АКТУЕЛНО

Ово је интервју Ратка Дмитровића који је Милорад Пуповац забранио!


фото колаж ИнТЕРМАГАЗИН

фото колаж ИнТЕРМАГАЗИН

Српско привредно друштво Привредник, основано пре више од 100 година у Загребу, обновљено је, и данас, уз остало, има и своје медије. Уз портал Привредник има и месечни додатак који објављује недељник “Новости” гласило Српског националног вијећа, из Загреба. Према међусобном договору уређивачка политика споменутог додатка потпуно је слободна, Новости су ту само да помогну како би информације Привредника доспеле на што више адреса, али…Према информацијама читалаца Интермагазина из Загреба, уредник Новости, извесни Никола Бајто, одбио је да прими додатак Привредника када је у њему прочитао интервју са Дмитровићем. Наши извори се слажу да Бајто то није могао да уради сам, односно без консултација са Милорадом Пуповцем, првим човеком СНВ и неформалним вођом Срба из Хрватске.

Објављујемо интегралну верзију тог интервјуа, а ви сами оцените због чега је забрањен тај по нашем суду изузетно значајан интервју.

За Ратка Дмитровића, главног уредника угледних београдских Вечерњих новости и генералног директора Компаније Новости, иначе Србина из Хрватске, рођеног на Банији, у селу Комоговина, чији су новинарски почеци везани за Сисак и Загреб којег је напустио 1991. године, може се са сигурношћу рећи да је кроз цијело вријеме рецентних драматичних српско-хрватских односа остао досљедан, устрајан и чврст у својим ставовима о положају српске заједнице у Хрватској као и о односу Срба и Хрвата у Хрватској и опћенито на простору бивше Југославије. Многима његови ставови нису по вољи, али у свијету безличности и крхкости ставова, досљедност се показује као завидна врлина јер очито није поколебана озбиљним протуаргументима.

* Претпостављам да је Ваш наглашени интерес за проблеме српске заједнице у Хрватској одређен Вашим поријеклом. Наиме, рођени сте у Хрватској и у њој сте провели младост.

Живео сам 32 године у Хрватској, тамо је мој завичај, трагови детињства и младости, тамо су гробови мојих предака, ту сам, најпре у кругу породице а онда и у друштву, формиран као човек и било би неприродно да сам одласком из Хрватске навукао дебелу завесу према том простору, да ме се он уопште не тиче. Тим пре што сам од своје ране младости имао потребу да пратим политику и културу, две области из којих је изашло све оно што смо касније проживели и још проживљавамо. Пратим догађања у Босни, Црној Гори, Македонији… па како не бих у Хрватској.

* Какве су данас Ваше везе са завичајем?

Ретко долазим у Комоговину. Наравно, и даље ми значе липа, орах, дуд, јабука под којом сам растао, бунар, чесма у центру моје Комоговине, али све то има пун значај једино са људима, а њих тамо више нема. Остало је нешто старчади која чека последње путовање, понеки млађи човек који једва преживљава и то је све. Нема оних са којима сам одрастао; Чеде, Анђелка, Љубана, Здравка, Милоша… Простор чини природа али она нема пуну лепоту без људи у њој.

* Хоће ли се избјегли Срби вратити у Хрватску?

Бојим се да је та прича окончана. Нема више ко да се врати. Многи су умрли или се расули широм света, један део је у Србији и Републици Српској, живе нове, другачије животе и немају намеру да се враћају тамо где их више не желе. Они који су се вратили осетили су исту нетрпељивост, чак и мржњу старе средине, као и почетком деведесетих. Хрватска је већински на ставу да је као држава добро прошла јер је «лакша» за 450.000 својих грађана српске националности. Дугорочно, то није добро за Хрватску, али ако већина Хрвата мисли тако, а заиста тако мисли, показале су то и бројне анкете, онда ми ту ништа не можемо.

* Посљедњих година у Хрватској је поновно оживјела атмосфера нетрпељивости и мржње према српској заједници.

Ако познајемо основе историје односа Хрвата и Срба у Хрватској, још од краја 19. века, на овамо, онда та мржња не представља изненађење. Она се појављује, па повлачи, чека тренутак, експлодира, опет се смири али је жива, неуништива, заснована на поставци да су Срби реметилачки фактор сваке хрватске заједнице, аутономије, државе… односно, да Хрватима нема напретка, благостања све док су Срби међу њима. Од времена Стачевића, преко Франка, усташког покрета, Другог светског рата, Маспока, и на крају периода осамостаљења Хрватске, ова поставка добија само другачије форме, околности је обликују али је суштински све исто. Чак и кад у Хрватској више не буде живео ни један Србин, кад тамо не буде ни једног трага, споменика, знамена постојања Срба, мржња према Србима ће се одржавати као нека врста пријатног сећања. Зашто је то тако? Зато што је хрватска државотворна идеја нераскидиво везана са антисрпством.

* У јеку лоших српско-хрватских односа, недавно је између предсједнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић и премијера Србије Александра Вучића потписана Декларација о унапређењу односа двије земље.

