ДРУШТВО

Комнен Коља Сератлић: Последњи (необјављен) интервју са професором Жарком Видовићем


Доктор, професор Жарко Видовић спада у оне српске великане чије је име довољно изговорити. Ипак, потребно је нагласити да је Жарко Видовић, пре свега, историчар уметности и слободни стваралац, зато је слобода најдрагоценија вредност његовог хуманизма, што се види из професоровог целокупног стваралачког опуса.

_____

Комнен Коља Сератлић

Аутор: Комнен Коља Сератлић
10.7.2016.

Траг у времену из црног шешира
Комнен Коља Сератлић је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а

razmak1

Интервју са проф. др Жарком Видовићем

razmak1

Интервју је настао десетак дана пре него што нас је мудра српска глава, проф. др Жарко Видовић, напустио тихо, онако како је и живео (18. маја 2016). Тога дана у телефонском разговору (нешто после 11 сати) било је речи и о једном одговору у интервјуу. Отишао је око поноћи управо тог 18. маја. Разговарали смо и 17. маја на његов рођендан (Жарко је живео сам, често сам га звао и посећивао). Смејали смо се на рачун година – и његових и мојих. Сахрањен је на Новом гробљу, где је сахрањена његова вољена Душка неколико година раније. Једна хумка и два крста на којима су само имена. Тога дана је на Опленцу сахрањен и један Карађорђевић, уз присуство највиших српских политичара који нису могли да присуствују сахрани Жарка Видовића. У ствари, они и не знају ко је Жарко Видовић. Они не читају, они свакодневно говоре, они су наша свест и савест, они нас воде у срећну будућност, у ону будућност о којој су певали комунисти.

Жарко-Видовић

Нико није написао In memoriam (макар да ја знам). Зато молим цењени СРБскиФБРепортер да овај интервју буде уједно и In memoriam професору Жарку Видовићу. (Истине ради СРБски ФБРепортер је 19. маја објавио текст: У спомен на Жарка Видовића, прим. ред.)

Уводни део интервјуа остао је онакав како је написан за живота тог српског и европског великана, кога сам, пре него што сам му уручио питања, замолио да се осврне на више него скромни увод. Међутим, Жарко се насмејао и реко: „Коља, претерујеш, нисам ја то заслужио“. Одговоре није хтео да преслуша, а када сам их након пар дана пренео на папир, није хтео да их ауторизује.

Дакле, следи Увод и Интервју, онако као да је Жарко међу нама.

***

Доктор, професор Жарко Видовић спада у оне српске великане чије је име довољно изговорити. Ипак, потребно је нагласити да је Жарко Видовић, пре свега, историчар уметности и слободни стваралац, зато је слобода најдрагоценија вредност његовог хуманизма, што се види из професоровог целокупног стваралачког опуса. Тај угледни српски, и не само српски, стваралац је човек друштвеног ангажовања, интелектуални бунтовник који пише и говори више од 70 година. Сада пркоси деветој деценији, као што је пркосио усташама у возу смрти из Сарајева за логор Јасеновац, у возу у коме је, како каже, настала песма „Ђурђевдан“, а затим у немачком логору из кога је побегао у Шведску.

Након завршетка Другог светског рата вратио се у Сарајево, а онда су га комунисти ухапсили и затворили.

Сами Бог ми је подарио да упознам професора пре 54 године у Загребу, где нам је предавао „Историју културе и цивилизације“, на првом факултету политичких наука, основаном 1962. године. Иако је на ФПН био активни студиј, понекад смо се „извлачили“ са неких досадних предавања и предмета, али предавањима др проф. Жарка Видовића увек смо редовно присуствовали (нас 200 студената прве генерације, „одабраних“ ни данас не знам по ком „кључу“ из свих тадашњих република).

Ако је ико данас у Србији живи сведок времена, то је др проф. Жарко Видовић. Може се за њега слободно рећи да је ходајући архив.

