Бранко Станић

У ПОДГОРИ ПОДНО ДУРМИТОРА – Део I

Ове године „хајдуци и њихови јатаци“ баш немају среће са временом. У селу Маркова Црква код Лајковцу 4. маја падала је киша, а 21. у селу Подгори код Жабљака киша је лила, а и поприлично је захладнело. Пред почетак програма време се смиловало, али хладноћа је остала, но ипак није спречила учеснике и госте да се окупе под столетним боровима.

Смотра „хајдука“ у Подгори подно Дурмитора

Била је то завршна традиционална свечаност коју негују два друштва – једно из Лајковца, друго са Жабљака. На симболичан начин хајдуци су се растали од својих јатака и отишли у шуму одакле су некада правили испаде и по друмовима пресретали Турке или штитили нејач од истог зулумћара. Наравно, Турака више нема ни у Србији, а ни у Црној Гори, али подсећање на те славне дане чини да се данашње генерације не одроде од својих предака и њихових дела. То је у свом поздравном говору потврдио и Вукојица Сандић, гуслар, рекавши: „Окупили смо да вратимо успомене на наше свијетле и сјајне претке, а бољег начина нема од овакога окупљања и дружења…“

Завршној свечаности у Подгори, по други пут, својим учешћем придружило се и Задужбинско друштво „Први српски устанак“ Мишар. На пут се кренуло дан раније пре званичног програма. Прво, због удаљености, а друго, због обимног садржаја који је предвиђен.

Под столетним боровима

Ове године „харамбаша“ Милутин Ранковић из Лајковца није присуствовао смотри „хајдука“, али послао је свога барјактара Мићуна, а пристигли су још и „хајдуци“ из Чачка и Републике Српске. Смотру је уз почасне речи пристиглих извршио једини присутни „харамбаша“ Новак Шљиванчанин, а одмах потом на сцену су ступили глумци Омладинског позоришта „Вожд“ – Филип Рајковић и браћа Никола и Милош Јовановић. Извели су представу „Збор у Орашцу“. Када је Филип, у улози Карађорђа, узвикнуо: „Хоћете ли ме?“ непланирано је Вукојица узвратио: „Хоћемо!“, а одмах потом, под крошњама борова, из свих грла, исто непланирано, громко је одјекнуло: „Хоћемо!“ И тако још два пута. На тренутак је изгледало као да је то онај прави збор у Орашцу, пре више од два века, када је из Марићевића јаруге одјекивало: „Хоћемо, хоћемо, хоћемо…“

„Збор у Орашцу“ у извођењу Омладинског позоришта „Вожд“ Мишар

Стеван Симић, председник Извршног одбора Задужбинског друштва уручује харамбаши Новаку Шљиванчанину поклон – 10 бројева Читанке Мишарског боја

И ова година је из низа стогодишњица од почетка Великог рата. Овде у Подгори, подно Дурмитора, поводом тих великих јубилеја први пут су се чули и стихови из књиге Церски епитафи песника елегичара Крстивоја Илића. Надахнуто су их рецитовали Петар Лазић, глумац Шабачког позоришта и песници Смиљка Јовановић и Бошко Живановић – исто чланови наше дружине.

Стихове из књиге „Церски епитафи“ песника елегичара Крстивоја Илића рецитовали су Петар Лазић, глумац Шабачког позоришта и песници Смиљка Јовановић и Бошко Живановић

Богдан Секендек, почасни председник Задужбинског друштва и активни учесник свих његових догађања, који је 2009. године на овом истом месту од руског козаштва примио медаљу са козачким крстом, није пошао на далеки пут. А овога пута нису се додељивале ни медаље, нити ордење, али су били присутни представници Српскоруског пријатељства Републике Српске.

Још програм честито није био ни завршен, а Задужбинско друштво се морало, пошто је дан већ прилично одмакао, упутити у Подгорицу. Тамо га је испред новосаграђеног Саборног храма Христовог васкрсења чекао Милош Милић, велики пријатељ Друштва, а и пријатељ његовог председника Извршног одбора Стевана Симића. Пријатељство Милоша и Стевана потиче још из времена омладинских радних акција.

Испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици

Мозаик изнад улазних врата храма

Храм Христовог васкрсења у Подгорици

Била је то прилика да се пред велелепним Храмом размене и прикладни поклони, а Милош је за сваког госта припремио, како рече: „по један примерак љепоте репортажа“ у којима је описано време када су Стеван Симић и он били бригадири.

Гостима из Шапца и са Мишара обратио се и пријатељ Милоша Милића, свештеник Предраг Шћепановић, рекавши: „Храм Христовог васкрсења почео је да се гради ’93. године. Темеље је освештао васељенски патријарх Вартоломеј и свети патријарх Павле, блаженопочивши српски, а ’94. био је руски патријарх Алексеј II, такође, блаженопочивши. На Храму се налази седам златних крстова и 17 звона. У овом десном пиргу налази се највеће звоно у историји Балкана – тешко 11 тона, а ливено је у Вороњежу, у братској нам Русији.“ Своје обраћање свештеник Шћепановић је завршио речима: „Хвала вам што сте нам дошли као своји своме, а пошто је Милош из племена Куча, исто као и Марко Миљанов, који је рекао: „Као човек умирем срећан, као Србин несрећан“, а тако је рекао зато што српство није било ослобођено. Морам да кажем да је Маркова мисао заветна мисао о јединству свих Срба где год живе и нешто с чиме и живи овај народ, а у нашим венама тече једна те иста крв.“

Испред храма и са Милошем Милићем

Купола у храму

Једна од фресака

У крипти храма

Бити у Подгорици, а уз то бити друштво које кроз путовања, једне од својих активности, негује и сећања на великог Вожда српског народа Карађорђа, није могао да се заобиђе споменик у његову славу. А више пута тога дана Стеван је поменуо да је Подгорица, некада Рибница, и родно место Стефана Немање, родоначелника свих Немањића. А и Карађорђево порекло везано је за ове крајеве, за племе Васојевића.

Испред споменика Карађорђу у Подгорици

Манастир Острог

Вечерња литургија у манастиру

Ходочасници

Дан се ближио крају и било је тек толико времена да су повратку на Жабљак посети и манастир Острог. Друштво је стигло баш у време вечерње литургије, на прославу Светог Василија Острошког – „Спознајмо се“, где су се из разних места окупили многобројни ходочасници. Манастир је смештен је у окомитој стени, са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у 17. веку који је ту и сахрањен. Касније је канонизован. Он је Светац Чудотворац, а тело му почива у ћивоту у пећинској цркви.

Опет се преноћило у Жабљаку, а повратак је заказан за девет часова ујутру.