Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера, преносимо сведочење директног учесника догађаја на терену, на простору Косова и Метохије у време злочиначког бомбардовања осиромашеним ураном 1999. године. Хвала радио оператору YU1BW – Добривоју Мићу Јовичићу што је своје сећање поделио са нама.

Користимо прилику да позовемо и друге сведоке ових злочиначких напада на србство позовемо да нам пошаљу своја сведочанства да их објавимо, јер АКО ОНИ КОЈИ СУ ДИРЕКТНИ УЧЕСНИЦИ НЕ ГОВОРЕ И ЗА ТО СЕ НЕ ЧУЈЕ, ОНДА СЕ ОСТАВЉА ПРОСТОР ДА ЗЛОЧИНЦИ МЕЊАЈУ ИСТОРИЈУ И ШИРЕ СВОЈЕ ЛАЖИ…

Једини радио оператор у саставу радио мреже за опасност у време бомбардовања са ширег пограничног подручја Србије са Албанијом, на подручју Призрена је био YU1BW. То није забележено ни у једном радио-аматерском билтену или подсећању на рад Мреже за опасност 1999, па је ово мој скромни допринос обавештавању оних који је требало да знају о томе и због чињенице да сам искључиво сам био активан до граница физичке издржљивости у реону највећих могућих дејстава без могућности замене, али и због редовних обавеза које сам имао независно од радио-мреже за опасност.

Даноноћно су бомбардоване јединице војске и полиције, као и цивилни циљеви од призренске долине пресечене реком Дрим, према падинама Паштрика и Коритника.
Користио сам репетитор на Копаонику до кога сам могао да добацим сигналом. Репетитор је интензивно ометан са Авакса који је летео дуж границе Албанија-Србија.
Повремено је Авакс био видљив, када су то метео услови дозвољавали. Када је ометач имао превише снаге и покривао је излазну фреквенцу репетитора како сигнал са њега неби могао да се прима у широком кругу око Копаоника, коришћен је резервни репетитор на Шар-планини.
Бомбардовање пограничног подручја је било веома интензивно са мањим прекидима с обзиром на концентрацију снага у том реону.
За рад у Мрежи сам користио ручну моторолу која је имала добар домет до Копаоника и поред заклона планинских венаца северно од Призрена. Рад је био скоро целодневан и посебно преко ноћи, када је бомбардовање било интензивније. После сванућа је често Паштрик био потпуно замагљен димом и прашином касетних и других бомби велике разорне моћи и поред велике надморске висине, близу 2.000 метара.

Најинтензивније засипање бомбама је било у подножју Паштрика, посебно авионима А-10 који су летели у пару. После избацивања бомби и ракета уследило је гађање из авионских митраљеза калибра 35мм, са муницијом са осиромашеним ураном, намењеном за гађање оклопних возила и тенкова у реону села Планеа. Карактеристичан звук тих митраљеза је подсећао на звук поквареног трактора, па смо их тако и звали… `трактори`…

Бацане су `фосфорне` бомбе уз сами град око железничке станице и фабрике „Фамипа“. Ноћу су осветљавали цео град и околину `бакљама` које су везане за падобран и пуштане са велике висине у низу по пет комада, осветљавајући тло наранџастом светлошћу. За то време су надлетале беспилотне летилице које су снимале терен. После сагоревања тих бакљи још су у ваздуху падале дрвене лајсне за које су бакље биле везане, догоревајући на улицама и крововима. Недуго после снимања долетали су авиони и испуштали своје терете на `снимљене локације`. Опет су то, најчешће биле макете.

Посебно искуство је био ПОТПУНИ „РАДИО МРАК“…
То је ситуација када су ометачи покривали широкопојасно све фреквенције од најнижих до високих. Нису се могли чути ни радиодифузни предајници на средњим таласима, као и на кратким. Једини медијски извор су били сателити са којих се могао гледати ТВ програм, али су то искључиво биле медијске ТВ куће западне алијансе попут CNN, BBC и Deutsche Welle.

„Радио мрак“ су производили земаљски ометачи из прекограничног албанског града Кукса, као и ометачи на вишим фреквенцијама са Авакса и других наменских авиона.

Огроман број података о летовима авиона и ракета, као и дејствима авијације по земаљским циљевима је послат преко копаоничког репетитора који је покривао јужну половину Србије. Са Бољих локација и одговарајућим антенама се могао чути и из виших предела Београда и околине. Пред сами покушај копнене интервенције у подручју Паштрика су забележени ноћни прелети на већој висини APACH хеликоптера. Како се завршила та њихова акција добро је познато јавности.
У време борби за Кошаре је такође било много активности. Стизале су информације о разговорима пилота који траже циљеве на земљи. Стални покрети предајника на KT опсегу, као и на UKT, су обезбеђивали у значајној мери, сигурност од погодака. У два наврата су на тај начин избегнути директни погодци. У једном случају ракета испаљена на центар није експлодирала и завршила је на улици испред самог објекта.