Чудесни су сусрети и познанства људи. Једно послеподне ушао сам у трамвај бр. 9 који је саобраћао од Трешњевке до Максимира. На задњој платформи угледао сам професора. Хтео сам да избегнем сусрет, јер се у тим временима имало страхопоштовање према професорима, међутим угледао ме је и рекао: „А, то сте Ви, идете на испит, видим да имате страх од испита“ (дугих година пријатељевања, кад год сам га позвао телефоном, професор би рекао, препознавши мој глас, “А, то си ти Коља“). Након питања како се зовем и одакле сам (посебно му се допало што сам рекао да сам из Старе Херцеговине, горовитог Дурмитора), наједанпут сам дошао на сулуду идеју у том трамвају, који је стварао буку клопоћући по неравним шинама, да професору поставим питање: – Професоре (нисам ословљавао професора ни са друже ни са господине, прво ми је било смешно, а друго није било дозвољено), да ли је нормално да се професор и студент заједно возе на задњој платформи трамваја? Тај увек умерени, тихи човек, ме је чудновато погледао и благо се осмехнуо. И то ће бити једино од неколико хиљада питања која сам му поставио у ове 54 године, на које није одговорио. Да ли је професор помислио да је то моје глупо питање било провокација (у то тешко време доушништва и цинкарења), такође га никада нисам питао.

vidovic-Filozof-skojevac-002

Све што сам научио, научио сам од мог професора и пре свега великог пријатеља, Жарка Видовића, чија је основна врлина била непоколебљивост, којом ме је „заразио“ („Ко је непоколебљив тај слуша један једини, апсолутно свети закон у себи самом – смисао сопственог“ – Херман Хесе). Жалићу до краја живота што нисам носио мали магнетофон и снимао питања и одговоре. То би данас била два велика тома. Професор је знао да не снимам, јер су моја питања била често јеретичка, а о одговорима да се и не говори. Где год да је држао предавања, учествовао на симпозијумима, округлим столовима, промоцијама књига, буквално сам трчао да слушам мог професора. Увео ме је у Културни круг познатих личности, које су се сваке суботе у 12 сати састајале на галерији књижаре код Љуба, у Кнез Михаиловој улици. Нема више те књижаре. Млади лавови – бизнисмени су и књижаре претворили у продавнице, у бизнис (није лако живети у земљи у којој када лопови провале у Народну библиотеку, покраду канцеларијски инвентар и инвентар за чишћење – канте, крпе, четке, хемију, а не узму ниједну књигу). Неколико познатих личности из тог Културног круга (као Данко Поповић), нажалост, данас није међу нама.

Такође, захвалан сам професору што ме је у прошлом веку упозорио да сваког дана човек мора прочитати најмање 50 страна текста и написати неколико страница. Само се на тај начин може избећи дементност. Данас, када на радио и ТВ каналима слушате професора у 95. години живота, или читате његово стваралаштво, не можете а да се не дивите том бистром уму.

Сматра се да је интервју најтежи новинарски жанр, да је велика одговорност и на оном који интервјуише и на оном ко је интревјуисан. Нажалост, у Србији су интервјуи постали свакодневица, посебно на ТВ каналима, тако да се не зна ко кога интервјуише, да ли новинар госта или гост новинара. Ти интервјуи често прелазе у препирке и свађе (на сву срећу, неки инревјуисти и „интервјуирке“ су нестали са медијског неба Србије).

С обзиром на то да ми је жеља да објавим интервју са угледним професором, осећам велику одговорност и неку врсту страха да професору постављам питања, иако сам му, како сам већ навео, у интерним разговорима, сусретима, поставио хиљаде питања. Интервју има неке прописане форме, као на пример, да се провлачи једна тема и тсл. Нећу се њих придржавати. Питаћу професора о свему помало.

***

Комнен Коља Сератлић: Професоре, након Брозове смрти, на овим просторима требало се ослободити од догматских схватања марксизма. Да ли се отишло у крајност, односно, потпуно одбацивање марксистичке филозофије, коју данас изучавају на неким универзитетима на Западу? Коминтерна није дозволила да се штампају „Рани радови“ Карла Маркса – први пут су се појавили, односно штампани након 100 година (мишљења сам да би, примера ради, Јевреји требало да дневно читају један од текстова у „Раним радовима“ – „К жидовском питању“).

Жарко Видовић: Први пут су Марксови рани радови описани у чланку Вељка Кораћа у Ђиласовој Новој мисли, крајем 1952/53. године. Када сам побегао из немачког логора у Шведску, није било речи о „Раним радовима“, односно није био актуелан млади Маркс, били су актуелни Лењин и Стаљин. Тако да сам и ја, 1952. године, пронашао и први пут читао Марксова рана дела у библиотеци Милана Стојадиновића у згради „Борбе“, која је пре рата била зграда Стојадиновићевог „Времена“.

