АКТУЕЛНО

Ратко Личина: Демократија у Хрватској и Срби


Ратко Личина фото: Нешко Ускоковић, ФСК

Ратко Личина
фото: Нешко Ускоковић, ФСК

Ратко Личина је био члан Српске демократске странке Крајине, посланик у Скупштини Републике Српске Крајине, министар и члан Владе РСК у прогонству. На Међународној научној конференцији у Београду РЕЗУЛТАТИ „ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ“ НА ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКОМ ПРОСТОРУ 1990-2016, тема његовог излагања била је „Демократија у Хрватској  и Срби“.

фото: Нешко Ускоковић, ФСК

фото: Нешко Ускоковић, ФСК

***

На просторима бивше југословенске Републике Хрватске такозване демократске промене у деведестим, почињу формално годину дана раније 1989. године. Те године долази до оснивања углавном националистичких кроатоцентричних странака. Хрватска демократска заједница (ХДЗ) под вођством бившег Титовог генерала Туђмана, Хрватска демократска странка (ХДС) браће Влада и Марка Веселице, иначе настала као фракција ХДЗ-а, Хрватска демократско-кршћанска странка (ХДКС) која се касније спојила са ХДС-ом и фомирала неку Хрватско унију (ХУ) а касније нестала, Социјалдемократска странка Хрватске (СДСХ) Антона Вујића која је касније ушла у састав СДП Ивице Рачана, Истарски демократски сабор, Хрватски социјал-либерални савез Дражена Будише и Хрватска народна странка (ХНС) Савке Дабчевић Кучар. Осим тога, обновљене су неке старе странке као што је била Хрватска сељачка странка (ХСС) коју је у почетку водио Иван Звонимир Чичак, зватим Хрватска странка права (ХСП) у почетку је водио Доброслав Парага и она је имала разне појавне облике како је постала нека аутентична, чиста и разно-разне… Савез комуниста, за разлику од СК овде у Србији, под водством Ивице Рачана трансформисао се у СК Хрватске – Странку демократских промјена садашњи Милановићев СДП, а онај исти Социјалистички савез који је овде у Србији спојио СК и бивши Социјалистички савез у Хрватској је то формално била странка, она је чак изашла на изборе под називом Социјалистичка странка под водством Жељка Мажара, они су заједно на прве изборе изашли као лијеви блок.

За то време Срби, други конститутивни народ у Републици Хрватској, касне са политичким организовањем. Организовање Срба је у то време било у покушајима формирања српских културних друштава као што су покушај обнове рада Српско културног друштва Просвјета у Загребу 1988/89 године, формирање Српског културног друштва Зора у Книну, у почетку је то било спречено у јулу 1989. године, а онда је формално основано у новембру 1989. године у Плавну, за оне који се сјећају то је некад водио Јово Опачић. Затим, формирање Српског културног друштва Саво Мркаљ на Кордуну под водством Миле Боснића. Почетком 1990-е године , 27. јануара на Светог Саву, група политичких српских првака сјеверне Далмације, Лике и јужне Лике окупља се на необиљеженој јами Кук код Доњег Лапца, у коју су усташе у Другом светском рату бацили велики број Срба, и након тога у Доњем Лапцу доноси одлуку о оснивању Национално-демократског покрета Срба са тих простора Српске демократске странке. Она је, двадесетак дана касније, и формално основана 17.фебруара у Книну и изабрала свог првог председника академика Јована Рашковића. Иначе, 11. фебруара 1990. године у Војнићу је основана Југословенска самостална демократска странка под водством Миле Дакића и та странка није дуго заживјела, након неког времена она је нестала са политичке сцене.

Први вишестраначки избори у Хрватској били су расписани 22. априла 1990. године, а други круг је био 6. маја исте године. Избори су расписани за три дома Сабора: Друштвено-политичко вјеће, Вјеће општина и Вјеће удруженог рада. Бирало се укупно 351 заступник. До тада владајућа СКХ-СДП изборе расписује по већинском систему очекујући да ће због већег избора кадрова постићи бољи резултат. Међутим, скоро двотрећинску већину од 205 мандата осваја ХДЗ. СКХ-СДП у коалицији са Социјалистичком странком, тај такозвани лијеви блок осваја 107 мандата, коалиција Народног споразума и ове све остале мале хрватске странке освајају 21 мандат, а Српска демократска странка осваја пет мандата (3 у Книну, 1 у Грачацу, 1 у Доњем Лапцу).