Сваки разговор на овом нивоу је драгоцен. Али, било их је и раније, и значајнијих и гласније најављених, промовисаних… па се ништа није променило. Колико сам упознат Вучић је скоро испунио све што је договорено у Таванкуту, али нисам чуо да је урађено нешто од онога што је председница Хрватске обећала.

* Јесу ли Срби из Хрватске жртве међудржавних односа Србије и Хрватске?

У значајној мери. Пре свега се то односи на период након последњег рата када је Србија, из мени потпуно несхватљивих разлог, ћутала на све оно што је Хрватска урадила Србима из Хрватске. Дакле, отимање имовине, старе девизне штедње, одбијање да се врати станарско право, као што је урађено у свим осталим републикама бивше Југославије, па изостанак надокнаде уништене имовине, ометање повратка, хапшење људи по тајним потерницама… на све то Србија није реаговала службено, а богами ни неслужбено. Зашто? Заиста немам ваљан, логичан одговор. А он, сигуран сам, постоји. Е то што ми не знамо, објашњава многе нелогичности.

* Ипак, чињеница је да Србија током посљедње двије деценија није показала претјерану бригу за положај српске заједнице у Хрватској.

Срби из Хрватске изгубили су све, они су највећи губитници последњег рата. Србија њиховом несрећом није добила ништа. Хрватска ће у времену пред нама схватити да од протеривања Срба има само интимно задовољство једног дела свог становништва, а све остало је губитак: геостратешки, привредни, научни, културни… Да ли је у овој причи било некакве нагодбе између Београда и Загреба? Нисам сигуран, пре свега због оне констатације да Србија није ништа добила. Нагодба увек подразумева некакав добитак и на једној и на другој страни.

* Често се користи термин «политика помирења и добросусједских односа на Балкану». Хоће ли се десити помирење Срба и Хрвата и што је потребно за то помирење?

Није се десило нити ће се десити. Ми, Срби и Хрвати, морамо да навикнемо себе да живимо на нивоу макар минимума узајамног поштовања. Више од тога, нажалост, није могуће. Оно што се догодило у прошлости биће вечита препрека за апсолутно помирење, посебно кад једна страна, хрватска, те догађаје минимализује, обесмишљава, замењује преџнаке. Ко данас у Хрватској сме да спомене да је тзв. хрватски антифашизам уствари антифашизам Срба из Хрватске. Хрватска је уставно утемељена на антифашизму, али чијем. Све партизанске јединице на простору Хрватске биле су састављене од Срба у проценту између 85 и 95 одсто, неке и 100 одсто и тако је било до капитулације Италије. Зашто је у Хрватској забрањено да се о томе говори? Свако спомињање Срба и Србије, код већине Хрвата изазива негативну реакцију и то уназад најмање 130 година. Шта је, на пример, мотивисало Анту Старчевића на онолику мржњу према Србима. Чиме су тадашњи Срби унутар Аустро-Угарске монархије заслужили ту мржњу? На страну што је Старчевићева мајка била чиста Српкиња. Дакле, мржња коју огроман број Хрвата гаји према Србима суштински је ирационална, али би психолошки могла да се тумачи проклетством малих разлика, односно последицом конвертитства у верском и националном смислу, а нема веће мржње од оне код конвертита ове врсте.

* Недавно сте се јавно сукобили с Независним удружењем новинара Србије (НУНС) чије сте чланове описали као «кроатофиле», а с друге стране један дио колега Вас назива ратнохушкачким новинаром деведесетих.

НУНС је настао на побуни једног дела новинара у Србији којима је, уз остало, највише сметала српска реторика према Хрватској. Тражили су да се не употребљавају термини усташе и усташка војска, тврдили да извештаји о убијању Срба у Хрватској нису тачни, да је то лаж, Милошевићева пропаганда, хушкање. Суштински, огромна већина њих појма није имала о ситуацији у Хрватској, а мозгови су им одавно били постављени на комунистичком учењу да је сваки национализам опасан, али је српски далеко најопаснији. Тако је и данас. Ја сам сведок њихових радњи из тог периода, ништа нисам заборавио, ни њихово ни своје писање. А да ли сам некога «хушкао»? Јесам, све оне који су, на пример, гледали када сам на РТС-у говорио да је у Госпићу убијено неколико десетина Срба (испоставило се 170), али ту се поставља питање да ли је требало да ћутим. Знам да је та информација код многих Срба произвела страшну реакцију али опет питам: Да ли је требало да ћутим, имајући у виду такве реакције. Никада нико, од нунсоваца до сличних, није нашао један доказ да је Ратко Дмитровић лагао. А то што је истина коју сам саопштавао и на њој инсистирао, сама по себи била страшна, није мој проблем. То ћу радити и убудуће.

* Вјерујете ли у заједнички живот Срба и Хрвата?

Искрено, не. Овде наравно не мислим на појединачне случајеве, пријатељства (лично, имам неколико Хрвата изузетних пријатеља) или бракове, већ на глобал. Срби у Хрватској ће изумрети, асимиловати се и Хрвати неће имати са ким да остваре ту врсту заједничког живота. Мржња ове врсте биће усмерена на Србију и Републику Српску, активираће се повремено, у предизборним кампањама, у надгорњавању у хрватству, али време ће елиминисати могућност заједничког живота. Волео бих, наравно, да грешим, али…

* Обиљежавамо још једну годишњицу Олује која дијели и слама. Срби тугују, Хрвати славе.

