.1985, str. 3.

6) Za ovo vidite list BASHKIMI, Tirana, 31.07.1987, str. 3, kao i članak Ndoc Logu-a Besëlidhjet dhe besa e Dukagjinit, list ZERI I POPULLIT, Tirana, 30.09.1989, str. 3, kol. I, gde nam piše za Marka Milani-a, a ne za Marka Bilani.

7) Za Marka Bogita iz Drivasta kod Skadra, iz god. 1466, koji je popravljao topove (bombarde i spingarde) i proizvodio barut crnog dima, albanski akademici pretendiraju da je bio Albanac, iako znaju dobro da je tada Skadar bio prestolnica Srbo-Crnogoraca, a Drivast nastanjen skoro isklučivo od njih. Tada su Albanci i u Skadar jedva prodirali, i to pojedinačno.

8) Ovaj patronim je više afirmiran kao aromunski. U Rumuniji je poznata igračica Božegu, Universitatea ».

9) AKADEMIA E SHKENCAVE E SHQIPËRISË – Instituti i Gjuhësisë dhe i Letërsisë : HISTORIA E LETËRSISË SHQIPTARE, Tiranë 1983, str. 53. Isto tako i cit. delo FJALORI ENCIKLOPEDIK ovih akademika, str. 26, kol. II.

10) Iden, str. 53

11) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH – Sektori i Enciklopedisë shqiptare: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, str. 26, kol. II.