Љубиша Марковић

Љубиша Марковић: РЕЧ О ВЕЛИКАНУ – НИКОДИМ МИЛАШ


1400412

,,По апсанама и кафанама проћердасмо Неба рај!”
или заборављени генији Србије

Стих Марине Цветајеве је тако актуелан, као да је о нама писала, а писала је о своме народу, о своме болу. Одјек је универзалан и нама тако близак.

Боли драга браћо и сестре, небрига наше државе и нашег народа о нашим генијима, људима који су нам удахнули нови живот, испунили нам срца поносом и гладне очи сјајем! Људи који нас представише свету у својој раскоши потенцијала, и који су нам поставили нове лимите, одшкринули тешке и мрачне жалузине са наших очију и показали видике, али авај! Ми то не желимо, у нашој свакодневници, сензационалистичком плиткоумљу, трци за јефтином популарношћу, новцем и моћи, не видимо поред очију.

Људе попут Н. Тесле, М. Пупина, М. Миланковића, М. Петровића, М. Настасијевића, Саве Текелије, …, ми смо заборавили. О њима више знају и бригу воде друге нације и државе, него ми. За нас они не постоје. Може се пуно писати о томе и треба да се пише, ја нисам компетентан и немам ту реч за такве великане. А Никола Тесла рече: ,,Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми, да је то дело једног Србина”.

Да издвојимо реч о још једном великану са подручја које се некада звало Република Српска Крајина. Са подручја где је по аустријанском попису из 1910. године живело скоро милион становника србске националности којима је у Аустрији био призната конститутивност. Са подручја којему ни потоње стварање краљевине СХС није много дало Србима, чак би се могло рећи да им је одузето. РСК чак није признала ни бивша крња Југославија илити Црна Гора и Србија – ништа ново када смо у питању Срби, рекло би се. Па да речемо коју за Никодима Милаша.

НИКОДИМ МИЛАШ

“Носилац високих одликовања и почасних доктората универзитета Русије, Грчке, Аустроугарске и Србије – посветиће свој живот науци и нашим народима који су се нашли под доминацијом Римске курије. Као зналац италијанског, грчког, латинског, француског, руског и немачког језика био је у ситуацији да своје радове (од којих су бројни превођени на живе језике) проверава упоређујући их са сличнима, у области којима се бавио, као што је био у могућности да се, захваљујући познавању језика, служи изворницима, примарном и секундарном научном грађом.“

У доба када је стварао владика Милаш је у жутој царевини укинута војна организација, што је погодовало интензивирању политичке активности Срба. Било је створено неколико странака од којих су неке имале сарадњу са хрватским странкама чак са А. Страчевићем и Ј. Франком, који су негирали Србе и својим радом установили србофобију као доминанту хрватског фашизма.

foto-Nikodim-Milaš-0002

“Одлучни рад поменутих далматинских српских политичких коловођа показао се при изборима на Царевинско вијеће љетом 1879, кад одлучише да осујете у Буковици избор тадашњег вође хрватске странке у Далмацији др Миха Клаића за заступника у Царевинском вијећу у Бечу; и да умјесто њега буде изабрано лице, које ће признавати име и националну српску индивидуалност на Приморју. Уз напоменуте српске коловође био сам наравно и ја. Сакупљени су били сви бирачки гласови за др Г. Иванића, те је овај био и изабран за заступника, а Клаић изгубио свој дотадашњи заступнички мандат у Далмацији.“          Аутобиографија, Никодим Милаш

Овај цитат сам намерно издвојио јер казује много тога. Казује о нама и против нас. Ослобађа и детерминише. Ослобађа нас  наметнуте флоскуле да смо увек нејединствени, знамо бити и јединствени.  А када смо јединствени, добијамо. Детерминише, јер када смо нејединствени онда губимо. Далмација је била српска, сада није. Није много година прошло од тада до сада, шта се у међувремену десило? Много тога, а на свакоме је да усклађен са собом и својом мисли утврди шта. Речи великог човека и Србина из Далмације звоне и данас. Да ли има кода чује та звона? Многи су га ценили а многи и пањкали. На жалост, надвладаше ови други. Као и код других великана, више га другде цене, поштују и уче, а код србља ретко да је ко и чуо за њега. Нека је свака слава, част и поклоњење, таквоме Србину, витезу и соколу!

И да његовим речима завршим ову кратку сторију заборављеном великану: “…и изазвали су, као што је природно било, оштре нападаје на мене у хрватској политичкој штампи, и створили ми много непријатеља међу хрватима у Далмацији, и тако исто и међу многим далматинским Србима који се нијесу могли ослободити старога пријатељства са хрватским политичким вођама. Када сам се ја послије повукао са политичкога поља, Хрвати су заборавили моју политичку полемику са њима, али нијесу заборавили далматински неки Срби, што сам их јавно осуђивао за њихов слаб патриотизам, и притајено у нека времена,  били су према мени послије увијек непријатељски расположени, тако  да, чим би се им указала прилика, они су непријатељски противу мене и радили.“

Говоре ове речи више но што знамо или не знамо. Говоре и опомињу, зар је сада другачије? Није и јесте; није јер сада тамо више и нема Срба,  а јесте, јер се и оно мало преостало у Хрватској понаша по истом обрасцу.

 

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

—————–

8.8.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић