АЛБАНСКЕ ВЛАСТИ НАСТАВЉАЈУ СА ФАЛСИФИКАТИМА

– Поводом најновијих фалсификата против Академика Буровића –

Нема тог злочина који нису учиниле албанске власти под заставом Енвера Хоџе (E.Hoxha) које су узурпирајући народну власт успоставиле своју социјал-фашистичку диктатуру. Албанске власти су вршиле злочине не само против својих непријатеља, већ и против својих људи које би Енвер Хоџа означио за ликвидацију и то из било којег разлога и ради тзв. «кадровске циркулације». Репресија је ишла од удаљавања са власти, преко интернирања и хапшења, па све до саме физичке ликвидације.

Током полицијске обраде своје жртве и инсценираног судског процеса против ње, албанске власти су издашно чиниле и употребљавале свакакве фалсификате и то како против својих грађана, тако и против странаца који би им допали у руке за непријатељску агитацију и пропаганду, иако албански Кривични законик није предвиђао кажњавање странаца. Највише што су могли је да странце прогласе за persona non grata и да се од њих тражи удаљавање са територије Албаније, али не и да се хапсе и осуђују, или кажњавају.

академик, проф. др Каплан Буровић

Један од странаца који је као југословнски политички емигрант допао у њихове руке, био је и академик, проф. др Каплан Буровић, књижевник и научник, који је послије југословенског политичког затвора, на путу за СССР пребјегао у Албанију и ту „заглавио“, пошто је управо тих дана СССР прекинуо и дипломатске односе са Албанијом.

Колико за примјер, спомињемо да су Академику Буровићу током полицијске обраде, провокација и припремања за хапшење, давали свакакава фалсификована писма, тобоже од оца који је био у Југославији, од рођака, другова, пријатеља и познаника. Једно од таквих писама било је потписано именом његовог затворског колеге из Југославије Реџепа Буњакуа (Rexhep Bunjaku), у коме му овај пише: «Кад тебе држе интернираног, у логор, колико ће метара под земљом забити мене, ако и ја дођем тамо? Идем за Турску!» Циљ им је био да убједе академика да покуша бјекство из Албаније, како би тиме оправдали његово хапшење. И на његовом суђењу ове власти су изнеле нека писма која је тобоже он писао својим познаницима у Албанији и ван Албаније, сва са непријатељском садржином или таквим ријечима које су они сматрали за непријатељску пропаганду. Тако је за непријатељску пропаганду узето и то што је у једном писму написао име Енвера Хоџе без атрибута «друг». Али најмонструозније мислимо да је ово:

Академик Буровић је дипломирао по други пут на Државном универзитету у Тирани и дали су му диплому. У регистар дипломираних су унели његово име, али су оставили празно мјесто гдје је требало да се забељежи дан дипломирања. Послије хапшења академика тамо су му написали: «Отјеран са студија због лошег политичког држања», док су му диплому узели и уништили.

За власти које су овако фалсификовале документацију Университета, сигурно да нема те документације коју нису фалсификовале.

Али, послије смрти Енвера Хоџе албанске власти су прокламовале демократију и тобоже успоставиле правну државу. Безбројна документа и чињенице недвосмислено говоре да оне и дан-данас настављају са криминалном праксом њиховог Енвера, са фалсификовањем свакаквих докумената у борби против својих противника, а за одржавање на власти под сваку цијену.

Изволите документа о најновијем фалсификовању:

Откад су прогласиле демократизацију земље, албанске власти грозничаво раде да афирмишу свог Исмаила Кадаре-а (Ismail Kadare) као прогањаног књижевника под заставом Енвера, не би ли му се додјелила Нобелова награда, прије свега, а затим и да би се са њим рехабилитoвали и сви други енверовски књижевници и умјетници, као увод у рехабилитацију и самог Енвера. Шта више, они чине све, преко свакаквих фалсификата, да прикажу Кадареа и као особу која је «узимала у своју одбрану» младе књижевнике које су нападали они што су били у «служби» власти.