Захвалница Скупштине општине Бања Лука YU1BW Beograd 1995.

Многа друга искуства су помогла у обавештавању положаја о дејствима авијације.
Једно од тих искустава је био и ритам који се усталио да 20-30 минута после одласка беспилотних летилица наилазе ловци бомбардери. Редовно су обавештавани сви о томе. Сваки лет, како авиона тако и ракета у том пограничном реону, је јављан дању и ноћу. Податке о томе су користиле и војне јединице чији предајници нису били активни из разлога безбедности од ракета усмерених на изворе радио емисије. Спавало се минимално – колико је ситуација налагала. Временом сам покренуо већ давно угашени Радио клуб у Призрену, организовао групу радио-аматера који су били активни на KT опсегу. Вођена је сва потребна евиденција у току рада. С обзиром на густо насељени део града посебно је вођено рачуна о безбедности. Повремено је према околности примењивано и `радио ћутање`. Чинили смо покушаје да се обезбеди комуникација путем `пакет радија` преко једног DIGIPITER-а. После великих проблема око достављања модема и радио станице, та веза је успостављена али са друге стране није било корисника у радио-мрежи на оваквој локацији.

Огроман број јединствених ситуација ме подстакао да напишем књигу о томе. Можда некоме буде занимљиво штиво, са жељом да се слично никада не понови.

Када је 10. јуна потписан Кумановски споразум и слао бомбардовање и сви летови, тишина која је наступила је била иритирајућа, на коју нам је требало неколико дана да се навикнемо. Само то говори о интензитету бомбардовања у том пограничном појасу.

Један вештачки изазван метеоролошки феномен у Призренској котлини се догодио у трајању од скоро два дана. Појаву је забележио ондашњи дневни лист „Експрес Политика“.
Изненада, по лепом и метеоролошки мирном дану, се дигао снажни ковитлац ветра у читавом простору призренске равнице, од Паштрика до Шар планине, захватајући и сам град. Ветар је подигао огромну количину прашине са исушеног тла, тако да је поменута долина на великом простору са обе обале Дрима до планинских венаца, у висину од око 1.500 метара била покривена облацима прашине, која је личила на пустињску олују. Тешко се дисало па су се сва кретања на отвореном свела на минимум. Ни боравак у затвореном простору није спречавао да снажни ветар не уноси прашину кроз најмање отворе. Опасност по људе је била велика због подизања прашине коју смо удисали, а која је у том реону садржавала и честице осиромашеног урана, подигнуте ковитлацем ветра са тла.
Опасност је била реална. Знајући да су на падинама и у подножју Паштрика највише деловали авиони А-10 са својим теретом муниције са осиромашеним ураном. Као очевидац сам на све могуће начине упозоравао путем радио веза, као и свом непосредном окружењу да се кретање ван просторија сведе на најмању могућу меру. Касније су ми рекли из Нуклеарног института у Винчи, да ништа боље нисам могао учинити у том тренутку, и сами се чудећи да сам предузео и такве радње у домену деловања у Мрежи за опасност, а с обзиром на све осколности боравка на том терену. Ризик удисања такве прашине је био велики.

UNEP- ИЗВЕШТАЈ О УРАНИЈУМСКИМ ЦИЉЕВИМА http://postconflict.unep.ch/publications/uranium.pdf

Временски феномен је потрајао тај дан, целу следећу ноћ, када се и ветар смирио, а слој прашине у ваздуху је заклањао поглед на 7-8 километара удаљени масив Паштрика, чији је само врх вирио из мора прашине. Прашина се постепено таложила на тло, а тек трећи дан је видљивост била нормална. Сви кровови и улице по граду и околини су били прекривени жуто-сивом ситном прашино, па је град добио неку сабласну слику у ионако сабласно време.

Ово је само мали део искустава по сећању на тај период. У току боравка у том пограничном реону водио сам кратки дневник догађања који је био основа за писање књиге. У том реону је пуна два месеца све личило на апокалипсу.

Најјачи утисак који носим из тог периода је потпуна и снажна одлучност свих да се брани територија Србије на делу Косова и Метохије, до крајњих граница.

Потписивање Споразума о престанку бомбардовања је јединствени догађај у свету у било којим ратним околностима. Јединствен по томе што је злочиначка NATO алијанса напала једну државу са стоструко јачим снагама без испаљеног метка у правцу било које чланице NATO  алијансе. Потом сама NATO алијанса врши притисак да она сама престане са својим ратним операцијама постављајући услов да у миру отме део територије Србије коју нису успели ратом да заузму.

Зато сматрам потписивање споразума издајничким чином и капитулацијом на коју тадашњи председник није имао право.

Добривоје Мићо Јовичић

фото: ФБ профил Мићо Јовичић

—————-

ПОВЕЗАНО:
*25. априла 1999. Супертајна мисија наших пилота – напад на НАТО авијацију на аеродрому Ринас код Тиране

—————

24. 3. 2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић