Нам много не надо, лишь хлеб да водичку.
Капризы ушли, мы стали взрослей.
Со свечкой в руках читаем мы книжку,
С надеждою ждём о мире вестей.

А раньше – качели, футбол и игрушки.
Планшет, интернет – это в моду вошло.
Сегодня обстрелы, мы плачем в подушки,
И тело от ужаса просто свело.

Сгустились над городом чёрные тучи,
От едкого дыма не видно земли.
Лишь в луже крови отражается лучик,
От снайпера взгляда люди ползли.

Послушайте нас, детишек Донбасса!
Устали мы жить на руинах страны.
Мы дети шахтёров, рабочего класса.
Мы не мишени! Мы против войны!

Ирина Зосенко
(26.09.2016 год)

****

ДЕЦА ДОНБАСА – ПРОТИВ РАТА!

Ми смо деца Донбаса, рударског краја
Из живота знамо за реч – рат.
Детињство проводимо играјући се у подрумима
Највише се радујемо када је тишина.

Нама не треба много, само хлеба и воде
„Бубице“ су нестале, постали смо одрасли
Са свећом у рукама читамо књигу
И са надом чекамо вести о миру

А раније – љуљашке, фудбал и играчке.
Таблети, интернет – то је било у моди.
Данас бомбардују, ми плачемо у јастуке
И тело је од ужаса обамрло.

Згуснули се над градом црни облаци,
Од оштрог дима не види се земља
Само у локви крви огледа се зрачак,
Људи пузе у страху од снајперског ока

Послушајте нас, децу Донбаса!
Уморни смо од живота на рушевинама земље
Ми смо деца рудара, радне класе.
Ми нисмо мете! Ми смо против рата!

Ирина Зосенко
(26.09.2016. год)

Приближан превод: СРБски ФБРепортер