Оно што је битно у читавом садашњем времену је филозофија историје. То је сада апсолутно филозофска дисциплина којом је у питање доведена читава филозофија, што је основни знак духовне кризе овог времена. Јер је филозофија историје апсолутно супротна вери, то је идеологија. Ми немамо аутентичну филозофију историје. Ми уопште не знамо, чак ни наше научне установе, шта је то историја, шта је историјска заједница, шта заједницу чини историјском и зашто је морална заједница неопходно историјска. Дакле, није политичка, није привремена, него мора да има трајност какву има само историјска заједница, а то је заједница између генерација, оних које су већ одумрле, оних које су сад живе и оних које наступају. То кад се осети, та надвремена заједница, која стално остаје иста без обзира на временске промене, то није политичка заједница, то је морална заједница, могућа искључиво као историјска. Филозофија историје је у кризи, јер та најважнија филозофска дисциплина није у стању да дефинише историју и историјску заједницу. Ето, то је криза. То је битно.

ККС: Подсећам Вас, професоре, да је у време када смо се упознали, Југославију посећивао Сартр (лично сте га познавали, одржао је предавање на ФПН, руковали смо се са њим, постављали смо му питања, познат је и по томе што је одбио да прими Нобелову награду, Легију части, и он је успео да побегне из немачког логора), који је на крају дела „Биће и ништавило“ обећао да ће изградити једну етику. Колико је времена прошло, а те етике нема. Затим је у делу „Критика дијелектичког ума“ обећао да ће пружити основе једне антропологије, а та антропологија се није појавила. Да ли се и данас може рећи да је човек ништавило и шта га из тог ништавила може избацити на неки други пут?

????

ЖВ: Прво, ни до данас филозофија, а ни Сратр, нису изградили одговарајућу историјску свест. Да, Сартр је обећао, али није изградио ту свест, односно, није изградио ту етику. Ње нема. Једина етика која има свој правац је хришћанска, али ни она није јасно дефинисана. Према томе, чак је ни Црква нема, јер та етика је заправо учење о човеку као моралном бићу, какво биће је само човек као личност. А личност је човеково биће усмерено ка будућности и смислу, а не прошлости. Дакле, биће које себе дефинише осећањем смисла је биће које је личност у аутентичном Христовом смислу. Јер, то је суштина Христове поруке. Христос је себе и човека представио као личност која осећа, која осећа своју одређеност смислом – осећањем смисла. Смисао није могуће познавати. Смисао, према томе, није плод мишљења о искуству, као што је то свако знање. Смисао је могућ искључиво као осећање и човек је слободан једино због своје усмерености ка смислу, а не прошлости. То је та слобода. Истовремено је и осећање слободе. Дакле, није знање, него осећање слободе. Осећање слободе усмерено смислу је осећање смисла истовремено. Човек је личност која има историјску оријентацију и која се том оријентацијом здружује са другим личностима у заједницу историјску, јер једино је смисао смисла нешто што може да буде стално, што се не мења сваки дан, можеш само да се надаш. Једино уметници, песници могу да расправљају о смислу, не могу филозофи, они могу да расправљају о смислу као искуству у поезији. Имамо два писца, прво слагање Истока и Запада. То су Његош и Ками који је стварао сто година после Његоша. Ко хоће да зна шта је смисао нека чита и напамет научи Његошево уводно певање “Луча Микрокозма”.

ККС: Да ли у овим временима у Србији постоје личности, или само индивидуе које имају име и презиме, бр. ЛК, ЈМБГ, адресу становања? Како настаје и шта је за Вас у ствари личност?

ЖВ: Личност је оно што сам малочас рекао, људско биће које себе и човека разумева као биће које има слободу, чији смисао је усмерен смислу недокучене будућности. Јер слобода усмерена ка прошлости, то је глупо. Слобода је усмерена на будућност, оно чему у будућности може бити усмерено. То је једини смисао и то је осећање смисла. Никакво знање, него осећање смисла. Дакле, то је та животна снага која чини историју, која чини ту заједницу трајном и непрекидном. Смисао је поетски став, а не филозофски. Филозофија је неспособна да каже ишта о смислу, може само да говори о поетском искуству, позивајући се на поезију. Уосталом и вера се позива на поезију, то је пророчанство. Јер, пророци старозаветни су исто што и песници. Постојала је стара латинска ознака, исто као vates, а то је пророк који говори о смислу као песник, а не као филозоф.

ККС: А шта су ови који владају у Србији?

