АКТУЕЛНО

Миланко Шеклер: Баук економског развоја – Ха Џун Чанг и Драгољуб Мијатовић, против Александра Вучића


У овом тексту ћу супротставити учење Ха Џун Чанга, актуелног професора економије са Кембриџа и представника знамените лондонске економске школе и „учење“ Драгољуба Мијатовића, сељака из села Жутице, општина Рашка, против „учења“ Александра Вучића, некадашњег директора спортског центра „Пинки“ у Земуну, дугогодишњег функционера СРС-а и једног од оснивача Српске Напредне Странке и актуелног премијера Србије.

Пише: Миланко Шеклер

__________

gresis-vucicu

Да кренемо редом.

Пре неколико дана одржана је конференција под називом „Нордијски иновативни бизнис“, и то у резиденцији амбасадора Финске. На том скупу је главни гост био, а ко би други него највећи живи и „мртви“ економски експерт у земљи, актуелни премијер Србије, Александар Вучић. Баш зато ћу му у овом тексту и супроставити „учења“ два економска експерта, од којих је један још увек међу живима.

По већ устаљеном обичају, хвалио је премијер на сва уста (пре свега и највише) своја сопствена достигнућа и постигнућа као најбољег премијера Србије у њеној историји, а хвалио је додуше (али доста мање) и домаћина – амбасадора Финске, саопштавајући му и своју велику жељу да за „стотинак година“ и Србија „достигне нордијски стандард“!

Такође, по већ устаљеном обичају, критиковао је (по ко зна који пут) наводну „лењост“ и непредузимљивост“ народа у Србији, истичући (опет по ко зна који пут) да људи у Србији морају прво да постану „марљиви и посвећени“, као што су то на пример Финци, ако мисле да живе боље! Поновио је да нам без промене навика и менатлитета нема напретка.

Уз то је позивао домаћина и амбасадора Финске да помогне Србији тако што ће помоћи у реализацији директних страних инвестиција из Финске, односно доласку инвеститора из Финске у Србију.

На први поглед рекло би се да се ту нема шта ни додати, ни одузети. На крају крајева, ко сам ја да се као ветеринар (па нека сам и доктор наука!) „мешам“ у тако стручне и експертске теме као што је економски развој и просперитет Србије? И вероватно би тако и било да се није нешто десило пре пар дана.

Судбина је тако хтела да управо неколико дана пре овог скупа купим и одмах прочитам књигу под насловом „Лоши Самарићани“, од знаменитог професора са Кембриџа, чувеног Ха Џун Чанга, која је код нас изашла из штампе 2016. године.

Морам признати да је књига одлична, јасна и разумљива, да се бави економском стварношћу и темом економског развоја на врло јасан и актуелан начин. Топло је препоручујем премијеру као обавезно штиво, уз савет и примедбу да ишчитавањем и читањем аутора од пре једног века, као што је Макс Вебер, тешко да ће нешто научити, сем што ће моћи да се „прави паметан“, што у Србији ионако сви већ одавно воле да раде а ефекти су увек никакви!
Елем, да се вратим на тему. Да бих био тачан и јасан мораћу да све поделим на неколико поднаслова.

Финска и директне стране инвестиције

Финска је скоро 600 година била под окупацијом и у саставу Шведске. Након тога је преко 100 година била у саставу Руске царевине. Тек после I светског рата Финска се појављује на карти Европе као самостална суверена земља. Уједно је била и једна од најсиромашнијих земаља Европе, сасвим упоредива са ондашњом Србијом, односно Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца.

Али има једна мала финска тајна. Финска је донела одлуку о забрани директних страних инвестиција како би створила услове да развија сопствену „индустрију у повоју“! У појединим секторима је то потпуна забрана инвестиција, а у појединим је дозвољено улагање до највише 20% удела у финским компанијама! У пракси то значи да нико није могао нити имао интереса да инвестира у Финску! (Да ли је то рецепт за пропаст, можда?)

Другим речима, Финска се самоизоловала од светског и европског тржишта, свесна да нема сопствена предузећа која би могла да се равноправно носе са много развијенијим компанијама и предузећима из других земаља, пре свега Европе и САД. Делује потпуно сулудо, али то је практично био једини начин да се убрзано развије њена индустрија и технологија.