Наглашавамо: претендују да је Кадаре прогањан не од тадашњих власти, па ни од Енвера Хоџе, већ од оних књижевника и интелектуалаца који су били у «служби» власти! А ко су ови?! По аутору књиге то су они које су власти хапсиле, које је Кадаре денонцирао, анализирао им дјела и констатов да су антистаљинистичка, пацифистичка и субјективистичка. Штавише то су и они којима је овај Кадаре излазио и пред суд као свједок оптужбе. Сигурно, ријеч је о онима који се нису сломили, који су истрајали по затворима, одољевајуци јуначки свим искушењима, патњама и страдањима. И не само по затворима, већ и по концентрационим логорима, интернирани и третирани злочиначки од монструума Енвера Хоџе и његове клике криминалаца, међу којима је Исмаил Кадаре био један од најглавнијих и најопаснијих.

На једном мјесту[1], Енверовац Дашнор Каљочи (Dashnor Kaloçi) пише дословно: «të gjitha sulmet në adresë të (Kadaresë) vinin jo nga linja zyrtare e kohës, por nga kolegët e tij» (ПРЕВОД: сви напади на адресу (Кадареа) долазили су не са службене линије времена, већ од његових колега).

На овај начин, док са једне стране настоје да афирмишу Кадареа као прогањаног књижевника, са друге стране, преко свакаквих фалсификата грозничаво и упорно настоје да оговарају и оцрне оне књижевнике који су стварно били прогањани.

У овим њиховим грозничавим настојањима посебно мјесто заузима управо Академик Буровић, који је својим дисидентним романом ИЗДАЈА, који је објављен у Тирани 1965. године, еклипсирао Кадареа и учинио да не само Албанци из Албаније, већ и из њене дијаспоре са свих страна свијета, тај роман прогласе за chef-d’oeuvre албанске прозе свих времена, за ЈЕВАНЂЕЉЕ савременог албанског патриотизма, па су и језик тог романа тражили за званични службени језик албанског народа.

А пошто се овај Академик од раније (још од 1952. године!) афирмисао и као дисидентни књижевник бр. 1 не само Југославије, већ и Европе, па и свијета, пре свега – пошто се афирмисао и као Мандела и супер херој у борби против стаљинизма (против титоизма и енверизма) за ствар слободе и демократије, он је представљао најозбиљнију препреку афирмацији Исмаила Кадаре као дисидента бр.1 Албаније, Европе и свијета, како су они то жељељи и претендовали, урлали до небеса и ударали у добоше и тамбуре.

Управо зато, лично шеф «комунистичке» Партије рада Албаније (ПРА) и преседник Албаније Рамиз Алија (Ramiz Alia), поводом пуштања Академика Буровића из затвора, пише у француском листу L’HUMANITE против њега најбезобразније лажи и фалсификате, па и да је издржао у Албанији 20 година затвора тобоже као агент југословенске УДБ-е, иако зна сасвим добро да у његовом хапшењу има свој прст и сама УДБ-а, која је тражила његово хапшење и забрану његових дјела, као услов за успостављање дипломатских односа између Југославије и Албаније у нивоу амбасада.

Неоспорна је чињеница да о нечијем пуштању из затвора Албанци нису писали ни у својој штампи, а камоли у листу L’HUMANITE, сем о академику Буровићу. А имајући у виду да су они писали о његовом пуштању и у албанској штампи, па су му дали и микрофон Радио-Телевизије Албаније да посвједочи да више није у затвору, што су примери без преседана, јасно нам је да је он био личност бр.1 албанског народа у борби против терора Енвера Хоџе, што је он доказао и својим посебни ставом, недостигнутим дан-данас ни од Албанаца, нити од оних који су се бавили проблемом терора у Албанији. Његово радикално демаскирање стаљинизма је без преседана, не само на плану Балкана, Југославије и Албаније, већ и на плану Европе и свијета. Он је из затворске ћелије приморао и Енвера Хоџу да јавно призна да они који управљају Партијом рада Албаније и албанском државом нису ништа друго до једна црна банда, криминална и омражена од читавог народа, што је примјер без преседана у историји човјечанства.

