АКТУЕЛНО

Наташа Радуловић: ОЛУЈА


OLUJAA

КАДА НАПИШЕМ ИЛИ ИЗГОВОРИМ ОВУ РЕЧ, УВЕК СЕ ТРГНЕМ. НЕ ПОМИСЛИМ У ТОМ ТРЕНУ НА ВЕТАР, КИШУ ИЛИ ГРОМОВЕ. ПОМИСЛИМ НА ‘’ОЛУЈУ’’. НА КОЛОНЕ ЉУДИ. КОЈИ У РУКАМА НОСЕ СВЕ ОНО ШТО У ТОМ ТРЕНУ ПОСЕДУЈУ. НА КОЛОНЕ ТУГЕ, БЕСА, НЕМОЋИ, НЕВЕРИЦЕ… ПРОТЕРАНИ СА ЗЕМЉЕ КОЈУ СУ ВЕКОВИМА ГАЗИЛИ, ПРОТУРАЛИ КРОЗ ПРСТЕ, САХРАЊИВАНИ У ЊОЈ. ИСТЕРАНИ ИЗ КУЋА КОЈЕ СУ ГРАДИЛИ ЗНОЈЕМ, СУЗАМА И СМЕХОМ. НАТЕРАНИ ДА НАПУСТЕ ТУ ИСТУ ЗЕМЉУ КОЈУ ВОЛЕ И ДА СЕ ЈОШ УВЕК НЕ ВРАТЕ.

НА ТАКВУ ОЛУЈУ МИСЛИМ. И КАКАВ ЈЕ ОБЛИК МОГАО ДА СМИСЛИ ТАКО НЕШТО. СМИСЛИ, НАПРАВИ НЕШТО, НАЗОВЕ ГА АКЦИЈОМ, ДА МУ ИМЕ ИЗ ПРИРОДЕ И ТАКО ЈЕ ОСКРНАВИ? КАЖЕМ ОБЛИК ЈЕР ТО НЕ МОЖЕ БИТИ ЧОВЕК, ЗВЕР НИЈЕ, А НИЈЕ НИ ИЗРОД…

А КОЛОНА ДУГА, СКОРО НЕПРЕГЛЕДНА. ЉУДИ У РУКАМА НОСЕ ЈЕДИНО ШТО СУ МОГЛИ НА БРЗИНУ ПОНЕТИ. ИЗГУБЉЕНИХ ПОГЛЕДА. ТО ВИШЕ НИЈЕ НИ ТУГА. ЈАД И ЧЕМЕР БЛАГО ЗВУЧЕ. И КАМЕН ПОД ЊИМА ПЛАЧЕ. ОНАЈ ЉУТИ ЛИЧКИ, КРАЈИШКИ…

ОДЛАЗЕ БЕЗ ПОЗДРАВА. А ОСТАВЉАЈУ СВЕ. СВЕ ШТО СУ ИМАЛИ. ОСТАВЉАЈУ СВЕ ДРАГЕ СИТНИЦЕ И УСПОМЕНЕ. ОНЕ НАЈВИШЕ БОЛЕ. ЈЕР, КАО ДА НИСУ ИМАЛИ НИ ЈЕДНО ЈУЧЕ. КАО ДА ИМ ЈЕ ЖИВОТ ПОЧЕО У ТОЈ КОЛОНИ. И ГРОБОВИ СУ ОСТАЛИ, И УШТИРКАНИ ДЕВОЈАЧКИ КРЕВЕТИ, И ПРВЕ ДЕЧЈЕ ЦИПЕЛИЦЕ, И НАСМЕЈАНИ ПРОЗОРИ, И СКОРО СВЕ…

САДА ИМ ЈЕ СВЕ, ОНО ШТО ДРЖЕ ЗА РУКУ И ОНО ШТО У ДРУГОЈ НОСЕ. ЧАК СУ ИМ И СРЦА ПРАЗНА. ТОЛИКО ТУГЕ СВЕ ДРУГО ЈЕ ИСКОПАЛО. А ЧЕМУ ДА СЕ РАДУЈУ? ШТО СУ ЖИВИ. ТО ИМ САДА НИЈЕ РАДОСТ, ЈЕР…

НЕКО НЕ ЗНА ГДЕ МУ ЈЕ ДЕТЕ. МАЈКА ГДЕ ЈЕ. НЕ ЗНАЈУ ХОЋЕ ЛИ СТОКА САМА НАЋИ ПУТ ДО ПОТОКА И ДА ЛИ ЋЕ ПСИ ЈЕДНИ ДРУГЕ РАСТРГНУТИ ОД ТУГЕ ИЛИ СТРАХА… А ОБЛИК НЕ КРИЈЕ СВОЈУ МОНСТРУОЗНОСТ. УБИЈА ИХ ВЕЋ НАПОЛА УБИЈЕНЕ. У ТУГУ УБАЦУЈЕ И ГРАНАТЕ, ПАНИКУ, КРВ И ВРИСКУ. И МНОГИ СЕ ПОКАЈАШЕ ШТО ГИНУ НА ПУТУ, А НЕ НА СВОМ ПРАГУ. ШТО БАР КРВЉУ НЕ ЗАЛИШЕ ОНУ ЗЕМЉУ КОЈУ ТОЛИКО ВОЛЕ, ВЕЋ ЈЕ РАСИПАЈУ ТУ ПО ПУТУ. КОЛОНА ИЗНАД ТУГЕ…