Олујом је Хрватска очишћена од Срба. Зато је Олуја значајна за огромну већину Хрвата и саму хрватску државу. Ја то разумем и не очекујем другачији хрватски став. Са друге стране Олуја је велика несрећа Срба из Хрватске. Да ли је могла да се избегне, спречи? Можда, али много раније, на самом почетку деведесетих, али то је прича за много шири простор.

* Ипак, поред ненаклоњене политичке и друштвене климе, Срби у Хрватској успјели су током протекле двије деценије оживјети српске институције путем којих се настоји сачувати идентитет и побољшати стање заједнице.

У Хрватској смо сведоци процеса страшне асимилације Срба. Ти људи, целе породице, мењају имена, презимена, верску припадност, одричу се породичне традиције, националне историје и културе… све у нади да ће на тај начин побољшати свој друштвени статус, егзистенцију. То је страшно. Ко се, примера ради, данас у Хрватској у јавном животу декларише као Србин, а да није политичар. Значи ли да међу садашњим музичарима, глумцима, писцима, новинарима нема Срба по рођењу и пореклу? Не, има их, али страхују да се изјасне као Срби, јер су свесни шта их у том случају чека, и њих и њихову децу, целе породице.

Такво стање може да се мења само снажним деловањем српских културних институција и медија уз, наравно, свесрдну помоћ хрватских и српских политичара у Хрватској, али и оних из Србије. У том смислу нису ми баш јасна понашања неких појединаца и медија, и тамо и овамо, али… надам се променама и на том плану.

Једна од оживљених српских институција јесте и Српско привредно друштво «Привредник» с богатом хуманитарном традицијом стипендирања ученика и студената српске националности још из времена Владимира Матијевића. Међутим због друштвено-политичких околности, али и слабог одазива истакнутих српских политичара, интелектуалаца и подузетника, хуманитарно ђеловање «Привредника» постаје врло упитно. Зашто смо једну такву важну ђелатност за опстанак српске заједнице довели у питање?

Поштовање традиција Србима није јача страна. «Привредник» је додатно у тешкој ситуацији због свог српског префикса и односа Хрватске према свему што носи тај префикс. Ту се, упркос свему, мора показати већа воља, енергија, можда истражити могућност да се «Привредник» делимично дислоцира на простор Републике Српске и Србије, наравно са тежиштем у Хрватској, да се ангажују и људи са великим друштвеним утицајем, богати људи, национално свесни, а истовремено спремни да у целој овој причи сарађују са хрватском државом.

* У Србији и свијету живи велик број успјешних Срба из Хрватске. Могу ли они конкретније помоћи развој свог завичаја?

Апсолутно, али ти људи имају укорењен страх од могуће реакције хрватске државе. Нико од Срба није априори против Хрватске, против Хрвата као народа, то су глупости, али Срби из Хрватске имају проблем са сваком хрватском државом. Она прва НДХ их је уништавала физички, проводила геноцид над њима, ова друга, направљена почетком деведесетих, поставила се према Србима крајње непријатељски, реториком, делима, нападом на њихову културу, писмо, традицију, тражећи (далеко пре рата) од Срба да потписују изјаву о лојалности хрватској држави, а исто је тражио и Павелић 1941. године. Дакле, Срби се плаше да улажу у Хрватску јер имају страшна искуства са том државом.

* Које су српске грешке и странпутице?

Наивност је основна српска грешка. Ту су још недостатак планирања, недоследност, изостанак циљева, политичке константе. Срби, примера ради, јесу створили Југославију, својом колосалном улогом у Првом светском рату, али југословенска идеја није изворно српска већ хрватска идеја. А онда кад су ту државу створили Срби су се најчвршће везали за Југославију иако им она, дугорочно гледано, ништа доброга није донела. На крају су Срби бранили Југославију и онда када су је сви други напустили. И данас имате одређен број Срба који ће позитивно оценити Тита и његов режим, а тај режим је само Србији утрапио две аутономне покрајине, Хрватској ни једну, а било је историјског и политичког основа за најмање три (Далмација, Истра, Крајина, па и Славонија) док ће на другој страни мало ко у Хрватској казати једну лепу реч за Тита и Југославију, а једино су Хрвати као народ профитирали од комунизма. Једино је Хрватима комунизам донео нешто добро: државу на крају крајева, хиљаду километара јадранске обале, прикључио Далмацију и Истру Хрватској, створио претпоставке да се уради оно што је урађено 1991. године.

 

(за Привредник разговарала Паулина Арбутина)

Извор: Интермагазин

—————-

24.8.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Тако је то кад се Бог и вера забораве а потрчи за титом,стомаком и модом!Ми нисмо само лакомислени него страшно изопачени пошто немамо чиме би се исправили.То је једино могуће повратком вери својој спасоносној и Оцу своме Небеском!То јесте мукотрпно али шта нам преостаје! Нестанак!?

    Свиђа ми се