Обично данас кад се о овом времену говори постоји заблуда да су Срби тада гласали за Рачана, међутим то баш није тако. Наиме, тачно је да је на Рачановој листи у Сабор ушло 32 Србина, али је права истина да они нису имали против-кандидате из Српске демократске странке. Као што смо раније видели СДС је касније основан, два месеца пред изборе, за које је због тога већински требало имати организоване општинске одборе свуда. До избора СДС је успео да формира тек пет озбиљних општинских одбора, Книн, Грачац, Доњи Лапац, Бенковац и Обровац. У овим општинама освојио је локалну власт, а у три општине побједио на парламентарним изборима, у Бенковцу и Обровцу. СДС није истакао кандидата за Сабор. Тачније СДС је истакао 12 кандидата укупно за Сабор, с тим што седам ових кандидата који нису прошли кандидовани су у срединама у којима је била хрватска већина, где су ти кандидати поражени од стране ХДЗ-а, а не од Рачановог СКХ-СДП. Истина је да на ових пет мјеста, где су касније прошли посланици СДС-а у Сабор Хрватске, Рачанови против-кандидати су потучени до ногу. Касније се покушавало да се оспори право СДС-а управо из овог разлога – да се оспори право СДС-а да буде национални представник Срба у Хрватској, али су сва каснија политичка дешавања, референдуми у организацији СДС-а, Српски сабор у Србу, формирање свих националних институција од Заједнице општина сјеверне Далмације, Лике, Српског националног вјећа, САО Крајине и коначно, Републике Српске Крајине показало да је ово био репрезентативни политички покрет Срба из Крајине и Хрватске.

Овај политички покрет добија огроман замах у љето 1990.године и касније 1991. Стварају се српске институције, заокружује национални простор и стварају услови за праведно решење српског националног питања. Тада избија рат. Срби релативно брзо заокружују свој национални простор без великих жртава и доводе неоусташку власт у Хрватској пред пораз и капитулацију.

Међутим, такозвана међународна заједница и Запад врше притисак на режим у Београду који муњевиту српску побједу оспорава и због несналажења ЈНА, поготову у операцијама Вуковар и Дубровник, стварају услове да се Хрватска прогласи жртвом и испослује себи међународно признање. Под притиском Запада крајем 1991. и почетком 1992. године режим у Београду присиљава власт у Републици Српској Крајини да прихвати Венсов план о доласку Уједињених нација. Тада долази и до подјеле у крајинском руководству. Део власти у РСК тада показује кооперативност и то се показује као кобно. Показаће се касније, по цјелу Републику Српску Крајину. У јуну мјесецу 1992. године, тек пар месеци од прихватања Венсовог плана, долази до напада на Миљевачки плато. И умјесто да дође до интервенције, да се Хрватска као вјероломна строго казни, ништа се није десило, што је Хрватској био подстицај за касније злочине на Масленици, значи то је била операција на подручју Масленице, Перуче, Равних котара или Малом Алану у јануару 1993. године, Медачком џепу у септембру 1993. године, бошњачкој операцији Бљесак у мају 1995. у Западној Славонији, и коначно – највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата – бошњачкој операцији Олуја у августу 1995. године. На овим примерима јасно се може закључити да је ово био преломни догађај на подручју цјеле бивше СФРЈ, и да је то најочигледнији пример политике „штапа и шаргарепе“ који је према нама водио Запад. Мислим да се тад на неки начин показало да „ако довољно притиснеш Србе“ да ће они у одређеним моментима „да попусте“.

Још само нешто за крај. Не могу а да не поменем пресуде у Хагу.
Када погледате пресуде у Хагу долазите до једног податка – да се сва државна руководства свих српских земаља налазе у Хагу, а то за све остале бивше републике нема. У Хагу су суђени сва три председника Републике Српске Крајине  – Бабић, Хаџић и Мартић, командант војске Мркшић, тако из Републике Српске – Караџић и Биљана Плавшић, председник Српске Крајишник и Ратко Младић као командант војске, из Србије – Слободан Милошевић, Перишић, Драгољуб Ојданић… Ту имате тачно једну одређену закономјерност – за злочине на подручју Крајине и Хрватске се суде и пресуђују само Срби, за злочине у Републици Српској су криви само Срби, а Срби из Србије се пресуђују само за Косово. Шта то говори?