ЖВ: Државници и политичари у Србији нису личности у духовном смислу те речи. Они су лишени идентитета, па их у тој лишености њихова несавладива политичка амбиција, с обзиром на то да политици приступају као уносном послу, чини безличним и бесловесним инструментима света технике. На крају, индивидуу, како си рекао, карактерише име, адреса, бр. ЛК, ЈМБГ.

ККС: Када се каже личност, онда сви помисле на политичку личност, на Меринга и Плеханова који су писали о улози личности у историји. Шта се догађа са личностима у уметности, култури, када нешто ураде лоше? Подсећам Вас на Расина – „Тебаида“ и Гетеа – „Генерал грађанин“. Тај њихов пад није ушао у историју културе, али грешке или умор неке политичке личности остављају трајне, чак трагичне последице. Шта мислите о томе и да ли је историја дело личности или дело свих људи?

ЖВ: Пре свега, историја није наука, него одговор на хронологију која је изазов. Постоји хронологија – наука догађаја. Али постоји и јавља се и друга ствар – људски доживљај тих догађаја. Тек тај доживљај, како је изнет, се назива од почетка самом историјом. Остало је хронологија догађаја. Та историја је као прича, лични доживљај и осећање је пророчко vates. Тако да је представа о историји, заправо сећање на доживљај књижевног или поетског дела. Тако је, рецимо, о историји као догађању усмереном ка одређеном смислу, доживљеном као смисао, који сведочи не искуством, него вером и фантазијом, маштом поезије, али тек о томе може филозофија да не расправља као о смислу, него о сећању на осећање. Међутим, филозофија није у стању да дефинише ни поезију. Постоји наука о уметности? Не. Постоји само наука о језику уметничком, али у уметности нема науке, то је осећање. То није исто што и мисао. Мисао је о искуству које може бити проверено.

ККС: Консултовао сам сва Ваша дела, а посебно она у пријатељевању, односно усменом предању – необјављена. Велику пажњу (књиге и студије) сте посветили Његошу, са акцентом на његово дело „Луча Микрокозма“. Више пута сте ме упозорили да је то дело значајније од „Горског Вијенца“, али га многи не разумеју (захваљујући Вама, цитатима у Вашим делима из „Луча Микрокозма“ и објашњењима, спознао сам величину тога дела). Да ли ће се луч Рада Томовог икада упалити?

ЖВ: Прво, Његош је монах и он није племенски означен као Раде Томов, тога и тога. Него је он, као монах, везан за једну историјску заједницу, а не крвну, а не за племе. Дакле, он је као личност усмерен осећањем ка смислу, члан заједнице историјске којом је човек изнад заједнице крвне. Међутим, они који стално говоре Раде, не разумеју га. Они говоре о човеку који не би могао бити значајан. Његова мати га је разумела боље него отац, а још боље Св. Петар Цетињски. Он је, према томе, историјско биће и ништа се уопште не добија тиме што ће бити означен као крвно сродство. У хришћанству се не слави крвно сродство, него сродство са Христовом крвљу, коју представља вино, представљајући Христа као биће са биљним телом, биљне природе. Другим речима, са биљем које непрестано живи. Као што дрво које живи сто година, из године у годину даје исти плод. И то је, директно, симболичан знак историје, тај континуитет.

ККС: Човек, људи, не би требало да се изражавају било како. Од начина како се изражавају и језика, зависи како ће бити схваћени. Осећам да је Србију задесила несрећа и на том плану. Уважени професоре, реците нам шта је за Вас језик, да ли нестаје српски језик, да ли нестаје ћирилица, иако је најсавршеније писмо на свету, с обзиром на то како причају и како пишу многи политичари, неки новинари, чак и неки књижевници. У сред Парламента један шеф партије, чије чланство може да стане у две тракторске приколице, у првим годинама овога века, повишеним тоном је упозорио: „Нећемо ваљда у Европу са ћирилицом и патриотизмом“, а један певач из Војводине је на концерту у сред Загреба рекао: „У Војводини се говори неки искривљени хрватски језик, кога Срби називају српским“.

ЖВ: Прво и прво, најдубљи знак кризе српског народа је одсуство тога осећања смисла, као одлучујућег, битног осећања историјске заједнице. Чак ни у Србији, која је изразито морално историјска заједница, не разумеју шта је морално историјска заједница и говоре о политичкој заједници. Идеологија је идеологизација филозофије историје, јер је политичка злоупотреба, идеологизација је политичка злоупотреба метафизике. Метафизика покушава да тумачи смисао, а не може. Не може да га тумачи, није у њеном домету. Она пре свега не може да одреди шта је предмет мишљења. Према томе, предмет мишљења је искључиво оно што је било. Дакле, сећање на искуство, чак и на осећање које те је прошло. Сећање на осећање више није осећање. Али и свест није осећање, да не може бити дохваћено када ми хоћемо.