Као наставк на лажи и фалсификате Рамиза Алије против Академика Буровића, нахушкан је читав чопор беспризорника, хулигана, да му негирају све, не само борбу против стааинизма, већ и дјела, па и рођено име. Рекоше нам да он није Каплан, већ његов соси, кога је УДБ-а послала у Албанију са мисијом да убије Чика Енвера и да Албанију прикључи Југославији као суседну републику, а пошто су тобоже убили стварног Каплана, онога који је ударио темеље савременој књижевности албанске дијаспоре у Југославији. За ово потанко видите код др Роберта Елсие.

У свему овоме претходио им је лично Исмаил Кадаре, безбројним чланцима, најпрљавим нападима и најпрљавим ријечима, клеветама и монструозним лажима. За нападе против академика Буровића власти Албаније су ангажовале не само Албанце из Албаније, већ и из њене дијаспоре по свијету, најзначајнија пера, професоре, докторе наука, па и академике, не само живе, већ и мртве. Да – и мртве ! У њихово име су писали редактори листова, ревија и часописа, посебно сајтова.

Ангажовали су и југословенске власти (у наставку српске, македонске и црногорске), па и швајцарске.

Међу ангажованим Албанцима, у последње вријеме истакао се поменути Дашнор Каљочи, који је у новембру 2015. године објавио у Тирани читаву књигу од 284 страница великог формата, а у славу Кадареа и његовог «персекутирања», коју смо већ цитирали.

Између осталих, који су тобоже денонцирали Кадареа, он наводи и Академика Буровића, с његовим псеудонимом по коме га тамошњи Албанци познају – RESULI. Томе је посвећено читаво једно поглавље – XXIV. А пише о њему и у поглављима XXI, XXII, XXIII. Д. Каљочи, pod naslovom POEZI QË S’PAQYRON TIPIKEN – Lidhur me vëllimin «Sot» të Faslli Halitit (ПОЕЗИЈА КОЈА НЕ ПРЕТСТАВЉА ТИПИЧНО – у вези збирке «Данас» Фасли Халити-a), доноси нам као цитат читав чланак од 10 страница његове књиге, од стр. 202-213.

У уводу тог чланка он пише дословно:

Докуменат који се објављује у овом делу књиге је допис Каплана Ресули-а (и две друге личности), који је послат за штампање код «Zëri i Popullit» негде 1970. године, у коме се анализира и оштро критикује песник Фасли Халити za poemu «Dielli dhe rrëkerat» (Sunce i potoci), која је оцјењена као достигнута и са доста позитивним нотама од књижевника Исмаил Кадаре. Овај допис који није штампан у «Zeri i Popullit», три године касније (у време када се ударало и критиковао Фасли Халити и када се Ресули налазио у затвору), послат је Централном Комитету ПРА и конкретно Пиро Конди-у (Piro Kondi), од стране Ибрахима Уручија (Ibrahim Uruçi), секретара Савеза књижевника и умјетника у то вријеме, у оквиру прикупљања «материјалне документације» за оптуживање и удар на младог пјесника Халитија из Музећеје (Област Јужне Албаније). Допис Ресулија и попратно писмо Уручија објављују се у потпуности.

Дашнор Каљочи је прије неку годину писао најпозитивније за академика Буровића, хвалио га до неба, па – као и сви други који су тако писали – ухваћен је за грло од Енвероваца на власти и наређено му је да се окрене и пише против академика. Они који нису пристали на то, не само што су злостављени, већ су и убијени, као Милан Брајовић, др. Ардиан Кљоси (Ardian Kljosi) и други.

Иако свијестан да нема посла ни са каквим документом, већ са једним фалсификатом, он га назива документом, јер као таквог су му га и ставили у руке. Иако свијестан да је Академик Буровић био у затвор кад је критикован Фасли Халити за поему «Сунце и потоци», па се у том « његовом » чланку та поема и не спомиње (изволите видети!), он претендује да је Академик тај који је критиковао ту поему.