Отприлике, можемо доћи до закључка да је један од инструмената међународне заједнице и Запада тај Хаг и тиме шаљу овакву поруку: државотворни покрети западно од Дрине су недозвољени и одузимање Косова Републици Србији се своди на неки начин у некакве њихове нове мере, да се на тај начин легализује отимање Косова Републици Србији.

***

 

Ратко Личина - интервју за СРБски ФБРепортер Биљана Диковић фото: Нешко Ускоковић, ФСК

Ратко Личина – интервју за СРБски ФБРепортер Биљана Диковић
фото: Нешко Ускоковић, ФСК

У паузи конференције сам замолила господина Ратка Личину да одговори на пар питања за читаоце СРБског ФБРЕпортера.

Биљана Диковић: Прва Влада Републике Српске Крајине је изабрана 19. децембра 1991. на дан проглашења Устава Републике Српске Крајине, она и дан-данас постоји у континуитету, а основана је на време и по ондашњим законима. До ове данашње Владе РСК у прогонству, која је конституисана 2005. године у Београду као легитимно тело српских избеглица из Републике Српске Крајине након операције етничког чишћења Срба – „Олуја“ хрватских оружаних снага, од тада је прошло доста времена… Шта мислите када ће и да ли ће Срби добити опет место у својој Крајини?

Ратко Личина: Идеја обнове Републике Српске Крајине креће негде из 2003/4. године, и она је практично формално обновљена 2005. године, 26. фебруара. Иницијатори су били: Петар Штиховац покојни, Марко Добријевић и моја маленкост, касније су се укључили тадашњи премијер Владе Милорад Буха и остали посланици. О чему се, у ствари, ради – ми смо тада размишљали да је потребно да се створи неко легитимно политичко тело Срба с подручја Републике Српске Крајине, јер се на неки чудан начин Милошевић 1995. године објективно бојао политичког организовања Крајишника и спречавао је било какав вид политичког организовања. Ми смо сведени, да тако кажем, на ниво невладине организације које је – показало се, не служе ничему. Формално је људима дата могућност да са пар људи оснују некакву невладину организацију, али је суштина да они нису постављали политичка питања, они су постављали питања из хуманитарног права и томе слично. Наше суштинско питање је питање политичко и питање колективитета Срба са тих простора, па смо из тог разлога схватили да је најлегитимније и најнормалније да обновимо рад Скупштине Републике Српске Крајине. Овај сазив сада је формиран 1994. године након избора 1993. године…

Биљана Диковић: Да појаснимо, ова садашња Скупштина Републике Српске Крајине, то су представници народа који су легитимно, на изборима добили глас и до дана данашњег Скупштина има легитимитет и континуитет.

Ратко Личина: Тако је, то су посланици који су изабрани на редовним изборима, али пошто се од тада налазимо под окупацијом, стање није редовно, на тај начин смо обновили рад и на тој првој обновитељској Скупштини од 84 посланика је било присутно 48 и имали, смо легитимитет да обновимо тај рад, иако је то било доста тешко организационо, да нађете те људе, неки су и умрли, неки се одселили у друге, треће земље, углавном је било присутно нас 48 посланика. Тада је изабрана Влада Републике Српске Крајине у прогонству која није ресорска, она је изабрана тако да седам чланова представља седам крајишких региона, ми нисмо у пуном капацитету, немамо ни финансијску ни некакву другу моћ, у тадашњој атмосфери. Али, Влада РСК је преношење пламена државотворности политичке идеје Крајишника са тих простора. Колико ће то трајати то зна само Бог, али неко ће некада у сваком случају морати да оствари однос Срба на тим подручјима, јер је то неминовно, та подручја су наша.

