Руски свештеник и врхунски лекар са мноштвом научних достигнућа и награда је постао светитељ Свети Лука Војно Јасенецки. Поменућемо само да је Свети Лука Војно Јасенецки у време највећег комунистичког терора прогона Цркве одбијао да скине монашку ризу – одежду, и да је у њој држао предавања студентима медицинског факултета, што је тада било незамисливо, у Стаљиново доба. Из тог разлога му је био забрањиван рад као професору. Више од једанаест година је провео у прогонству у Сибиру и на крајњем северу Русије, у најнегостољубијивим пределима и у оштрој клими. Као изузетно вешт хирург оперисао је све што се морало и могло оперисати, од прелома, тумора од операција очију, врло често без адекватне хируршке опреме и услова у далеким сибирским селима и у томе био ванредно успешан.

Легенде које круже по Русији говоре да је операције обављао голим рукама и обичним концем, само да би несрећним сељацима спасао живот. Због тих вештина, знања и огромне популарности које је уживао у народу, иако проглашен за државног непријатеља, за време Другог светског рата је позван да води главни болнички центар за опоравак војника Црвене армије, који је водио у чину доктора генерала, и за своје заслуге у Отаџбинском рату добио највиша руска одликовања.

Из тог разлога смо сматрали да је потребно нашим читаоцима представити овог чудесног човека и његову велику личну жртву коју је поднео за обичне људе. Још за живота су се дешавала чудесна исцељења у његовом присуству, а наставила су се и после упокојења на његовом гробу и пред његовим иконама.

ЖИТИЈЕ чувеног хирурга и архиепископа Светог Луке Војно Јасенецког

Архиепископ Лука, у свету Валентин Феликсович Војно-Јасенецки, рођен је у Керчи 27.априла 1877. године у породици апотекара. Његов отац је био католик, а мајка – православна. По законима Руске Царевине деца из таквих породица су требало да се васпитавају у православној вери. Он је био треће од петоро деце. У Кијеву, где се породица потом преселила, Валентин је завршио гимназију и школу цртања. Спремао се да упише Петроградску Академију Сликарства, али је у размишљањима о избору животног пута одлучио, да треба да се бави само оним што је «корисно за страдалне људе», те је уместо сликарства изабрао медицину.

Међутим, на медицинском факултету Кијевског Универзитета св.Владимира, сва места за посао су била попуњена, и Валентин уписује правни факултет. На неко време поново бива веома заинтересован за сликарство, те је отпутовао у Минхен и уписао приватну школу професора Книра, али је после три недеље почео да тугује за родним домом, те се вратио у Кијев где је наставио да се бави цртањем и сликарством. На крају је Валентин остварио своју пламену жељу да «буде користан за земљораднике, који имају тако лошу медицинску помоћ», и уписао медицински факултет Кијевског универзитета св.Владимира. Био је бриљантан студент. «Не трећој години, – пише он у «Мемоарима», – дошло је до интересантне еволуције мојих способности: таленат за префињено цртање и љубав према форми прешли су у љубав према анатомији…»

1903. године Валентин Феликсович је завршио факултет. Без обзира на наговоре пријатеља да се бави науком, он је објавио своју жељу да ће целог живота бити «сељачки», овоземаљски лекар и помагати сиромашним људима. Почео је руско-јапански рат. Валентину Феликсовичу је предложено служење у одреду Црвеног Крста на Далеком Истоку. Тамо је руководио одељењем за хирургију у болници Кијевског Црвеног Крста Чити, где се упознао са сестром милосрђа Аном Ланском и оженио се њом. Млади супрузи су проживели кратко време у Чити. Од 1905. до 1917. године В.Ф.Војно-Јасенецки ради у градским и сеоским болницама Симбирске, Курске и Саратовске губерније, као и у Украјини и Переславле-Залеском. 1908. године прелази у Москву и постаје ванредни ученик хируршке клинике професора П.И:Ђаконова.

1916. године В.Ф. Војно-Јасенецки је одбранио докторску дисертацију «Регионарна анестезија», за коју је његов опонент, познати хирург Мартинов, рекао: «Ми смо навикли на то да се докторске дисертације обично пишу на задату тему, са циљем добијања виших положаја у служби, и њихова научна вредност није велика. Али када сам читао Вашу књигу, имао сам осећај појања птице која не може а да не пева, и високо је оценио». Варшавски универзитет је наградио Валентина Феликсовича наградом имена Хојнацког за најбољи рад, којим се предлажу нови путеви у медицини.

Од 1917. до 1923. године он ради као хирург у Ново-Градској болници у Ташкенту, и предаје у медицнској школи која је потом претворена у медицински факултет.

1919. године умире од туберколозе жена Валентина Феликсовича, оставивши четворо деце: Михаила, Елену, Алексеја и Валентина.

На јесен 1920. године В.Ф. Војно-Јасенецког позивају да постане руководилац катедре за оперативну хирургију и топографску анатомију, која се отварала у Ташкенту на Државном Туркестанском Универзитету. Он у то време активно учествује и у црквеном животу, посећује седнице ташкентског црквеног братства. 1920. године, на једном од црквених скупова било му је поручено да направи извештај о савременом положају у Ташкентској епархији. Ташкентски епископ Инокентије је овај извешзај оценио високом оценом. «Докторе, ви треба да будете свештеник», – рекао је он Војно-Јасенесцком. «Ја нисам ни размишљао о свештенству, – сећао се Владика Лука, – али сам речи Преосвећеног Инокентија примио као Божији призив архијерејским устима, и не размишљајући ни минут рекао: «Добро, Владико! Бићу свештеник, ако је то угодно Богу!». 1921. године Валентин Феликсович је био рукоположен у ђакона, а кроз недељу дана, на празник Сретења Господњег, Преосвећени Инокентије је одслужио његово рукоположење у јереја. Отац Валентин је бо одређен за старешину ташкентске цркве, уз обавезу да проповеда. У свештеничком чину Војно-Јасенецки не престаје да оперише и предаје легације. У октобру 1922. године активно учествује на првом научном скупу лекара Туркестана.

Талас обновљеништва 1923. године долази и до Ташкента. Епископ Инокентије је напусти град, не предавши никоме катедру. Тада је отац Валентин заједно са протојерејем Михаилом Андрејевим прихватио руковођење епархијом, објединио све преостале верне свештенике и црквене старешине и разрешио дозволе ГПУ конгрес.

1923. године отац Валентин прима монашки постриг. Преосвећени Андреј, епископ Ухтомски, је намеравао да оцу Валентину при постригу да име исцелитеља Пантелејмона, али пошто је био на Литургији коју је отац Валентин служио и саслушао његову проповед, ипак се одлучио за име апостола, Јеванђелисте, лекара и сликара светог Луке. 30.маја те исте године јеромонах Лука је тајно хиротонисан у епископа у цркви св.Николаја Мирликијског у граду Пенџикенту од стране епископа Волховског Данила и епископа Суздаљског Василија. На хиротонији је присуствовао позвани свештеник Валентин Свендицки. Преосвећени Лука је био назначен за епископа Туркестанског.

10.јуна 1923. године епископ Лука је био ухапшен као следбеник Патријарха Тихона. Етикетирали су га ружном кривицом да је имао везе са оренбуршким контрареволуционарним козацима као и са Енглезима. У затвору ташкентског ГПУ Владика Лука је завршио свој, касније познат рад, «Описи гнојне хирургије». У августу су га упутили у московски ГПУ.

У Москви је Владика добио разрешење да живи у одвојеном стану. Служио је с Патријархом Тихоном Литургију у цркви Васкрсења Христовог у Кадашима. Свјатијејши је потврдио право епископа Туркестанског Луке да настави да се бави хирургијом. У Москви су Владику поново ухапсили и сместли у Бутирски, а потом Тагански затвор, где је преживео тежак грип. У децембру је био завршен источно-сибирски део пута, и епископ Лука је заједно са протојерејем Михаилом Андрејевим депортован на Јенисеј. Пут је пролазио кроз Тјумен, Омск, Новониколајевск (данашњи Новосибирск), Краснојарск. Заробљенике су возили до Јенисејска – 400 километара – у време љутог јануарског мраза. Владика је служио у стану. Имао је дозволу да оперише.

У марту 1924. године епископа Луку су ухапсили и упутили са конвојем у Јенисејску област, у село Хаја на реци Чуни. У јуну се поново враћа у Јенисејск, али ускоро следи депортација у Туруханск, где Владика служи, проповеда и оперише. У јануару 1925. године га шаљу у Плахино – пусто место на Јенисеју иза Поларног Круга, а у априлу га пребацују у Туруханск.

По завршетку депортација Владика се враћа у Ташкент, насељава у кућици у Учитељском улици и служи у цркви Преподобног Сергеја Радоњешког.

