ФБ страница Глас Косова и Метохије
22. октобар 2016. на празник Св апостола Јакова

Љубљени оче Јакове,

Када седиш осамљен у тишини своје нове келије, уморан од дневних манастирских чреда, па онако размештен и удаљен од нас помислиш да баш нико на свету у том тренутку не мисли на тебе, не моли се, не тугује за тобом, морам ти рећи да грдно вараш се…

Гледајући нашу нову цркву како све више поприма облик једног дивног храма,не можемо да не чујемо смех твој радосни са сваког дела те будуће богомоље, јер си је с радницима својим рукама градио.

Када погледамо твоју, сада празну, бившу, мемљиву келију под степеништем, нема особе којој се срце не стегне од бола, али да се у исто време не насмеје сетивши се твоје слике Ратка Младића, у коју смо ти, шале ради, стављали по који динар, исмевајући с љубављу твоју посвећеност српском роду. Заразно си на нас пресносио ту твоју веру у скорашње ослобођење…чак и кад би ми, сломљени борбом, почињали да клонемо…

Сећајући се твој босанског акцента и брзине којом си успевао да изговараш дуге молитве, молили смо се и сами, покушавајући да чистимо срце да нам буде што сличније твоме…

Ове године смо, као што знаш, изгубили оца Јована…
Господ га је узео к Себи… а ми, будући маловерни, тешко смо то поднели. Плакали смо данима. Па опет, мислили смо, горе од тога бола не може…

Оног дана када си нам рекао да нас напушташ, додуше, тек само до Београда… она бол се вратила, храбро је ушетала у наша већ рањена срца…. и гледали смо чак и најхрабрије северњаке, који сузу не би никад пустили да их неко види, како плачу због твог одласка…

Знам да је глупо и неупоредиво да смрт монаха кога смо волели изједначавам са твојим одласком у други манастир, али нама, ма колико лоши и недостојни тебе и твоје љубави очинске, некако ово изгледа као крај једног доба, као смрт једног дела нашег живота.

Можда ће те неко заменити и у твојој мемљивој собици од метар са метар радити метанија, можда ће умети и блесавије да се смеје, да нас тобоже грди, да нас воли, али то нећеш бити ти… и нама ће то бити другачије…

Знамо да нас искрено волиш, јер стизао си да нас слушаш како ти сатима мељемо глупости, као размажена деришта, опрости нам…

Увек си нас мудро саветовао, не штедећи нас критика, али с толико очинске нежности коју ретко који монах има за своје муве зујалице које му се појављују и смарају му миран монашки живот у подвигу…

Речи не могу да опишу колико фалиш, колико мислимо да нећемо успети без тебе…

Али с друге стране Бог зна да те не заслужујемо, сад ће тамо неки нови људи да уоче твоје врлине и они те неће пустити да им одеш, као ми…

Слаби смо, опрости нам…

Али никад немој да помислиш да нам не недостајеш и да нам твоје сузе нису оног ужасног дана биле као усијано гвожђе које нам срце пресеца…

Још да ти кажемо, ако си неким чудом заборавио, да те волимо, овакви несавршени, овакви слаби, овакви никакви, али заувек твоји…

Држи се и нек виде ко си и колико Христов си!

______________
Повезано: Суза монахова…