Прије тачно 140 година догодила се битка код Литл Биг Хорна у данашњој америчккој савезној држави Монтани. 25.6.1876. генерал Џорџ Кастер повео је свој чувени 7 коњички пук на Индијанце, који су пружали отпор терору.

Кастер је већ био чувен као најгори официр у својој класи на Вест Поинту, па по лудачки јуришима коњице на јужњачку артиљерију у грађанском рату (1861-1865.), потом по неконвенционалном облачењу, дугој коси, брковима и брадици, чудном понашању и војној неспособности, уз мржњу према индијанцима. Због злочина над индијанским цивилима јединица му је била распуштена на двије године, али je због „Златне грознице“ и отимања Црних Брда, свете индијанске територије, поново оформљен „легендарни“ 7. коњички пук.

Кастер је мимо наређења претпостављених, сам исхитрено кренуо на индијанце, који су се први и задњи пут у историји ујединили у велику борбену групу коју је чинило шест индијанских племена предвођених Сијуксима и Чејенима, са преко 15 000 људи. Пошто је од извиђача добио тачне информације о позицији и броју непријатеља, генерал Кастер надмено и потцјењивачки наређује исхитрени напад на „дивљаке“, дјелећи свој коњички пук на три дијела.

Мајора Рено са 115 коњаника и капетана Бентина са 125 људи шаље на другу страну, док Кастер предводи већи дио пука у броју од 265 војника право на индијански логор. Индијанци су такође од својих извидника били о обавјештени о доласку, броју и кретању непријатеља, с том разликом што главни поглавица Бик који сједи одлично процјењује ситуацију и издаје практична наређења за напад. Луди Коњ предводи највећу групу ратника 2500-3000 људи директно на Кастера, а Усамљени Вук предводи мање групе на Бентина и Рена, које је опколио и одсјекао од Кастера. Након стратешког јуриша и опкољавања Кастерових коњаника, Бик који сједи наређује постепену елиминацију противника. „Плаве Блузе“ су биле малобројније, али са много бољим оружјем и опремом, а и са погрешном тактиком и лудим командантом. Битка је завршена масакром Кастерове групе и извлачењем већине војника мајора Реноа и капетана Бентина.

Индијански тријумф био је неоспоран уз мале губтике. На бојном пољу су остала гола и углавном нескалпирана тијела Кастера и његових војника, а сам Кастер је имао двије ране, једну на грудима и другу на глави. Индијанци су након битке узимали плијен од побијеђеног и мртвог противника, а већину белаца нису скалпирали јер су се они током индијанског напада из страха убијали метком у главу.

Јенкији су су искористили овај срамани пораз своје коњице, као разлог за уништење скоро уништених Индијанаца, а од Кастера и његове разбојничке банде су створили мит и легенду.

Такозвани храбри генерал Џорџ Кастер (Дуга Коса или Тврда стражњица) након битке је остао да лежи поражен, мртав и нескалпиран.

Игор Војиновић, професор историје
25.6.2016. год.