Овај Халити је стварно критикован. И први који га критиковао био је сâм Кадаре, али је све то било инсценирано од Сигуримијa (албанска УДБ-а), јер је Халити био њихов човјек кога су убацили Академику да са њим формира противдржавну групу, али без успјеха. Сигурими је и инструирао Халитија да ту и тамо убаци у његове песме по који двосмислени стих, као што је то инструирао некада и Кадаре-а, како би затим тим стиховима провоцирали људе и хапсили их, што је на једном мјесту признао и сâм Кадаре. Па и сама критика поезије Халитија је инсценирана од Сигуримија са тим циљем.

Треба знати да је овај Халити међу првима који су напали академика Буровића пошто је изашао из затвора. Зато је и академик неколико пута писао о овом провокатору и документима нам доказао да је био у служби Сигуримија, па и да дан-данас наставља са тим срамним послом и улогом у тој служби.

Нема сумње да не само Кадаре, већ и Халити имају своје прсте умешане у овим фалсификатима.

Чим је књига објављена, Халити прештампава на сајту GAZETAKRITIKA,(Тирана 29.XI 2015.) делове тог фалсификата, додајући од себе много чега у вези Академика и без везе са Академиком, а што Д. Калочи није рекао.

Академик Буровић је одмах реаговао својим дописом REHABILITIMI I ENVERISTËVE (Рехабилитација Енвероваца), који је редакција тог сајта објавила да објави. Дана 05.01.2016. пошто им је Академик припретио да ће их упутити на Међународни суд, ако му га не објаве и објавише му га.

Његов одговор се заснива само на ономе што је објављено на том сајту, јер књигу Дашнора Каљочи није имао, па ни фотокопију «чланка».

Одмах је предузео путовање од Женеве до Тиране да би купио ту књигу и узео фотокопију тог «чланк » у Државној архиви, али ни књигу није нашао (сакрили су је од њега!) нити су му фотокопију чланка дали: само су му га показали на екрану компјутера.

Тог дана «случајно» се ту нашао и Дашнор Каљочи, који му обећава да ће му «чланак» послати емајлом, што није учино, свестан да ће Академик, анализом тог «чланка», доказати да је фалсификат.

Послије овога Академик је још два пута био до Тиране и опет се срео са Д. Каљочи-јем, ту – у Архиви и – опет случајно?! Од раније је документима доказано да га албанска УДБ-а прати на сваком кораку не само у Албанији, већ и ван њених граница, па и да га свакаквим протувама провоцира, да би га опет ухапсили.

Извињавајући му се што му још није послао фотокопију, тобоже је погрешно написао е-маил адресу, опет му обећава да ће му је послати преко е-мајла, док му се службеник архиве оправдава што му је опет не може он дати, а сигурно спреман да се баци на академика, ако он дигне руку да млатне Каљочи-ја. И опет му је овај не шаље. Кад се по трећи пут срео, настојавајући да се оправда што му је није послао, обећава му да ће му послати и један други материјал, који је о њему нашао у тој архиви. И опет ништа!

Не само оно што је рекао преко те књиге, већ и ово његово понашње јасно говори да имамо посла са једном особом из круга оних који су се бавили (и баве се!) фалсификовањем докумената и провоцирањем невиних људи у служби албанске мафије на власти.

Академик Буровић је недвосмислено доказао да имамо посла са једним фалсификатом, што нам доказују и реаговања других. Колико за примјер спомињемо албанског књижевника Сали Лека (Sali Leka), који је исто тако прошао кроз албанске затворе, али се није сломио. Он устаје у одбрану Академика Буровића, као књижевника од ванреденог значаја за њихову књижевност и као друштвено-политичку личност која је одиграла изузетну улогу у борби за слободу и демократију. Од посебне важности је његова констатација да се критике књижевних дјела, било усмене или и објављене, не могу сматрати за полицијско денонцирање. Он је своје реаговање послао сајту GAZETAKRITIKA, али му је ови нису објавили. Тада је он то објавио на сајту FJALA E LIRË, Тирана 25.02.2016.

