Бранко Станић

У ПОДГОРИ ПОДНО ДУРМИТОРА – Део II

На традиционалним „хајдучко-јатачким сусретима, на завршној свечаности у Подгори, по други пут учествовали су и чланови мишарског Задужбинског друштва…

Део програма биле су и посете Подгорици и Острогу, а коначило се на Жабљаку… И за последњи дан, недељу, било је планирано више посета историјским и духовним местима.

Задужбинско друштво у Жабљаку подно Дурмитора

Први застанак био је на Ђурђевића Тари. За разлику од петка, када је било тмурно и кишовито, ово јутро је било бистро и сунчано. Мост на овом месту преко Таре грађен је од 1938-1940. За време рата, у току треће непријатељске офанзиве 1942. године срушен је по наређењу Врховног штаба НОВ. Обновљен је 1946.

Мост преко Ђурђевића Таре

Кањон Таре

Да Задужбинском друштву, на њиховим путовањима, нису увек потребни кустоси показало се испред споменика јунацима Мојковачке битке. На Божић, 1916. године окончана је велика битка у којој је црногорска војска под вођством сердара Јанка Вукотића, уз огромне жртве, победила јачу и вишеструко надмоћнију аустроугарску војску. Тако је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко делова краљевине Црне Горе ка Јадранском мору. Било је то право место да Драгиша Марсенић, председник скупштине Задужбинског друштва евоцира приче, које је слушао од свога деде по мајци Николе Чукића, једног од јунака ове битке одавно отишлих у вечност. Дејан Живановић, историчар по струци, исто на овом место, желео је да истакне жртву коју је поднела црногорска војска, а са њом и народ да би спречили да аустроугарска војска пресече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље ка Крфу. „То Србија не сме никада заборавити и морамо им бити вечно захвални“, посебно је нагласио Дејан.

Био је ово кратак час историје, а следећи тренутак био је и за поезију. Прво Петра Лазића, а потом и за стихове о Србији Смиљке Јовановић.

Испред споменика јунацима Мојковачке битке

Песник Смиљка Јовановић рецитује своје стихове о Србији

Рецитал пред спомеником

Чим се прешла граница са црногорске стране следеће одредиште био је манастир Куманица. Налази се између Пријепоља и Бијелог Поља, у селу Врбници у долини реке Лим уз саму железничку пругу и магистрални пут, на граници Србије и Црне Горе. Дуго времена је био разрушен и напуштен. Обновљен је и освећен 2000. године. Прво помињање манастира везује се за 16. век, али се верује да потиче с краја 13. и средином 15. века. Био је ово тренутак да се у хладу манастирског трема направи дужи предах, а Драгиша је искористио прилику и да поразговара са једном монахињом. На крају она је истакла: „У овај манастир не долазе само Срби, већ и Муслимани!“

Манастир Куманица

Црква у манастиру Куманица

Предах у манастиру

Снежана Симић у разговору са монахињом

Манастир Милешева, који представља једну од трајних духовних, културних и историјских српских знаменитости Задужбинско друштво први пут је посетило 2009. у доласку, а то је исто учинило и ове, 2016. године у повратку. Примећене су бројне новине у манастирском окружењу насталих у протеклом времену. Налази се на шестом километру од Пријепоља на реци Милешевци. Манастир је основао краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног, а унук Немањин. Градњу је започео у првој половини 13. века. У овом манастиру почивале су и мошти оца српске духовности, Светога Саве. Милешева је због његовог гроба постало место ходочашћа и охрабрења поробљеног српског народа. Зато су Турци 1594. године његове мошти пренели у Београд и спалили их на Врачару. У милешевској цркви се налази, можда, и најчувенија фреска – Бели анђео.

Црква у манастиру Милешева

Црква у манастиру Милешева

Манастир Милешева

И да не остане незабележено, путници су још били: Снежана Симић, Вера Станић, Живорад Жића Петковић, Бора Радуловић, барјактар Ненад Вилотић и хроничар Бранко Станић. А да Друштво свуда безбедно и на време стигне био је задужен и заслужан возач Михаило Драгићевић.

Био је ово 25. излет, који је од свог оснивања 1999. године организовало Задужбинско друштво „Први српски устанак“ Мишар, а сви су била под истим именом, „Трагом Карађорђа“.