СРЕЋАН РОЂЕНДАН ЂЕНЕРАЛЕ! НА МНОГАЈА ЉЕТА!

“…Еј, народни барјактару,
Развиј барјак свој,
На зборишту, на Врачару,
Купи народ мој.
Све оружју бојном вичне
У бојне слике те народне
Наше дичне, наше храбре војнике
И где год је јоште која
У јунака миш’ца јака,
Нека дође, биће боја.
Љута боја и мегдана
Од Адрије, од Адрије до Балкана.
Нек с’ исток сав затресе,
И нек ропске ланце стресе
Србадија Душанова!…“
– С.В. Каћански, Хеј трубачу с бујне Дрине!

Није нама првина да заборављамо и кажњавамо јунаке, који су животе положили на олтару отаџбине, на јунаке који су се без икаквих калкулација одазвали позиву и преузели одговорност. Један од таквих див-јунака је и Ђенерал Ратко Младић. Ђенерал, који би морао свој рођендан славити у кругу породице и народа којег је задужио. Али, авај!

Борио се Ђенерал, а онда га је режим Слободана Милошевића пробао увући у политику(да искористи и злоупотреби генералов ауторитет и харизму) из својих партикуларних и себичних интереса. Па је онда тај исти режим потписао споразум са хашким трибуналом и испоручио прве грађане српске националности. Онда је дошао један други режим на власт, унапредио ту сарадњу и испоручио све грађане које је Хаг тражио. Испоручили су и нашег Ђенерала. Сво време су контролисали Младића и у очајничком покушају очувања власти, предали га а нас понизили и осрамотили. Малени број људи се тада одазвао протесту против хапшења Ђенарала (сећам се јер сам био тамо), и то је урађено дириговано, да се дискредитује цела прича, и успели су у томе.
На жалост, то није специјалитет садашњег времена.

“ЗА ВЕРНОСТ ОТАЏБИНИ“ (натпис на реверсу Албанске споменице)

„Нема више на овом свету ратника који су боравили на Крфу 1916. године…. Зид плача у баркама над Плавом гробницом искупљује српске заблуде ХХ века.„

Велике жртве, које су српски народ и војска поднели за време I св. рата, нису на валидан начин, нити обележене, нити вредноване а камоли поштоване, по завршетку рата. О великом броју РВИ, који су после рата просјачили, убијали се и умирали, заборављени од родбине, народа и државе, зна се само из хроника. О тим жртвама тада, нису волели да размишљају а камоли говоре ни тадашња власт ни народ, свако из својих разлога, као да смо се стидели самих себе. Сада, са ове дистанце, знамо мотиве зашто је то тако било код власти и твораца тадашње краљевине СХС. Недуго затим, десио се и II св. рат, где смо само потврдили нашу индолентност и губитак државности, све зарад неке „више„ идеје, тада Југославије сада ЕУ! Тадашњи регент А. Карађорђевић је поделио око 150 000 Албанских споменица, тим мученицима, жртвеницима и јунацима! Споменице је поделио, бринуо није. Мала му била Србија, хтео је да буде већи него што јесте! Многи носиоци споменица су тек страдали након II св. рата, када су проглашавани „народним непријатељима„, као да 30 година пре тога нису „крварили гаће„ и дали себе на жртвенику отаџбине! Многи нису ни часно сахрањени, као што доликује човеку, многи су помрли у беди и анонимности.

Наша политика, наш грех, који нам у свим одбрамбеним ратовима и напорима намеће понижења уместо тријумфа стеченог толиким жртвама и херојским напорима! Грех према брату и сестри – роду свом, цркви, држави и нацији! Грех према прецима који су крв лили и кости остављали диљем ове наше планете! Грех на који нисмо имали и немамо право. И зато нам ваља казати о одговорности народа, који заборавља своју историју, коме је сећање кратко.

Често слушамо како је Хаг, Брисел, Вашингтон, …, крив и одговоран за стање у коме се налазимо. Није! Хаг је град у Холандији, Брисел у Белгији а ми у Србији. Када ћемо вратити наше погледе Србији (у Србију)? Ми стално ослушкујемо друге, а не би било згорег да некад и себе ослушнемо. Да самокритички сагледамо себе, из тога поуке извучемо и кренемо напред. Ми сами себи кројимо и судбину и капут, не Брисел, Вашингтон и Хаг! Што пре дођемо до те спознаје, пре ћемо изаћи из лавиринта сопственог безнађа. И не треба стално друге кривити за те наше „лудости„ и „заблуде„! А. Рајс је тако лепо (и сада актуелно) то све описао у својој знаменитој књижици, слава му и хвала!

Мали број људи зна, да је рецимо, Момчило Нинчић, Доктор правних наука, бивши министар у краљевини СХС и Југославији касније био председник Лиге Народа и велики заговорник стварања европских интеграција и уједињене Европе! Каква иронија, та иста Европа сада кажњава народ који је током своје дуге историје увек био на бранику и жртвенику те исте “старе курве“! Никако да се научимо да се “курви“ плаћа за услуге које нуди! Ми и сада у Србији имамо “веће“ ЕУ-ропејце него што су сами ЕУ-ропејци!

Све ово о чему пишемо, се је на крају ХХ века тако јако сломило о кичму српског народа, у времену нових сукоба и страдања балканских народа, “потегли смо дебљи крај“. Што је најгоре, крај се не назире! Проблем је у нама, драга браћо и сестре! Један мој пријатељ, ми је давно-пре 20 година, казао да смо ми запуштен народ и у праву је! Брине однос народа по том питању, однос српског народа! То је проблем односа народа, према самом себи. Ми смо проблем, самима себи, самим тим (узрочно-последично) и другима.

А наш Ђенерал је своје показао тамо где је требало. Јер, да није било њега и Караџића, Срби преко Дрине државу не би имали и то ће историја забележити, поколења ће их памтити. Исто тако ће историја забележити ове срамотнике што државу растачу, а поколења их се стидети. На нама је да их склонимо као и целокупан систем владања (већ преко 100 година), да не чине даљу штету.

„Надају се и чекају на минулу славу стару,… Надају се, српски сине: не превари наде њине!„ И учи младе родољубе тако у својим песмама Воја Илић.

Генерале, не могу они тебе толико понизити, колико те ми волимо!

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

Љубиша Марковић

—————

12. 3. 2016. за ФБР аутор Љубиша Марковић, приредила Биљана Диковић