Наводимо и Албанце Vali Luarasi и Valter Dauti, који преко свог коментара од 07.01.2016 устају у одбрану Академика, док Албанац Mihal Jano, из Војне Акдемије у Тирани, преко свог коментара од 26.01.2016, не само што устаје у одбрану Академика, већ од грађана града Лушње, гдје је Академик живио све до дана хапшења, тражи да га прогласе за ЧАСТ ГРАДА.

И сâм Фасли Халити, у свом одговору од 11.01.2016, пошто је својим претходним чланком постао звучник лажи и фалсификата Д. Каљочи-ја, признаје да је Академик био у затвор кад је он, Халити, написао и штампао поему «Сунце и потоци», па према томе «Каплан није имао како да буде присутан у сали дискусије – јер је био у ћелији». И у вези оптужби да је он, Халити, реакционаран књижевник, па да га је као таквог оптужио и Академик Буровић, он опет наглашава да је Академик рекао да Халити није реакционар.

Ових дана допаде нам у руке и књига Д. Каљочи, па и фотокопија чланка из Државне архиве, за који се претендира да га је написао Академик Буровић. Анализирајући и једно и друго, већ објављеним доказима Академика Буровића, да имамо посла са једним фалсификатом, додајемо и ово:

1. Дашнор Каљочи каже да тај чланак није објављен. Штавише и да је изгубљен, али да му је сачувана «копија», која је од руке до руке стигла до Централног Комитета ПРА, па је завршила у Централној Архиви Државе у Тирани, Фонд 14, Апарат Централног Комитета ПРА, (Структура) Досије 308, Година 1973.

Наглашавамо да он не пише «фотокопија», већ «копија»! Зашто копија, а не фотокопија?! Ако погледате тај чланак како је у поменутој Архиви, видећете да су на његовом дну и фирме Академика и његових «сарадника », што значи да немамо посла са копијом, већ са фотокопијом, јер се на копије не преноси аутентичан потпис аутора.

Зашто Д. Кљочи чини фотокопију копијом? Случајно је ово?! Сигурно да не.

Он претендира да је тај «чланак» из 1969. или 1970. године и да му је 1973. учињена копија. Како се зна и како је то нагласио Академик, године 1973. Албанија није имала апарате за фотокопирање, што фалсификатори знају сасвим добро. Зато тај чланак и претстављају као копију, а не како је уствари – као фотокопију. Нажалост за њих, нису имали у виду да их потписи на дну те «копије» демантују и демаскирају.

Поставља се питање зашто ови људи не објављују оригинал њиховог фалсификата, већ фотокопију? Из оригинала, бар из употребљеног папира, могло би се открити да то није папир из 1969. који је употребљавао Академик. Затим у оригиналу би се могло видети да је потпис Академика Буровића пренет ту фотокопирањем и друго.

И само ово довољно је да схватимо да немао посла с неким стварним чланком Академика, већ са једним стварним фалсификатом, који би хтели да пришију њему у тој њиховој кампањи од пуних 25 година да прикажу Кадареа као прогоњеног и то – управо од овог академика кога Кадаре ни у затвор није оставио на миру: Док је академик био у затвору, Кадаре је писао против њега у листу DRITA, главни орган Савеза књижевника Албаније, наравно инструиран од власти, које су прије пуштања Академика из затвора индоктринирале народ против њега и пером овог Кадареа. Кадаре је и један од организатора најмонструозније демонстрације на свету која је одржана на Приштинском универзитету против пуштања Академика Буровића из затвора. И као хипокрита што је, пошто је Академик изашао из затвора, писао је преко штампе да је интервенисао код власти да га пусте из затвора. Али, о овоме нема ни помена у тој књизи овог најамника албанских власти, за кога нам аутор предговора Хенри Чили каже да је скрупулозан и за да му се завиди.

2. У граду Лушње, тада, приватну писаћу машину није имао нико до само Академик Буровић. Елементарна логика нам каже да је тај чланак, ако је стварно постојао, дактилографисан писаћом машином Академика Буровића.

Исте године, 1969. том машином Академик је дактилографирао и своју монографијун E FOLMJA E ULQINIT (Уцињско наречје), којом је на Државном универзитету у Тирани бранио другу диплому.