Биљана Диковић: Људи су се ипак организовали у неке групе, удружења, насељени на просторима Србије, посебно у АП Војводини, негују своју традицију и подсећају на корене, и чувају ту саборност народа који је убијан, паљен и уништаван, прогнан са својих вековних огњишта, опет… У нашим информативним кућама није се ни тих година али ни сада, осим спорадичних прича о некој акцији појединих удружења Крајишника, ни говорило ни писало. А имало је разлога, честе су биле реакције по свим важним питањима за опстанак Срба уопште Владе РСК у прогонству које је СРБски ФБРепортер редовно преносио, али не и режимски медији, као да је то на неки начин забрањено… За разлику од Републике Српске која је „померањем становништва“ ипак, и помоћу Дејтона остала у једној заокруженој државној творевини у којој живе Срби, Република Српска Крајина постоји само, да тако кажем „виртуелно“, без своје вековне територије…  Можда због тога што је у то време, како рекосте, била некаква бојазан од снаге и важности, али и легитимитета постојања Скупштине и Владе РСК у прогонству…

Ратко Личина: Јесте, да вам кажем, ми смо се те 1995. године, ево сада је већ прошло 11 година да Влада РСК постоји, ми се налазимо под некаквим обликом забране које у ствари нема, али се налазимо у некој врсти медијске блокаде. Нема нас у тим „великим медијима“, то је забрањена тема. Исти је случај са медијима и овде и у региону. Ми смо негде схватили да они немају одговор на то, поготову они који су злонамерни. Немају одговор јер су наши ставови кристално јасни и чисти, са пуним правом се залажемо за наша права. Проблем је и у томе што у свему овоме постоји нечија прљава политичка савест, нажалост, то је оно о чему сам причао. Проблем је што ми нисмо схватили када је РСК присиљавана да прихвати Венсов план тиме присиљена да дође у позицију која је на крају резултирала окупацијом Републике Српске Крајине…

Биљана Диковић: Опростите, да ли се може знати ко су одговорни људи за то стање тада…

Ратко Личина: За то постоји одговорност српског политичког естаблишмента, знате, ако је тај неко власт онда „он о томе мора да ћути и да покушава да то забашури“. На неки начин сви ту имају неку прљаву савест и из тог разлога мислим да се избегава да се о томе говори.

Биљана Диковић: Тако се, ето, појавио и да тако назовем „проблем“ у медијском извештавању народа о истини о Србима са подручја Републике Српске Крајине, највише у смислу легитимитета две особе које се истичу у свом раду у корист очувања идентитета Срба и помоћи у опстајању на свим просторима у изгнанству, господина Сава Шрбца и господина Миодрага Линте… Желела бих да нам разјасните заиста ко је ко од њих, да наши читаоци знају о чему се ради. Наиме, када смо објавили текст у коме је Саво Штрбац нешто урадио или рекао наши читаоци су кометарисали да је добро и у реду, а имао веома широк круг читалаца, а кад смо објавили нешто што каже Миодраг Линта што је било чак у корист Срба са тих простора или критика односа друштва или закона према њима, неки од коментара су били – „то је посланик, али је издајник“… Можете и да не одговорите на све, или само део питања…

Ратко Личина: Видите овако, и један и други, и Саво Штрбац и Миодраг Линта долазе из круга такозваних невладиних организација. Саво Штрбац води Документациони центар Веритас, а Миодраг Линта је најпре био у Српском демократском форуму, послије у коалицији, а сад води Савез Срба региона, он покушава од нас да направи политичку организацију. Управо оно о чему сам рекао, њихова сфера интересовања није била политика него појединачна права.
Е, сад, Саво Штрбац је, за оне који не знају, у једном већем дјелу био секретар Владе Републике Српске Крајине. Пројекат Документационо информационог центра Веритас јесте крајински државни пројекат, зато што смо ми негде знали да ми не можемо на други начин, а тражили смо га да би пробили медијску блокаду, већ кроз тај невладин сектор тражили да се на тај начин обавести јавност о броју наших жртава и нашим страдањима. Саво Штрбац се, поред овога свог посла, бавио са тим и Сави је на неки начин дозвољено да настави да то и даље ради. Тако да, није то пројекат Саве Штрпца само, то је пројекат који је дошао из Републике Српске Крајине.
Немам намјеру да улазим у оцјену и оцјењујем и једне и друге… Али, ево навешћу Вам пример гдје је конкретно на пример Саво, без обзира на све добро што је урадио, нанјео је штету тиме што је подржао, што је сарађивао са Хашким трибуналом.