6.маја 1930. године Владику су ухапсили под оптужбом за смрт професора медицинског факултета на катедри за физиологију Ивана Петровича Михајловског, који се усмртио у неурачунљивом стању. 15.маја 1931. године, после годину дана затвора, донешена је одлука (без суда): депортација на три године у Архангелск.

Од 1931. до 1933. године Владика Лука живи у Архангелску, руководећи амбулаторни пријем болесника. Вера Михајловна Ваљнева, код које је живео, лечила је болеснике мелемима из тла – катаплазмама. Владику је заинтересовао нови метод лечења, и применио га је у болничким условима лечења, запосливши Веру Михајловну. Наредне три године је провео у многобројним истраживањима у тој области.

У новембру 1933. године митрополит Сергеј је предложио Преосвећеном Луки да заузме слободну епископску катедру. Међутим, Владика није прихватио предлог.

После кратког боравка на Криму, Владика се вратио у Архагелск, где је примао болеснике али није оперисао.

На пролеће 1934.године Владика Лука посећује Ташкент, затим прелази у Андижан, где држи предавања. Овде се разбољева од грознице папатачи, због које је претила опасност од слепила, те после неуспешне операције он остаје слеп на једно око. Исте године му коначно успева да изда «Описе гнојне хирургије». Служи црквене службе и руководи одељењем ташкенстког Института неодложне помоћи.

13.децембра 1937. године доживљава ново хапшење. У затвору Владику испитују конвејером (текућа врпца 13 ноћи без сна), са захтевом да потпише протокол. Он објављује штрајк глађу (18 дана), а протоколе не потписује. Следи нова депортација у Сибир. Од 1937. до 1941. године Владика је живео у селу Бољшаја Мурта у Краснојарској области.

Почео је Велики Отаџбински рат. У септембру 1941. године Владика је био достављен у Краснојарск ради рада у локалном евакуационом пункту – установу за заштиту здравља коју су сачињавале око десетак болница, одређених за лечење рањеника.

1943. године Преосвећени Лука постаје архиепископ Краснојарски. Кроз годину дана га пребацују у Тамбов где постаје епископ Тамбовски и Мичурински. Тамо је наставио медицински рад: бринуо се о 150 болница.

1945. године је примећена Владикина пастирска и лекарска делатност: он се удостојава права ношења брилијантског крста на камилавки и бива награђен медаљом «За одважан рад у Великом Отаџбинском рату 1941-1945. године».

У фебруару 1946. године архиепископ Тамбовски и Мичурински Лука постао је лауерат Стаљинове награде Првог степена за научну разраду нових хируршких метода лечења гнојних болести и рана, изложених у научним радовима «Описи гнојне хирургије» и «Касније резекције зглобова рањеним ватреним оружјем».

У периоду од 1945. до 1947. године је завршио рад на есеју «Дух, душа и тело», који је започео почетком 20-их година.

26.маја 1946. године Преосвећени Лука је пребачен у Симферопољ и назначен за епископа Кримског и Симферопољског.

Године од 1946-1961. биле су у потпуности посвећене архипастирском служењу. Болест ока је прогресирала, и 1958. године је наступило потпуно слепило.

Међутим, по сећању протојереја Евгенија Воршевског, чак и слепило није сметало Владики да служи Божанствене службе. Архиепископ Лука је улазио у цркву без додатне помоћи, целивао иконе, читао напамет богослужбене молитве и Јеванђеље, помазивао јелејем, изговарао проницљиве проповеди. Ослепели архипастир је наставио да управља Симферопољском епархијом током наредне три године и понекад је примао болеснике, задивљујући локалне лекаре својим непогрешивим дијагнозама.

Преосвећени Лука се упокојио 11.јуна 1961. године на Дан Свих Светих, који су се прославили у Русији. Сахрањен је на градском гробљу Симферопоља.

1966. године Свети Синод Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије донео је одлуку о убрајању Високопреосвећеног архиепископа Луке у свете, као светитеља и исповедника вере. 18.марта 1996. године пронађени су свети остаци архиепископа Луке, који су 20.марта били пренешени у Свето-Тројичку саборну цркву Симферопоља. Ту је 25.маја одржан свечани акт убрајања Високопреосвећеног Луке у лик локално поштованих светитеља.

Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве је 2000. године убројао архиепископа Кримског и Симферопољског Луку међу Руске Новомученике и Исповеднике.

Празнује се 29.маја/11.јуна.

* * *

***

Извори: манастир Лепавина и bastabalkana, Истина – Пут – Живот

27. 5. 2016. за ФБР приредила Биљана Диковић