Градимир Стојковић, Фото: Митар Митровић

Књиге о одрастању Глигорија Пецикозе, дечака из провинције, и његовој борби да нађе своје место у хаосу велеграда, приволеле су многе генерације да се заљубе у читање. Серија романа о овом „хајдуку“ обележила је одрастање многих, али и обојила живот његовог творца, писца Градимира Стојковића.

„Хајдук није само лик из моје књиге, то је свако ко се из петних жила труди да исправи своје грешке и исплива на површину. Хајдуци су свуда око нас. Остарели хајдук из Београда, као што сам ја, живи миран и повучен живот у Брестовику, али се свакодневно бори да оправда ту титулу.“

Поетично, како само писац и песник може, Градимир Стојковић почиње причу о свом “шашавом животу”. За књиге по којима је најпознатији каже да су настале случајно, једне хладне зиме у Београду.

– Тада сам већ увелико радио као наставник техничког у основној школи “Ђура Даничић” у Београду. Продужили су нам зимски распуст прво на три недеље, па после још једну недељу. У том периоду сам написао роман, не размишљајући превише о томе шта радим. Знам само да сам га написао из револта, јер већина књига у дечијој лектири није била за читање, па сам желео да деци поклоним нешто што би чак и лоши ђаци читали са задовољством. Тако је и било – прича писац.

Како каже, Хајдук као личност у стварности не постоји, већ је комбинација ликова и судбина деце која су из унутрашњости долазила у Београд, велику “животињку” у којој пливаш или се удавиш. Хајдук је онај који је испливао и зато је постао симбол свих оних који су се изборили за своје место под сунцем овог града. Градимир за хајдука сматра и самог себе. Рођен је у малом војвођанском месту Мраморак, где је завршио основну школу, док је младост провео у Вршцу и Панчеву. Као дете учитеља, са родном кућом у школском дворишту, први школски дан је био занимљив за сву децу, осим за Градимира.

– Учионица ми је била у кући у којој смо становали. Имала је улаз из нашег дворишта, које је био и школско, али и из нашег ходника. Првог дана школе деца су се окупила у дворишту, а ја сам једноставно ушао из ходника. Учитељица је направила читаву узбуну јер нисам био на прозивци. Проблем је решен кад сам се појавио на школским вратима, да видим зашто неко не улази. Наша кућа је била позната у селу и по необичној шари на прозорском окну, која је подсећала на лик брадатог мушкарца. Сељани су врло често пролазили покрај нашег прозора, кришом говорећи да је то лик Исуса Христа. Тај лик на прозорском окну је и дан данашњи могу да видим кад склопим очи – са сетом у гласу сећа се Градимир, одајући да је тамо упознао прву љубав Јелену, због које је добио прве батине, погледао прву позоришну представу, остварио прво право пријатељство.

Иако се школовао за техничара, писање га је увек привлачило као магнет. Имао је само 15 година кад му је прича “Повратак у Еден” објављена у београдском часопису “Будућност”, која је одушевила тадашњег уредника Оскара Давича. Након тога су приче и песме низале, а са 17 година освојио је награду на Војвођанском конкурсу и објавио прву збирку песама. Ипак, највећу славу стекао је у познијим годинама, кад је написао “Хајдука у Београду”, који је постао његов највећи понос, али и најтежа казна.

– Веровали или не, по ми библиотекама веле да је “Хајдук” међу најчитанијим књигама, а деца, пошто га прочитају, почну да се занимају и за остале књиге. То ми је највећа радост. Књига је после првог тиража од 5.000 примерака, заживела по целој Југи, а потом је штампана у 15.000, па у 60.000 примерака. На жалост, издавачке куће су ме толико пута превариле и украле новац да сам одлучио да стопирам продају књига. Оне се данас не могу наћи ни у једној књижари, само у библиотекама и можда је тако боље. Деца ће за њу чути од родитеља, наставника или другара и наћи начин да дођу до ње – каже скромни писац.

Први Хајдук, Градимир Стојковић, живи у Брестовику надомак Београда са супругом и сином. Воли да седи у башти, залива своје руже и, наравно, пише. Књига коју је недавно издао, “На брегу кућа мала” његов је нови понос.

“Продао сам дечаку књигу и заплакао”

У тешко доба инфлације, продаја прва три дела о Хајдуку извукла су ме из беде. Кад је Југославија пукла, за 350 књига добио сам 350 марака, а ни динар од 15.000 примерака у тиражу никад нисам видео. Једног дана сам носио “Хајдука” у рукама кад ми је дечак на улици пришао и питао ме да је откупи. Продао сам му књигу за једну марку, а он ју је загрлио и пољубио. Чим сам ушао у зграду у којој сам живео, почео сам да плачем.

Хајдук у лектири у Републици Српској

Сага о Хајдуку пре неколико година ушла је у лектиру за основце у Републици Српској. Иако су и школе у Србији хтеле исто, Градимир није дозволио.

– Не желим да ме деца мрзе! Ако им наметнете да нешто читају, они ће то радити с одбојношћу, а Хајдук треба да служи за радост – каже писац уз осмех.

Хајдук у Београду, Фото: Хајдук у Београду

Аутор: Ивана Недић
Извор: 24sata.rs

—————–

6.8.2016.