Можда се све то најбоље може објаснити на примеру компаније Нокија (Nokia)! Ова финска компанија је основана још почетком двадесетог века, и њена делатност је била, веровали или не, прерада дрвета! Да, добро сте прочитали: Нокија се бавила прерадом дрвета.

Пратећи ситуацију на малом „изолованом“ тржишту Финске и доживљавајући оновремени „бум“ аутоиндустрије, Нокија тридесетих година доноси добру одлуку и оснива још једну своју радну јединицу, која овог пута почиње да се бави производњом и прерадом гуме! Наравно, оба дела компаније постају веома профитабилна јер су заштићена од јаке иностране конкуренције (и великим царинама), па почињу чак и да извозе ове производе. Убрзо Нокија увиђа да је процес електрификације њена нова шанса и оснива трећу радну јединицу за производњу каблова, те покрива и и тај вид појачане тражење на свом сопственом и малом тржишту.

nokia

После II светског рата Нокија правилно уочава нагли светски развој и технолошки пробој у „производњи полупроводника“ и одмах оснива своју четврту радну јединицу која се бави развојем и производњом електронике. Ове претходне три радне јединице (дрво, гума, каблови), заштићене од страних улагања и конкуренције, успевају да самостално финансирају развој погона за производњу електронике, надајући се да ће успети да развију сопствену технологију.
Наредних 17 година Нокија финансира одељење електронике, које све то време само производи губитке и нема уопште профита! Али Нокија не одустаје од ове делатности, јер се све владе Финске строго придржавају давно донетог Закона о забрани страних инвестиција у Финску!

Да је Финска влада попустила и дозволила, на пример, отварање неке стране компаније која би се бавила производњом електронике или телефона, она би убрзо обесмислила сва претходна дугогодишња улагања Нокије у ову област и одељење би брзо било угашено јер не би могло да се бори против јаке конкуренције! И ми никада не бисмо видели мобилне телефоне марке Нокија! Али Финска је то добро знала и није дозвољавала страна улагања у своју земљу, без детаљне анализе штетних утицаја по сопствене компаније.

nokia-621x414

И да скратим, Финска је тек 1973. године „олабавила“ закон о забрани страних инвестиција, али тако да су од те године страни инвеститори могли уложити највише до 40% власништва у некој компанији у Финској! Веровали или не, Финска је Закон о забрани и контроли страних директних инвестиција укинула тек у току непосредних припрема за улазака у Европску унију, а то значи тек 1993. године!

Како каже, професор Ха Џун Чанг: У планирању развоја економије, а поготову у брзој либерализацији промета, робе и капитала, треба увек имати у виду различите нивое и стадијуме развоја привреде. Једноставно, заиста слободно тржиште и конкуренција подразумева приближно подједнако развијене компаније и примену истих технолошких нивоа развоја. Да би нам било јасније, професор Чанг наводи да у боксу, на свака 3kg разлике у телесној тежини боксера, постоји одговарајућа категорија у којој ће се боксери такмичити. Нико не захтева да боксер од 120kg боксује против неког од 5оkg! Нико нема илузије како би се то завршило!

Други пример је фудбал. Постоји неколико старосних категорија у којима наступају фудбалери и никада не играју десетогодишњаци са професионалцима, јер је бесмислено! Исти тако је у привреди и економији: док се довољно не развије и не сазри, не може и не треба да се такмичи са много већим и старијим од себе! Но амбасадор Финске је изгледа заборавио како се развила његова земља и сада би да са позиција „старијег и развијенијег“ наступа и такмичи се са „почетницима“ као што је Србија!

А где смо у целој тој причи ми несрећници, на челу са нашим драгим и вредним несрећником?!

Добар пример како не треба радити је наше призивање и клечање пред инвестицијом компаније Икеа (IKEA) у Србији. Премијер је клечао, да нам „дође“ Икеа! Доласком ове компаније, која се бави прерадом дрвета, јасно је да је неко унапред осудио на пропаст десетине и десетине домаћих компанија које су таман кренуле да се развијају и да  своје производе од дрвета извозе на захтевно тржиште ЕУ! Многе од тих домаћих компанија за прераду дрвета ће, захваљујући овој страној инвестицији (Икеа), бити принуђене да престану са радом и да отпусте стотине и стотине, ако не и хиљаде, људи. То су компаније које су остваривале профит, које су редовно плаћале раднике (и то веома пристојним платама), а власници тих предузећа су, пак, новац и профит увек даље инвестирали у Србију.

ikea-srbija-grafika

Икеа ће запослити највише до стотинак људи укупно и то у својој робној кући (највише трговаца и то без икаквих квалификација који ће имати плате од пар стотина евра), а сав профит остварен у Србији ће износити из наше земље и улагати у технологију и унапређење рада компаније, али у својој сопственој земљи!

О економском развоју и менталитету (лењости, навикама, посвећености итд.)

Професор Ха Џун Чанг каже да само потпуна „економска“ незналица и аматер може да мисли да је за јак економски развој нужна претходна марљивост њеног становништва, то јест радне снаге. Као доказ своје тврдње, он у својој књизи наводи многобројне чланке, и то из угледних економских часописа (и то како оних од пре више од стотинак година, тако и оних од пре само пар деценија) у којима се од угледних економиста и политичких лидера оног доба износе нпр. тврдње „да су Немци природно непредузимљив и лењ народ“ и да „зато никада неће развити своју економију“, да су Јапанци „заувек уништени својом религијом“ (верзија шинтоизма), и да зато никада не могу бити „посвећени“ свом послу као становници неке „протестантске“ земље, да су „Кореанци уништени конфучијанизмом (који не цени занате и производњу већ само служење држави кроз школован сталеж бирокарата) и да не умеју ни да поштују туђе време и да касне по неколико часова на састанке (такозвано „кореанско време“) и да су зато осуђени само на преживљавање“, да су „Кинези због своје религије и културе, природно неталентовани за било какав бизнис, јер су по својој култури превише незаинтересовани за било који облик производње“ итд. Тако су о онима који су у то време имали само развијену пољопривреду писали они који су били неколико технолошких ступњева изнад њих и који су имали развијену индустријску производњу.

Професор Ха Џун Чанг истиче да схватање о утицају „културе“, „навика“ и „менталитета“ на економски развој представља потпуну неистину коју углавном шире земље које имају за циљ да задрже свој тренутни „привилеговани положај индустријализованог колонизатора“над земљама у којима им требају само тржишта!

Тако се, истиче он, првобитно тврдило да само хришћанске земље могу да се индустријализују, па се затим појавила тврдња како су за то најбоље протестантске земље, па је потом било речи како се Јапан уствари развио захваљујући својој култури и религију (шинтоизму) а предходно се тврдило (док је био неразвијен) да му је религија баш разлог заосталости итд. Професор Чанг, који је и сам рођен и одрастао у Кореји, истиче да они исти који су тврдили и писали да се Кореанци не могу развити због „заосталости религије“ (конфучијанизма), сада тврде обратно – да се Кореја развила управо због конфучијанизма!

ha-joon-cang

Професор Ха Џун Чанг

 

И да скратим, професор Чанг тврди да се мењањем навика и менталитета не може постићи економски развој, већ је потпуно обратно: када држава створи услове за економски развој и када он крене снажно да се остварује, онда се и мењају навике и менталитет радне снаге!

Другим речима: не може неко да буде марљив и вредан када нема посао и нема шта да ради!

Човеку је потребан изазов, потребан је добар посао до кога му је стало, јер му пружа прилику да подигне животни стандард за себе и своју породицу! Тада се мења менталитет и радне навике становништва било које земље! Али да би до тога дошло држава треба да покрене економски развој!

Професор каже: „не покреће економски развој то што ће неко бити марљив и вредан“, него се постаје „марљив и вредан и посвећен“ онда када имаш посао који је добро плаћен и до кога ти је стало!

Мој доказ да је то тако: сваки радник који из Србије оде у неку економски развијену земљу, било да је лекар, возач, грађевински радник, медицинска сестра, инжењер, или било које друге професије, покаже се тамо као веома вредан, марљив и цењен радник! Чак и они који су карактерно заиста били лењи, мењали би свој карактер за веома кратко време и постајали веома посвећени свом послу!