Ако упоредите карактер слова писаће машине, којом је дактилографисан чланак, са карактером слова, којом је дактилографисана монографија, одмах ће вам пасти у очи да није иста машина.

Ово нам доказује да је тај чланак фалсификат, јер Академик није ни имао ни употребљавао двије машине.

3. Обратите пажњу и на начин дактилографирања: Код чланка, дактилографиста је често удвајао, дублирао слова: r+t, d+e, d+s, m+ë, k+j, e+a, a+ë, () (удвојене двије заграде) и друга. Код монографије немамо тог удвајања,

Код чланка имамо не само лијеву маргину, већ и десну, па и на челу странице и на дну, док код монографије само лијева страна има маргину: десна, горња и доња страна немају маргине, што значи да је једна рука дактилографисала чланак а сасвим друга дактилографисала је монографију.

И ово значи да имамо посла са фалсификатом, јер – кад би то било дело Академика, онда би било дактилографисано и руком Академика.

4. Логика нам каже да је тај «чланак» кориговао Академик.
Ако погледате корекције тог чланка и упоредите их са корекцијама монографије, видећете да немамо посла са истим рукописом. Напротив: корекције чланка су учињене истом руком која је писала на њему и маргиналије, за које Д. Каљочи каже да су редакције листа ZËRI I POPULLIT. Шта више – и перо је исто, па и боја. Преко свега, и перо потписа SPIRO DINAKU и HYSEN KURTI, тобоже суаутори тог чланка, исто је са пером аутора маргиналија, а разликује се од потписа Академика, које је сигурно фотографисањем из којег његовог писма пренето ту.

Да је тај чланак аутентичан, стваран, а не фалсификован, као што су истим пером потписали Спиро Динаку и Хyсен Курти, потписао би и Академик Буровић.

5. Кад би то био стваран чланак а не фалсификат, и папир фотокопије би требало да буде оног квалитета који је Централни Комитет ПРА, односно Пиро Конди («аутор» фотокопије), употребљавао 1973. године. Ако извршите анализу, видећете да је то папир из 2015. године, кад је учињен тај фалсификат, а који су ови фалсификатори употребили и за друге њихове фалсификате.

Све у свему, иако су ови Енверовци мајстори фалсификовања, ако узмемо у обзир и примедбе Академика Буровића у вези језика тог чланка (који није Академиков!) и енверовске пропаганде (која се чини тим фалсификатом, која је и анахронична!), морамо им рећи да су овај фалсификат учинили јако слабо, немарно. Могуће су мислили да ће га читаоци прогутати и да ни Академик, камоли било ко други, неће се заузети његовим демаскирањем.

Оваквих фалсификата има ова књижурина пуно, скоро у сваком поглављу.

Али о чему нам говоре ови фалсификати?!

Како је могуће да се и данас унесу у Државну архиву фалсификати, ако је та држава правна, ако та држава и та архива имају законе, правила, која се поштују?! Зар нам ова књига овог Албанца не говори сасвим јасно да су још увек на власти у Албанији они које је и сâм Енвер Хоџа назвао црна банда криминалаца омражених од читавог народа?!

Према томе, умјесто наслова ДЕНОНЦИРАНИ КАДАРЕ, боље јој стоји наслов АУТОДЕМАСКИРАЊЕ КАДАРЕА И АЛБАНСКИХ ВЛАСТИ.

Ова књига има и пуно других проблема, које је почетком ове године дјелимично третирао Академик Буровић његовим коментарима на албанском сајту ГАЗЕТАКРИТИКА, а затим је све то прештампао у његовом дјелу REHABILITIMI I ENVERISTËVE (Рехабилитација Енвероваца), Улцињ, јули 2016.

Алекса МУЗАКА

Трећа страна фалсификованог чланка

Деветнаеста страна aкадемикове монографије УЛЦИЊСКО НАРЕЧЈЕ

Задња страна фалсификованог чланка

____________

[1] KADARE I DENONCUAR – ДЕНОНЦИРАНИ КАДАРЕ, Тирана, новембар 2015, стр. 98