ГОРДОСТ И ПРЕДРАСУДЕ

Небојша Кузмановић, 29.5.2016.

„Туђе срце или позоришни трактат о границама“ Биљане Србљановић одигран синоћ на 61. Стеријином позорју представља још један патетични ламент над нашом несрећном балканском судбином. Представа је еклектички спој Поперове идеологије отвореног друштва, постмодерног позоришта без позоришта и босанске поетике вица, гега и псовке.

Србљановићка добро дијагнофистикује проблем тзв Западног Балкана као проблем граница и проблем младог урбаног света, који је претворен у још једну изгубљену генерацију. И наравно да су, а то је одлика њене идеологизиране поетике, за границе, изгубљеност и бесперспективност криви прво Београд, затим Сарајево и у некој мери Мостар. Заборављајући и намерно превиђајући да су нам границе нацртали колонијални господари са Вол Стрита и из Мастрихта. То су ти исти западни усрећитељи који су стратегијом Dividet et impera направили балканске границе, увезли нам демократију, угасили наше банке и затворили успешне фабрике, па нам онда подарили силиконске лепотице, хипермаркете препуне шарених ђинђува и своје фабрике, у којима су пелене замениле радне мантиле.

Зар вам се проблем корпорацијског новог феудализма не чини као добра теме за писце бунтовнике и борце за равноправност попут Биљане Србљановић? Верујем да би већина балканске пролетерске позоришне публике са одушевљењем дочекала драмске текстове у којима су њихове фабричке пелене једна од тема. Међутим квака је у томе што се то не би допало сорошевским окупаторима, који додуше финансирају дела и пројекте за равноправност. Али за равноправност полова или геј популације, а не пада им на памет да подрже оне којима та равноправност представља борбу за голи живот.

Некада давно, пре 150 година, су српска позоришта – да ли преко сталних сцена, или путујућих позоришних дружина, по Србији, Бачкој, Славонији, Босни и Далмацији – разгаљивала срца балканских људи идејама слободе, братства, једнакости и националног достојанства. И на тај начин доприносили стварању духа оптимизма и разумевања, који ће довести до изградње заједнице, у којој неће постојати границе. Данашња пак позоришта, својим политичко коректним делима, какво је и ово Србљановићкино, стварају дух песимизма, неразумевања и доприносе деконструкцији балканског простора.

Тражењем кривца за сва зла овога света у Београду и Србима проблем граница неће бити решен, јер границе нису на Дунаву, Дрини или Неретви, већ у главама и срцима оних који немају срца за онај народ, коме је срце ишчупано у албанској Жутој кући.

И тако прође још једна стеријанска ноћ, у препуној сали братског Новосадског позоришта, испуњена самообманама и самозаваравањем новосадске горде публике, која је громогласним аплаузом поздравила још један Србљановићкин атлантистичко пагански обред посипања пепелом.

На овај начин новосадска позоришна публика је, по ко зна који пут, својом гордошћу, додуше несвесно придонела стварању свесних предрасуда о српској нетолеранцији, етимолошком расизму и одговорности за сва зла овога свијета. Још ако стеријански жири додели Србљановићки награду за најбољи текст – као и пре две године, када је Гаврила Принципа, новим читањем историје приказала као терористу – Autodafé ће бити потпун.

______

Српске (?) уметнике инспирише естетикa ружног, аутодеструкција и аутошовинизaм! Где је нестала лепота?