Други добар пример за ово је сам премијер Србије! Он је, док се још није нашао на месту премијера Србије (месту које је добро плаћено и за њега изазовно), био поприлично лењ, незаинтересован и неупотребљив. До тада га нико није познавао као неког ко устаје у пет изјутра, ко ради у Скупштини до десет увече, ко нон-стоп чита и пише и има састанке. Нико од његових сарадника га није тако доживљавао, а ни он сам то никада није рекао, нити се тиме „похвалио“, а било га је често и више у медијима него оних којима је тада био опозиција и који су били на власти!

Ето, и сам премијер се покренуо и почео да ради више када је добио „посао“ који му се свиђа (и који је добро плаћен и има доста привилегија). Могао је премијер да код Шешеља буде „вредан и марљив“ до дан-данас и да сунца не види од састанчења и писања и читања, и нико не би ни знао за њега, и нико га се не би сетио и извукао из тог „ћумеза“! Сва та потенцијална марљивост га не би поставила на данашње место, нити га за то препоручила.

Зато, господине премијеру, покрените ви економски развој и не брините за навике и менталитет Србије! Али ви сте за сада далеко од било каквог успеха у економији Србије, јер за сада радите све супротно од онога што заступа професор Ху Џун Чанг у својим читаним књигама!

Поука за крај

„Beruf“ (немачки: дужност, преданост, марљивост, посвећеност) или Драгољуб Мијатовић?!

Каже премијер Србије, да му је жеља да сви Срби науче шта значи реч „беруф“ (nem. beruf). Премијер мисли да само он зна шта значи посвећеност и марљивост и шта значи позив, а видим и да је и сам то „једва“ научио, и то у својим „позним“ годинама, и то „лично“ од Макса Вебера и „протестантских земаља“! Каже, успут, и да он интимно осећа политику као свој животни позив и да зато толико много и марљиво ради. Хм, док је био генерални секретар и републички посланик (и то у другој странци и то 15 година), не сећам се да је то икада изговорио и причао. Тада није био толико посвећен свом „позиву“. Сетио се да му је то позив тек када се нашао на месту премијера Србије! Много му се свидело и осладило! Право место да „спознаш“ да ти је то животни позив!

Ја тврдим нешто друго! Тврдим да ће највећа срећа за Србију будућности бити када у њој нико не буде знао ни ко је био Александар Вучић, ни шта значи „беруф“, али када зато буду сви знали ко је Драгољуб Мијатовић!

Тврдим и да ће нам у том случају, у таквој Србији и када се то деси, свима бити много боље него данас!

А ко је уопште тај Драгољуб Мијатовић?

фото: zdravasrbija.com

Драгољуб Мијатовић, фото: zdravasrbija.com

Ја сам причу о Драгољубу Мијатовићу први пут чуо од мог доброг пријатеља Милоша Дражовића из Краљева, по занимању дипломираног филмског режисера, кога је поменута личност толико заинтригирала да већ годинама стрпљиво ради на писању књиге и сценарија за филм, инспирисан животним подухватом тог човека.

Драгољуб Мијатовић је рођен на размеђу деветнаестог и двадесетог века у селу Жутице, општина Рашка, срез студенички. За она времена био је писмен и школован (завршио средњу школу) те је једно време радио и у општини Рашка. Но за све то време он није запостављао своје домаћинство и имање које је имало преко 40 хектара и углавном је било засађено воћем, претежно шљивом. Од раног детињства гледао је како му суша скоро сваке године однесе највећи део рода (зато се и село звало Жутице, јер је због безводног терена у том селу трава увек била жута).

И онда, године 1927. Драгољуб реши чврсто да нешто учини и да реши тај велики проблем – да доведе воду у своје село Жутице, како би отпочео наводњавање свог имања.

И све би било схватљиво и нормално да њему најближа река није била Самоковска река која је текла усред беспућа планине Копаоник а од његовог имања је била удаљена око 20 километара.

