АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Е мој Радоване, дошла нека „друга времена“…


(Сатира заснована на истинитим догађајима – види текст)

Север КиМ освануo je прошлог јутра густо облепљен плакатима на којима je писало „Уједињени можемо све!“.

Извесни Неупућени Грађанин са севера КиМ (за ову причу нека се зове Радован) управо пролажаше варошицом, кад му поглед привуче горе поменути натпис а и поред њега лепо насликана српска застава… Лепота за очи!

radovan

Заврте главом Радован и поче да размишља шта ће то бити, док му не паде на ум да је у току предизборна кампања и да мора бити да је то нечији предизборни плакат!

Али чији?! Ко су ти родољуби који су ово излепили? Можда се опозиција заиста ујединила! О даће Бог! Да и нама сунце гране! Још Србија рађа Обилиће!

– Где сте, браћо, да нас избавите?! – ускликну  Радован у себи.

Тако, корак по корак, све маштајући о српском јединству и коначној слободи, стиже наш Радован до велике и лепе канцеларије која се недавно отвори ту у центру места… Баш онде где је пре неку годину купио последње одело, док је још имало оних старинских, иако му је баба све време звоцала да купи нешто «модерније», сад су друга времена…

Каква су то друга времена настала, Радовану није било баш најјасније, јер од домаћих послова није стизао да прати вести на телевизији (а и кад би стигао, вести би већ биле прошле, или је баба већ била заузела позицију да гледа оне њене серије са некаквим сподобама, што их ваљда зову «реалити»). Тек, Радован беше такав човек, од малена навикао да живи од својих десет прстију и да размишља својом главом… иако му је баба више пута указивала да му то није најпаметније и да «не може он мимо света!»

Додуше, примећивао је и он, да ако баш и није сасвим «мимо света», ипак се ту нешто чудно дешава, јер је око себе виђао све мање својих истомишљеника.

Кад би, рецимо, с родбином и пријатељима и прозборио понеку у родољубивом духу, или против издајника, или кад би се сетио како су оно, пре пар лета, заједно ноћима дежурали на барикади и бранили злотворима да поставе границу, они би промрмљали да је то прошло, окренули би главу и брзо одлазили… А од оних проклетих избора, ни са комшијама више није говорио. Кажу – полудео Радован, оће он сам да одбрани Устав и закон, уместо да гледа да нешто ућари… Од правде се не живи (додуше, и баба му је то стално говорила)

Елем, са великог стакла (донедавно излога) на њега се церила огромна издајникова слика са победнички подигнутом руком!

Одмах га је препознао – то је онај за кога баба стално говори како је паметан и диван и топи се од среће кад се Он појави на телевизији… (на шта би Радован само прогунђао да она не зна ништа и преморен, отишао да спава).

Управо због те слике  је задњих дана заобилазио ту улицу, све због неке чудне језе која га је прожимала кад би туда прошао… Али данас, у родољубивом заносу, и на то беше заборавио.

– Наопако, где баш ту да прођем, лецну се Радован.

И тек што угледа немилу слику издајника, зла слутња му проструја жилама…

– Каква сличност са оним плакатима! Да није можда… – не смеде да доврши своју мисао.

Негде око подне, док је журио да купи намирнице што му баба беше наручила, стаде ко укопан чувши црквена звона… Шта је сад? Добро је знао да је јутарња служба увелико прошла а за вечерњу је рано. Можда опет јављају опасност, као оно пре неку годину, кад требаше да се брани граница… Или је можда владика дошао! Треће нема!

– Али зар је то владика кад може да дочекује оне зликовце… Ех, туго наша преголема! – мислио је у себи Радован, и тако размишљајући стиже пред цркву.

Дочека га низ «бесних» аутомобила паркираних уз пут, и више великих аутобуса.

«Општинари» (ови садашњи, њихови) поређали се успут ко за изложбу, народ неки жури ка цркви, мала деца, ђаци с наставницима, а дуж целе улице размилела се полиција – на свака два корака по један што нешто петља са некаквим сокоћалом у руци (тако је Радован звао «токи-воки» јер не беше вичан за техничке новотарије).

– Боже помози – помисли Радован, – да није ОН дошао! Може бити, богами, дуго већ најављује да ће да дође, а и пише на оној великој урамљеној артији што је ваљда зову «билборд».

Утом утихну звоњава и пред црквом се појавише неки људи, све млади, високи, у иста одела обучени.

– Дошли су! Ватерполисти!!! – рече неко у пролазу и нестаде у маси трудећи се да им што ближе приђе.

Стаде наш Радован ко стрелом погођен. Знао је он да су наши спортисти међу најбољима… (волео је да понекад погледа по коју утакмицу, кад би уграбио даљински од бабе) – али да их дочекују као владике, е за то још у свом веку није чуо! А можда се и то променило…

– Боже мили, шта се ово збива!? Нагледах се свега у своме веку али овакав циркус још не видех. Оволика ујдурма… Због чега? Ужелели се спортисти Космета или лудог Радована, па дошли да ме виде!? Или моју бабу, можда!? А, јок!

– Бежи бре чича да прођем – викну на њега дечак са америчком заставом на мајици.

„Уједињени можемо све!“ – прође му још једном кроз мисли натпис са плаката и моментално га заболе глава…

– Е мој Радоване, изгледа су дошла та „друга времена“!