Ако ја спознам да сам генетски највећим дијелом илирског поријекла и одлучим да сам од сјутра Илир, имам ли право и овај језик којим се служим као српским назвати илирским?

По закључцима конференције која је у сриједу одржана у Београду, у „Центру за културну деконтаминацију“, имам!

Ту су учествовали политички врло пажљиво одабрани лингвисти „из региона“, био је ту и један антрополог, један новинар и водитељ из БиХ, професорка из Подгорице, лингвисткиња Кордић из Загреба, лингвиста Бугарски из Београда; једна врло „чудновата“ научна група.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Фото: Срђан Вељовић, style.rs

По њиховим значајним мишљењима ја сам власник језика којим се служим и могу га именовати по свом нахођењу и избору. Па и илирским. Јер ја сам слободан да радим шта желим са оним што “из мене исходи“. Нешто попут ЛГБТ идеологије – моја сексуалност је мој начин како ћу „креирати“, своју љубав, своју породицу и свој свијет.

Иначе назив ове дводневне конференције је био: „Језици и национализми„, а у оквиру ње одржана је и једна дебата: „Ко коме краде језик?„.

Оно што је било поштено од свих учесника овога скупа је што су се сложили да сви народи настали из срушене заједничке државе, говоре једним, истим језиком. И онај у Загребу и онај у Лесковцу, Зворнику и Ливну су једнојезични, свакако јер се без тешкоћа разумију и могу размјенити поруке на том језику. Проблем настаје како именовати тај језик. По закључцима овога скупа он не може бити ни српски, ни хрватски, ни босански, па ни црногорски, јер је он управо и црногорски, и босански и хрватски, на крају и српски. Пада ми на памет док ово пишем и да је на Другом засједању АВНОЈ-а у Јајцу, Босна и Херцеговина именована по истој логици. Она је ничија јер је свачија!

Али ту враг чека ђавола. Једна изрека у Херцеговини каже: „Свак се радује ничијем.“ Радује му се да би га учинио својим. Али свако ничије некад је било и нечије. И овај језик, који су ових дана у Београду прогласили „ничијим“, добро памти од кога је. Зато га морају и прогласити сирочетом. Баш као што академик Бећковић размишља о отимачини Косова и Метохије – „Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ Иста логика је нескривено приказана и у центру познатом по де-кон-та-минацији од свега српског.

Српски националисти означени су управо као они који су од језика направили светињу и мит, а то је извор подјела. А по овим језикословцима језик није ништа друго него средство које треба да послужи за комуникацију. Нешто попут папирне марамице. Није важно да ли је то марама, можда махрама, убрус или рубац. Свак има право да те ријечи истог језика означи као своје. Важно је да се обрише нос.

А шта када се због те мараме, она напуни очима српске дјеце за Поглавника?!

Можда бих се и могао сложити са њима да језик служи прије свега да се разумијемо, да кад одем у Дубровник не морам хиљаду и хљеб било како прогутати да не бих остао жељан и главе на раменима.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Није добро, а горе се спрема. Отели су земљу, отели су језик, преправљају историју, пишу поријекло. И није им доста, хоће и да ово што је претекло од ножа и крижа назову језиком никоговића и беземљаша. А послије ће знати шта ће са нама. Као и са сваким апатридима. Купи прње преко Дрине.

У Душановом законику, ријечи тисућа и назочан уписане су и кориштене као основне српске. О обитељи да не говорим. Сви наши манастири су се и звали светим обитељима; отуда и назив града Битоља, који се развио поред једне свете обитељи. Заиста то је један језик. Моћан, богат и лијеп. Зато је и пожељан.

Нема ничијих језика, као што нема ни ничијих синова. Синови без оца постају робови. Само су од оца цареви. Један је језик и само једно име. Стари Латини су рекли – „Nomen est omen“- „Име је знамен“, а то значи онај ко те назва тај те и роди. Српски моћни, богати и лијепи језик родили су они који су нам завјештали: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?“