Суштина језика је угрожена оног момента кад се заборави да је људско мишљење могуће искључиво о искуству које човек има. Не може нико мислити о било ком бићу, о било ком осећању, о било ком догађају, него о сећању на догађај, о сећању на осећање, како сте се то осећали, о сећању на стицање искуства, једино то сећање можете да поновите и да га проверавате научно. Међутим, не можете мислити о свету, ни о себи, него о сећању на доживљај. Човек може да размишља искључиво о свом искуству, о историји. Ја о Св. Марку не могу да размишљам, већ о искуству које имам о Св. Марку. Јер ја мишљу сређујем искуство, а не Св. Марка. Сређујем, мењам, богатим своје мишљење уводим ред у искуство. И искључиво та обрада свог искуства, сређује мишљење. Због тога су мислиоци у поређењу са песницима, који су понети осећањем, на један чудноват начин сујетни, уображени. Уображени, јер он није ни свестан колико он себе тумачи вреднијим од било кога другог “јер ја имам своје мишљење о Богу”, чуј молим те, “ја имам мишљење о Богу”.

Метафизика, пре свега, нема одређену свест о томе да она не мисли о Богу, него о свом сопственом искуству. То је предмет. И због тога су мислиоци, филозофи, неупоредиво сујетни на своје мишљење као на одређење бића. Песник, то осећа или верује. Метафизика, са лакоћом идеализује и политички злоупотребљава искуство. Тако се понаша да има своју представу о нацији, па политичар ту представу користи политички, уверен да сигурно зна, јер има своје искуство. А уопште не разуме нацију коју злоупотребљава. Код нас сад злоупотребљавају нацију и академици. Академија неће да има појма шта је историја и шта је нација. Ни црква то неће. Човек мисли да је црква оно што он замишља да је. Другим речима, то своје искуство човек мора да проверава. Не може никад да буде тако уображен, ко Сатана, да мисли да је то апсолутна истина. Његош (каже) у Луча Микрокозма, у четвртом певању: Сатана је побуњени арханђео, долази њему Арханђел Михајло и каже да се покаје. Каже Сатана њему – Арханђеле који си по чину исто као и ја али си по духу испод мене. Заправо, он је овако умислио да је његово осећање слободе аутентична космичка слобода. Као да он хоће слободу, као да му је није дао Бог. И та уображеност, стална, то је грех звани Сатана. Сујета, таштина, у књизи проповедника почиње тиме. И та таштина је жеља “да ја будем први”, та жеља га чини грешним, противним Богу, он себе и своју слободу сматра надмоћу коју има над Богом. Он Богу објављује рат. То и Његош описује у четвртом певању у Луча Микрокозма и ту је генијалан.

На крају, с лакоћом препуштамо да нестаје језик и ћирилица и нико не осећа потребу за истоветношћу језика и ћирилице, не осећа потребу дијалога.

ККС: Желим да Вам поставим једно болно питање, које се односи на САНУ. У целом свету академије наука имају велику улогу у целокупном животу земље. Шта је по Вашем мишљењу основ тоталне пасивизације САНУ?

ЖВ: Ту улогу разуме мало који академик. Академија је успавана зато што су академици уображени у своје знање и мисле да немају са ким да разговарају, сујетни су. Питај само академике, ако неко од њих уме да каже шта је Платон мислио о Академији и шта је од ње, као оснивач, очекивао.

ККС: С обзиром на то да је партитократијска борба опаснија од фашизма, да је основ корупције и зла, да, како сте упозоравали, „спутава морални отпор“, који је по Вашем мишљењу, професоре, најбољи изборни систем и какав би Парламент одговарао Србији? Да ли у партитократијској борби може бити речи о демократији? Да будем конкретнији – да ли може постојати демократија, с обзиром на то да у партијама влада моћ удружених појединаца?

z._vidovic_0ЖВ: Свака партија наступа са намером да освоји већину у Парламенту и да влада читавом државом. На пример, држава може да има сто шездесет општина, а њима је важно да владају у свакој општини. Међутим, када су посланици бирани у општини, они одговарају за свој рад општини, општина опозива посланика ако добро не ради, њихове трошкове не плаћа држава. Општина се формира као заједница и брани од оних који су агресивни. Демос је становништво полиса, комуне, општине и сви становници општине су суграђани. Христос говори о ближњима. У Матејевом јеванђељу се каже: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Само на тај начин се може избећи партитократијска борба, која је сурова управо због начина одређивања ко ће бити посланик, јер садашњи посланици нису народни посланици, њих није изабрао народ, већ појединци који су на челу партија. Зато више од сто општина у Србији нема посланика у Скупштини, која се назива Народна скупштина. Више од деведесет посто посланика су из Београда, Новог Сада и Ниша.