Али највећи Драгољубов проблем није представљала ни удаљеност ни беспуће. Највећа невоља је била што је једини пут којим би требало прокопати јаз (вештачко корито реко, канал) прелазио преко стеновитог дела Копаоника чији назив све говори: Козје стене – стеновити масив, окомит попут зида, висок преко 300 метара и дужине од преко 600 метара!

Драгољуба то није поколебало, већ је наставио да и даље свакодневно размишља о том свом животном сну – да доведе воду у село Жутице. Дуго година није никоме причао о том свом „пројекту“, већ је хиљадама пута обилазио реку и терен и посвећено и стрпљиво скупљао и штедео новац. Када је успео да скупи око 200 000 ондашњих динара, позове Драгољуб инжењере да му направе премер и изнађу решење како да јаз пређе преко Козјих стена. Инжењери су га одмах стали одговарати од његовог пројекта, као поптуно немогућег. Неки му само за премер и пројекат тражили преко 100 000 динара, што је било више од укупног новца који је сам скупио за јаз. На крају су му рекли да се то може направити, али да ће цена бити између два и три милиона динара!

Пошаље Драгољуб инжењере одмах кући, а он сам са још пет-шест људи оде на место одакле је планирао да узме део воде из Самоковске реке и крене да копа недељу дана. Потом раднике исплати и пошаље кући, а он измери колико су ископали за тих недељу дана и израчуна за колико би дана ископали остатак трасе (ако би копали истом том брзином) и колико би то коштало. Он сам направи план, да лично са још само неколико највештијих радника почне да укопава корито канала преко Козјих стена и то тако што ће висити на конопцима које ће се спуштати са самих врхова стена! Прорачуна он трошкове и израчуна да ће имати довољно новца да крене самостално у подухват! У јесен 1927. године напусти посао у општини Рашка (дао отказ!), ангажује скоро педесет копача и крене са копањем.

kozje-stene

Козје стене: обратити пажњу на хоризонталну линију којом је прошао канал и која се и сада, после скоро 100 година, може јасно видети.

Да не одузимам себи овде простор и да не описујем како је сам и самоук направио све потребне алате за премер терена и како је преко Козјих стена одређивао потребан пад терена (како би вода имала пада и кретала се у жељеном смеру) тако што је стављао „либелу“ на пушку, благо је накретао према доле и испаљивао метак у суседну стену, што му је онда служило као оријентир у ком правцу треба копати! Са собом је носио приручну ковачку радњу и на лицу места правио и поправљао алат који се од тврдог камена брзо тупио и пуцао!

Док су радници копали кроз земљани терен, он је са неколико вештих радника пробијао пут кроз врлетне стене! Када би неко испустио алат, чекић или пијук, није смео од висине ни да погледа доле, него би узимао нов алат и настављао! Висили су над клисуром и каменим зидом високим преко 300 метара!

Да би ствар била још гора, убрзо је Драгољуб увидео да ће морати да прокопа и три тунела кроз ове исте стене! Колико је само муке требало да  приручним алатом одреди и измери правац и дубину копања тунела, али је он и то успео. Када је време погоршало и кренула киша и снег, он је отпустио раднике а сам наставио да свакодневно, са још пар радника, одлази и копа кроз Козје стене, колико може. Тако је радио све док једног дана није изненада пао снег и готово га затрпао и заробио у планини. На Копаоник је опет изашао трећи дан Ускрса 1928. године и поново кренуо са копањем.

Не одустајући и не презајући ни од једне тешкоће, Драгољуб Мијатовић је свој подухват завршио 14. августа 1928. године, када је вода, јазом дугачким преко 18 километара, стигла у његово двориште, у село Жутице – и то 5.000 литара воде у минути! Воду је користило читаво село а пројекат је касније „проширио“ повезивањем још пар села на „његов“ јаз. Он је организовао и службу и стално запошљене који су одржавали тај несвакидашњи систем за наводњавање!

"МИЈАТОВИЋА ЈАЗ" - КОПАОНИК, фото: panoramio.com

„МИЈАТОВИЋА ЈАЗ“ – КОПАОНИК, фото: panoramio.com

Подухват Драгољуба Мијатовића је најбољи пример предузимљивости правог и српског домаћина и доказ да добра идеја и добро и Богоудно дело, уз снагу воље и истрајност, на крају увек дају резултат! Да, могао бих сада и ја писати како је ово нека „православна радна етика“, као што нас премијер трује већ годинама оном „протестантском“, али то је бесмислено и глупо и зато то нећу чинити.

