ВАЈДИЦА

Сав је овај народ једном човек био
Ал се омакнуо у народ разбио
Имао је главу само своју, личну
И државу сложну кућу породичну.

Љубећи свог Бога у миру са собом
Прохођаше човек својим људским добом
Љубоморан ђаво у човека гледа
Како мирно хода с Богом приповеда.

Срце му се леди од злобе паклене
Поскоци искачу кроз очи зелене
Зна да нема моћи људско да пороби
Док целог човека у народ не здроби.

Премишља се ђаво грчи злобно лице
Како да целину смрви у ситнице
Очима колута а жалцем палаца
Око људског ума адску маглу баца.

У крв раздор сеје и тело комада
Да од једног створи легиона ада
После много дана и бесаних ноћи
Враг изроди народ дело своје моћи.

Зависти и злобе своје шири клицу
Против општег добра огласи вајдицу
Узбуњене масе јурнуше по своме
Да вајдицу јуре и човештво ломе.

Отпавши од Бога човек народ поста
Оставши без Бога и без главе оста
Па сад мисли месом углавном дебелим
Боље да сам грабим а и с ким да делим.

Место своје главе народ бира туђу
Чим промени луду изабере луђу
Ни држава више потребна му није
Само да вајдицу ћифтинску добије.

Ту где човек беше озареног лица
Гомила се стиска слаганих вајдица
Где човек шапташе спаси Оче наш
Ситне ћифте цвиле злобни дај шта даш.

Рајица Марковић