Конкретно, Документационо информациони центар Веритас је помогао, је био, да тако кажем „главни“ сарадник тужилаштва кад је било суђење против Готовине, Чермака и Маркача. Та тужба од почетка је била фарса. Ја ћу вам рећи сада нешто, што већина људи не зна, а то је да Готовина и Маркач стварно и нису криви за оно за шта су суђени, али главни кривац у тој причи, генерал Чермак је измакао још у првостепеној пресуди. Видите о чему се ради, цела та пресуда је фарса. Умјесто да се суди за злочине на подручју цијеле западне Крајине та пресуда се бави само са пет општина, са четири далматинске општине Книн, Бенковац, Дрниш и Обровац, и са општином… третира се 150 жртава са посебним освртом на село Грубори код Книна. У првостепеној пресуди главни кривац, генерал Чермак се ослобађа, а генерали Готовина и Маркач се осуђују, иако они са тим конкретним злочином немају везе. Зашто? Маркач је био комадант јединица специјалне полиције, а Готовина је био командант гардијских јединица које су нападале са Динаре. Оне након пет или шест дана оду, а поменути злочини за које се пресуђују се не дешавају у то време. Након тога за војног команданта долази генерал Чермак, а тог генерала они ослобађају. Првостепена пресуда је била фарса да би се ми заварали да има неке као правде. И што овде погрешно доживљавају и праве паралелу између Готовине и Младића. Готовина је био, у нашем рангу као командант корпуса или тако нешто, ништа специјално углавном. И на крају, за поменуту ствар није био крив.
Заговорници да је Хаг праведан су у то време говорили – „ето, видиш, Хаг је осудио Готовину и Маркача“, а на крају се показало да је све то била фарса.

Биљана Диковић: Шта је са тим свим удружењима, она делују добро, намере су им часне, а пратимо неколико њих, то су баш конкретни доприноси истини о Србима…

Ратко Личина: Знате, сва та удружења се суштински боре за неки тај свој динар, који се добија од државе за неке пројекте, и онда се они око тога споре. Зато ми имамо парадоксалну ситуацију да имамо преко 170 удружења избегличких.

Биљана Диковић: Нема удружене, заједничке борбе за опште добро, већ појединачни краткорочни интереси… сви такозвани пројекти толико трају…

Ратко Личина: Тако је, нема борбе у таквој ситуацији за опште добро. Нема, оснива се данас и удружење са 33 члана…

Биљана Диковић: Захваљујем на разговору, а за крај поручујете Србима…

Ратко Личина: Хвала што код Вас нисмо „забрањена тема“, а за крај ћу поновити – наши ставови кристално јасни и чисти, са пуним правом се залажемо за наша права, Влада и Скупштина Републике Српске Крајине постоји и она је ту да окупи Србе са тих подручја да се боре за истину о страдању, помену мртве и да живимо обезбедимо колико-толико бољи живот… радимо на томе да се створе услови да се вратимо у свој завичај.

 

Разговарала Биљана Диковић

ПОВЕЗАНО:
*Међународна научна конференција у Београду: РЕЗУЛТАТИ „ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ“ НА ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКОМ ПРОСТОРУ 1990-2016
*Запад свим средствима покушава да дестабилизује Србију и њене суседе
*Слободан Антонић: Треба ли гласати на изборима у „колонијалној демократији“
*Ања Филимонова: „Превентивна демократизација“ на простору Косова и Метохије – Реч је о колонијалној демократији упереној против суверенитета и националног идентитета Срба
*Др Зоран Чворовић: Глобализација у праву – средство за разарање државног суверенитета и националног идентитета
*Андреј Корибко: Ово је историјски тренутак, нема назад, Србија мора да направи избор јер САД и ЕУ НИСУ пријатељи – ВРЕМЕ ЈЕ САДА!
*Владимир Вуковић: Демократија по западном шаблону је пречица за НАТО чланство
*Драган Милашиновић: Све оно што се изродило из тзв. „демократизације“ по српски народ и државност имало је и има трагичне последице

22. 4. 2016. за СРБски ФБРепортер Биљана Диковић

2 replies »

  1. Замолио бих Крајишнике да издају Белу књигу активности које су изазвале рат у Хрватској: Хрвати и анти-Срби обожавају теорију по којој је „МилошевиЧ“ наоружао и подбунио Србе; а невероватном индоленцијом домаћих издавача ми и дан-данас немамо преглед збивања која су довела до рата.

    Ваљало би дати преглед штампе, саборских и уопште службених изјава из 1989-95, преглед обавештајних сазнања и активности актера хрватског отцепљења.

    Liked by 1 person