ККС: Ви сте, професоре, посветили многа дела и студије вери, посебно православној. Био сам на конференцији за новинаре у Москви у време перестројке и одобрења генсека Андропова да сви који су бежали из СССР-а могу да се врате и да ће им бити враћено држављанство, када се вратио Сложеницин и велики беој других познатих Руса, Јевреја, Грузина, Јермена и др. Том приликом је Солженицин (са којим се вратило 240 изгнаника, присутних на прес-конференцији) рекао „да је Октобарска револуција победила и због тога што је тада РПЦ била клерикална“. Недопустиво је да Свети Синод СПЦ даје политичка саопштења и да на његовом заседању говоре политичари. Појединачно, сваки свети отац има право по Уставу, као сваки грађанин, да говори и о политици и о свеколиком стању у земљи. Какво је стање у СПЦ, да ли је православље у опасности (фашизам у Украјини је борба против Русије и православља, не само у Русији, а најезда азиланата ће исламизирати Србију), да ли би епископи и свети оци морали да узму штап у руке и да крену кроз народ? Још једном, појасните шта је то парохијални начин опстанка СПЦ, на коме инсистирате.

ЖВ: Прво, то нису свети оци, то су једноставно оци. Друго, ко је највиши ауторитет? У православљу није патријарх, него литургија. Није ни Синод, литургија је изнад њих. И он кад улази, он приступа светињи, онда пере руке (симболично), кад хлеб дарује, припрема нафору, вино и тако даље. Он прилази молитви, он прилази једином ауторитету који ће да служи литургију, а то је Христос. На челу литургије је присутан Христос. У нашој, да кажемо машти, а то је осећање, литургија није свештеникова порука нама шта је вера, литургија је дијалог између свештеника који поставља питања и нас који одговарамо на та питања. Дакле, то је дијалог између свештеника и верника. Колико год су важне свештеникове речи, важне су и наше, јер пред Богом водимо дијалог, трудећи се да своје речи ограничимо како би то био разговор, а не наше предавање свештеницима, ни свештеничка предавања нама. Да би тај разговор био истински, свако мора да зна које су молитве у томе. Да ми пратимо Христа, као „Символ вере“, „Оче наш“… сад ми то певамо, све је то део литургије. Литургија је врхунац и тога мора да буде свестан и Патријарх када долази, служи, а то је да литургија коју служи обичан свештеник није ништа мање вредна од литургије коју служи Патријарх. Јер она је и изнад једног и изнад другог. Јер је заправо Христос тај који нас причешћује, руком свештениковом. Дакле, то је тако у православљу. Католици то апсолутно не разумеју, а ни протестанти. Друго, у тој литургији основна ствар је вера у смисао живота. Дакле, не говоримо ми о томе како смо створени. Тебе се не тиче, Бог те је створио. Чак ти не каже како те је створио, односно у Библији не каже како те је створио. Него каже зашто те је створио, чему те је усмерио, шта треба да радиш, чему да се надаш, шта очекујеш, то су последњи редови „Символ вере“. О смислу се говори. А тебе у нади не држи сећање на прошлост, које те напротив увек чини сентименталним, него представа о будућности. А ко год у то утрпава метафизику, утрпава политику – то је чиста политика, где човек замишља да је он тај који може мирно о том свету, о будућности, о смислу да расправља. Не може. Само Бог може да вам да слику.