ЉУДИ, ТРАКТОРИ, КАМИОНИ, КОЛА. И СВИ У ИСТОМ РИТМУ. И СКОРО ПА У ТИШИНИ. ЧУЈЕ СЕ САМО БРЕКТАЊЕ МОТОРА. КАО У МИМОХОДУ ИЛИ КАО ДА НЕКОГ ИСПРАЋАЈУ ДО ВЕЧНЕ КУЋЕ. КАО ДА СЕБИ ОДАЈУ ПОШТУ ИЛИ СЕБЕ САХРАЊУЈУ. ЗА СВАКОГА ПО ЈЕДНА СВЕЋА. И ЗА ЖИВЕ И ЗА МРТВЕ. САДА СУ СКОРО ИСТИ. НА ТАКВУ ОЛУЈУ МИСЛИМ !

… И САДА, ВИШЕ ОД ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ, ОСТАЈЕ ИСТА СЛИКА. СЛИКА КОЛОНЕ СКОРО БЕЗ ГЛАСА. СЛИКА ДЕЦЕ УНЕЗВЕРЕНИХ ПОГЛЕДА. МАЈКИ СА ДРЖАЊЕМ ЛАВИЦЕ. ОЧЕВА КОЈИ СКРЕЋУ ПОГЛЕД. И СВЕ МОКРО ОД СУЗА. СВЕ У ПОЛА ГЛАСА ЈЕР НЕШТО СТЕЖЕ ДУШНИК…

НА ТАКВУ ОЛУЈУ МИСЛИМ! И ОБЛИК КОЈИ ЈЕ СМИСЛИ И НАЗВА ЈЕ НЕЧИМ ИЗ ПРИРОДЕ. ПРИРОДА КАДА НЕШТО ЗАПОЧНЕ ИЛИ УЧИНИ, РАДИ ТО СА РАЗЛОГОМ. КАКАВ ЈЕ РАЗЛОГ ИМАО ОБЛИК? ДА СЕ НАХРАНИ ЉУДСКИМ СУЗАМА И КРВЉУ?… ТАКВА ОЛУЈА МИ ЈЕ ЈЕ ГОДИНАМА У ГЛАВИ. И СТИД ШТО НЕ УЧИНИХ НИШТА.

 

Наташа Радуловић

—————-

5.8.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Ни ја нисам заборавила и никада нећу заборавити ту акцију прогона коју немилосрдно назваше именом “ олуја“ ,а што благо звучи како је изведена. Исто мислим као и Ви ,исто сам преживљавала и дан данас преживљавам и кајем и стидим што нишпта не учиних. И само још додатак, нису их прогнали ,срца су им остала тамо. Али мене обузима не страх ,него туга огромна шта могу још учинити србском народу….Да ли се сећате трнестогодишњег дечака који је возио трактор или кола -мислим да је трактор ,као да га сада видим,оседео је за једну ноћ ,ту грозну никад заборављену ноћ ……Као да му сада видим очи ,плав дечко ,наизглед миран и храбар вози своју баку и браћу и сестре млађе од себе……Нема колона,као што рекосте у мимоходу, знали су да неће смети од зликоваца да се икада више врате својим праговима које су морали напустити.Хвала Вам што се исто сећамо ,исто мислимо ,за мене је 5 август најтужнији дан и данас и тако ће остати. И ја ћу попут Вас упитати даље: “ И ја нисам заборавила, а ти? Одговори србски роде.

    Свиђа ми се

  2. Један од безброј Србских пораза,за који би требало да се стидимо али нажалост у националном смислу ми смо „мртво друштво„.Југословенство и комунизам на које су се примили само Срби,разорили су националну свест у Србији.У самом Београду увек је присутан злогласни усташки лоби .сачињен од политичара,новинара,интелекту алаца,„демократско-либералних „усмерења.Кроз медије су оптуживали да су Срби за све криви а не остали ,па зато смо и оставили западну браћу,издали их и препустили усташком ножу.Зато морамо јавно признати сопствене грешке ,осудити прво наше људе за издају Србске Крајине па тек онда пред међународним судовима тражити одговорност Хрвата за злочине и геноцид који врше три пута у једном веку, над недужним Србским народом.

    Свиђа ми се