У правој Србији сваки добар домаћин на селу је штедљив, сваки је вредан, сваки је упоран, сваки је посвећен свом имању и својој породици и својој земљи! Зна то држава Србија одлично, па када год загуде ратна времена, војска, као по правилу, као да само на њих и њихову снагу и истрајност и рачуна, и они су увек први на списку да се пошаљу где је најтеже, да заштите своју отаџбину ако треба и својим животом! Да, српски сељак, домаћин је створио ову земљу и носилац је и темељ њен – и што је најважније српски домаћин нити је знао, нити је икада хтео да зна шта је то „беруф“!

 

П.С.

Годинама су, у ондашњој Југославији, грађевински и архитектонски факултети изучавали Драгољубово дело, а честитке су му по окончању подухвата стизале са свих страна. Кажу да му је честитку лично и сам Никола Тесла послао! Драгољуб Мијатовић је написао и књигу „Наводњавање на Копаонику“, у жељи да просвети народ у Србији, како би сваки српски сељак схватио значај наводњавања и како да га организује.

Данас, скоро век од овог подухвата, у Србију су доведени Арапи и поклоњена им је земља, како би нам „наводно“ показали како се врши наводњавање, и то, веровали или не, у равној, мекој, плодној Војводини!

И тако ће бити све док неки нови Драгољуб Мијатовић не узме алат у руке и не крене поново на Козје стене а онда и свуда по Србији, и све док једног дана, нипошто не испуштајући алат из стамених и чврстих руку, не сврати и до Скупштине Републике Србије да одржи само једно једино и кратко предавање које нико неће вековима заборавити!

Миланко Шеклер

________________

Литература:

1. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2443387/vucic-srbiji-ide-dobro-ali-smo-daleko-od-nordijskih-zemalj.html

2. http://www.kurir.rs/vesti/politika/odlazim-ako-narod-to-zeli-clanak-2438229

3. Loši Samarićani, Ha Džun Čang, izdavač: Mali vrt, Beograd, 2016.

4. 23 stvari koje vam ne kažu o kaitalizmu, Ha Džun Čang, 2013.

5. http://www.infokop.net/graditeljske-vrednosti/mijatovica-jaz.html

6. http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/rts-satelit/1414564/kvadratura-kruga-.html

7. http://kopaonikonline.com/sr/m/sr/zanimljivosti/prie-sa-kopaonika/734-sam-napravio-vodovod-od-18-kilometara

 

14. 9. 2016.
За СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

5 replies »

  1. Сјајан текст, који на жалост многи неће прочитати, а посебно Велики вођа. Да је у текст убачена фотографија Станијине задњице текст би имао рекордну посету, овако остаје и даље само нада да ће се појавити неки нови Драгољуб.

    Свиђа ми се

  2. Срби су и вредан , сналажљив и радан народ,али у уређеним земљама,где су системи и закони савршени,где нема корупције,лоповлука,отимачине и сличног.То су доказали широм Европе где су увек хваљени.Али у оваквом систему код нас где је корупција,пљачка у светском врху,где су нам све институције катастрофалне и у свим областима друштва незапамћена корупција,јавашлук,лоповлук,отимачина неможе се олако свалити на народ.Мада какав је народ ,изгледа да имамо у континуитету још горе власти,чим ми не можемо толике године да изградимо јаке и ефикасне институције а тиме јаку државу и срећан народ у њој.

    Свиђа ми се

  3. Давно у Србији не влада дух народни,домаћина немамо већ дуго ,дуго култ породице нам је разбијен,села уништена.Народна снага,мудрост је и лежала у Србском селу,Србском сељаку, зато смо и добили све одлучујуће ратове,но вољом безбожних комуниста све је уништено а њиховом незналачком идустријализацијом земље данас смо добили армију сиромашних.Нажалост још успевају да манипулишу са сиротињом која још увек гласа децу од оних који су нас систематски упропастили.Промениће они разне облике њихове идеологије,само да владају.

    Liked by 1 person