Црква је, заправо, литургијска заједница, то значи да се на свакој литургији обнавља и освећује. То је литургијска заједница која мора бити парохијска, јер не могу тај дијалог да воде хиљаде, него круг људи који се познају узајамно, који знају ко је коме шта згрешио, ко је коме шта дужан, ко коме шта треба да каже, да саслуша, води се дијалог између познатих људи, дакле, не прича се у празно. Са конкретним човеком кога знам, водим дијалог. Према томе, он може да осети колико ја одговарам његовој потреби, а ја могу да осетим колико он одговара мојој потреби. То је његово мишљење. Јер, све што сазнаје човек, сазнаје искључиво из дијалога. Понављам, искључиво. Чак у разговору са дететом могу да откријем своје празнине, које ми оно открива, а да појма немам. Дијалог је битан, а не да ја држим предавање. А, дијалог пред Богом је литургија. Христос води литургију. Патријарх има право да каже, није ни погрешио: “Оружје није све”. Јер ми можемо да изгубимо и битку и оружје, па да ипак останемо нација. Турци су нас победили, ми кажемо на Косову. Није – освајање Смедерева (је било) 1459. Али, без обзира на то што ми више нисмо имали ни оружја, ни ништа, ми смо се одржали вером, како је рекао Кнез Лазар. Изгубили смо државу, то значи наоружану заједницу којом смо се бранили, али чувајте Цркву да бисмо остали оно што јесмо. Дакле, патријарх не треба да заборави да каже: “чувајте Цркву”. Иако је непријатељ технички јачи, ми смо сачували Цркву – готово је, ви сте спашени, непријатељ није постигао намеру да вас уништи. Ми морамо да бранимо православље на сваки начин. Дакле. да поновим и закључим: свештенство и епископи ни до данас нису довољно предузели да се обнове литургијско-парохијске заједнице, као установа православне исповести и историјске свести, без које ни вера ни Црква нису живе.

ККС: У Србији, професоре, често испада да оно најпотребније никоме не треба. Србија је малтене једина земља на свету где се не дозвољава јединство младости и мудрости, где је подела између младих и старијих трагична. Младости је својствен екстремизам, то је особина узраста. Значи ли то да је наш Свети Славјанин још у пубертету? Не верује у Бога, није близу Бога, може да ради шта год му у мозак дође, шта год му у мозак и у џеп убаци Империја, Бриселска администрација, лутајући циркузанти који свакодневно посећују Србију. Није верник, сматра да признавање Бога води отуђењу и да смањује човекову одговорност. Кажу да су Исуса Назарећанина људи најприје зверски убили, а онда узнели, опевали, оплакали, што раде и дан данас. Сматрам да ће Ваше мишљење, професоре, о свему овоме имати велики утицај на јавно мњење Србије.

ЖВ: Ти млади људи су или самоуверени или очајни, а углавном, много су склони тренутним расположењима. Тренутни карактер. Сви они су збуњени, јер осећају да им недостаје права сигурност. А то неће да кажу. Неће, јер се сви такмиче међу собом. Нико неће да каже “ја сам глуп”, “ја немам појма”, нико неће да каже “ја сам несрећан”, “не знам”, него свако зна своје, ти знаш своје. Неће дијалог. Литургија је дијалог и то онај од општег значаја. Тако да ја после литургије морам да размислим о могућим садржајима који су у литургији општи и свима исти – општи садржаји. Не можеш наћи интелектуалце који хоће дијалог – сви хоће да држе предавање. Шта год да га упиташ, све зна. Не можеш му рећи “Не лупетај којешта”. Чува сујету своју. Неће да каже: “То ми је име непознато”. Неће да каже, није у стању да каже: “То је непознато и мени”. И у једном моменту види да се у том дијалогу открије шта је то што му је непознато. То са дететом може да открије. О томе се ради. Сујета је апсолутно главни грех – то је сатански грех. Постоји у Библији – сатански, главни грех, гори од свих грехова је човекова сујета. Мислим да је сујета рецимо, у овим хулиганима који навијају. Под каквом сујетом они улазе у навијање за Звезду, односно, Партизан. О последицама, понекад смртним, нико не размишља. Шта је спорт? Спорт је “ко ће бити бољи”. Па шта онда ако си бољи? Па шта онда? Или, па шта онда ако си искуснији? Шта онда ако ја са деведесет и петом годином имам више искуства, али шта вреди ако ја не умем да то искуство употребим, тј. да мислим? А како не умем да мислим? Па, не умем да водим разговор. Литургија је разговор, а Бог слуша.

ККС: Шездесетих година, како сам већ навео, држали сте нам предавања о историји културе и цивилизације. Неколико предавања сте посветили односу социјализма и културе. Одушевљавали сте све студенте изнетим ставовима. Понекада смо мислили да се више нећете појавити на предавањима, јер је и на том факултету било жбирова и доушника. Колико ме служи памћење, говорили сте, парафразирам, да је изградња једног друштва ствар дана и дневних задатака, а ствар културе је ствар векова, те да је културно стварање оно које треба да нас из дневног живота, из свих његових невоља, уноси на план гибања читавог човечанства, да се крећемо на нивоу историје. И данас, професоре, када се говори о култури увек се пуца на уметника. Тада сте нас задивили реченицом: „немојте пуцати по пијанисти који свира Моцарта“. Професоре, какав је однос између културе и суровог неолиберализма, односно какав је положај културе данас у Србији?

ЖВ: Неолиберализам је крајњи индивидуализам, што ће рећи егоцентризам – право човека да води рачуна само о својим правима. Значи, апсолутно техничка заштита од данашњих моћника, то је криза цивилизације. Јер civilis на латинском значи “наш човек”, “наша снага”. То је човек који је заједница, баш човек. Међутим, ово више није цивилизација, то је егоцентризам. Главно је ЈА па ЈА. Има само надмоћ, жеља да се докаже. И чим доведете у питање нечију надмоћ, у стању је све да вам учини. У стању је и да те убије. Он не тражи да ти њега поштујеш као човека кога је Бог створио једнаког као и тебе. И тако даље. Не тражи он то поштовање Божијих дела у човеку. Он тражи да ти њега поштујеш. Какав Бог? Он је важан. А култура, култура је култ, поштовање основне снаге у теби самом, која је тајна коју ти не разумеш, али осећаш њено присуство. Култура значи гајење, као агрикултура, као гајење биљке. И једноставно осећаш да је то у теби, то ти се јавља, то није твоја творевина него дар који ти треба али је врло тешко да разумеш. Јер, Бог када силази на земљу, он не силази у простор, него у конкретно људско биће. Култура је као култ према себи, као једином могућем месту у коме се Бог појављује. Према томе, ако се Бог на земљи јавио, а није у теби, није се јавио. Дакле, да би човек био место и храм у који Бог силази, он мора да буде биће. А шта је биће? То метафизика не зна. А биће је створено као постојеће, појединачно, ограничено на своју појединачност, и да све у себи има што га чини бићем, и да ништа што би га чинило бићем није изнад њега, и кад је он тога свестан, Бог силази у биће. Е, ту се дакле признаје индивидуа која је одговорна. Не, никако друштво, оно није одговорно, све ти одговараш за себе, као и што мислиш о себи. А кад још мислиш о свом искуству, тако ти и одговараш за себе, и то је та слобода и одговорност. Ти одговараш, односно ја. Ако ме други ошамарио, ја одговарам, ја сам одлучио да му опростим. Али има мојих одлука које не могу да се опросте. Ако ме неко нападне имам и ја право да њега нападам. Опростиће ми Бог. Јунаштво је бранити себе од других, а чојство бранити друге од себе.

ККС: Када је фашистичка Немачка заобишла Мажино линију и ушетала у Париз, питали су Сартра шта да се ради. Одговорио је: „Слобода је да сваки Француз оваквом поретку каже „НЕ“. Уважени професоре, да ли би окупирана Србија и србски народ морали да кажу Империји, Западној Европи, ЕУ, НАТО-у једно велико – НЕ?

ЖВ: На неки начин Србија говори то “НЕ”. Што значи окупирали сте нас, бомбардовали, убијали мале Милице, загадили сте нам земљу, оранице, у једну реч направили сте нам велико зло, али ми вас не признајемо као свог господара. Нама је пријатељ Русија коју ви мрзите. Русија није опасност због комунизма, већ због православља. Ми смо јасно рекли, као и Русија, да смо против рата. Путин говори о муслиманима како их је Алах уредио, односно упозорава: “Алах вас је казнио грубошћу”.

 

Напомена: Након свакодневних несрећа које настављају да урушавају Србију, да уништавају српско национално биће, посетио сам гроб мога професора на Новом гробљу и упалио свећу. Поново сам му, сада постхумно, поставио низ питања. Одговоре ћу објавити другом приликом.

_______________
Интервју са проф. др Жарком Видовићем ексклузивно објављује СРБски ФБРепортер уз дозволу аутора интервјуа, господина Комнена Коље Сератлића. Аутор не дозвољава преузимање интервјуа без његовог одобрења. (Комнену Сратлићу можете се обратити путем мејла: komnens@gmail.com)

1 reply »

  1. Професор Жарко Видовић ишао је у Цркву Светог Марка – редовно, Нпр. последњих 15 година, колко ја знам. Често је седео и са народом разговарао у конаку. Још чешће слушао шта други причају. Бог да му душу прости

    Свиђа ми се