Још је Андрић казивао да нас временске непогоде увек изненаде, па се деси да нас лети врућине изненаде, зими снегови и ниске температуре, на пролеће и с јесени кише и поплаве! (“То показују недостаци у у ређењу наших села и градова. Не организујемо чишћење, не предвиђамо невреме, ствари које није тешко предвидети. Уместо тога ми тешко и непријатно живимо данима и недељама, подносимо непотребне патње и одрицања. Тако ми уместо ценом рада, размишљања, договора и предвиђања, све плаћамо најскупљом ценом, ценом живота…“)

Дочекасмо и ово пролеће у невремену и колапсу, нераду и анархији, са поплавама, чудећи се како нас опет изненади. И то гле чуда, све за мандата врлог нам канцелара Александра (као да нас Бог кажњава!).
У ранија времена се је ангажовала и војска да помогне у тако ванредним ситуацијама и помагала је. Ангажовала би се и сада, али је нема, немамо војску. Јер десетак хиљада професионалних војника, колико има Србија сада, су све само војска не. Али имамо серијал потписаних и ратификованих споразума са НАТО алијансом, који превазилазе споразум који је Кнез Павле потписао са тројним пактом. Другим речима тројни пакт није имао оно што сада НАТО алијанса има у Србији. Александар Вучић, садашњи канцелар Србије је именом и презименом (поред других његових претходника) одговоран за колонијални положај Србије у којему се сада налази. Притом треба имати на уму положај и снагу садашње Србије и тадашње. Ми сада нисмо били тако угрожени као 1941, тако да нам није требало потписивати тако срамне споразуме. Споразуми које је Србија потписала са НАТО алијансом су виши губитак суверенитета од црногорског споразума.

Сећам се како смо пре нешто више од 15 година Грцима продали “канадере“ за гашење пожара, па сада у пожарима и другим временским непогодама, трпимо огромне природне, материјалне па чак и животне губитке (за те канадере је надлежни министар узео не малу провизију). Србија има само 3 000 слабо опремљених ватрогасаца, а сразмерно територији и броју становника би требало да има бар 100 000 ватрогасаца (Словенија нпр. има око 60 000 добро опремљених ватрогасаца, што добровољних што редовних).

Када почнемо отварати разна питања, као да отварамо пандорину кутију, тако и овде, просто не знамо шта ће изаћи, али знамо на шта ће изаћи!

Канцелар Александар нам са Копаоника поручује како ће нам странци донети просперитет и развој, како ће Србија процветати. Цео економски концепт-ако уопште можемо говорити о концепту, је наследио од његовог бившег коалиционог партнера Динкића. Свесрдно га је пригрлио и наставио са тзв структурним реформама у Србији. Шта то у у ствари значи… (1)

Даље, наставља са (бес)коначним задуживањем грађана Србије у наше име и за наш рачун као и на рачун наши будућих поколења. Али ниједно задуживање није бесконачно, дође и томе крај, територије нам од-одавна “крајцују“, на крају ће нам одузети и тај фамозни “пашалук“, дакле губитак суверенитета и државе.

И сада, далеко од очију јавности наш канцелар Александар потписује тајне и полутајне уговоре, анексе истих. По кратком поступку доноси већину закона, споразума, диктатом и у полутајности, без медијске помпе. Ставља нас пред свршен чин, па онда преговарај мајчин сине!

ТЕАТАР У МАГЛИ

Битно је да се нација и медији, баве питањем предизборних коалиција, јер је канцелар Александар обзнанио изборе! Водвиљ србске данашњице које зовемо избори, ништа неће променити и решити, јер ће све остати исто. (2)

Председник будуће владе се зна, још само да дефинишемо и одредимо будуће коалиционе партнере, који су неопходни ради покривања одговорности. Наравно пошто се канцелар будуће србске владе зна, око скута коџе Александра се сада скупљају сви и сви би волели да постану будући коалициони партнери СНС. Чак и они за које никада не би помислили да по програмској оријентацији заједно суде.

Ови други који отпадају од његових скута су љути, јер треба прећи цензус. Треба наплатити издају Србије, политикантство и странчарење. Сада се љуте јер их нема, нема их у будућој власти која Србији неће ништа дати а узеће јој све.

Посланици које не бира народ, ће одлучивати сутрадан о нашој судбини и завршити процес евро-атлантских интеграција, како је то умео да дефинише књаз Мило. А ево сада наш коџа Александар завршава тај процес у Србији, земље из које би сви да оду.

И док се ови никоговићи играју са државом и народом, у пародији где се реално губи и стапа са имагинарним, и где више није јасно шта је шта и ко је ко, ми нестајемо. У нашем нестајању нешто друго настаје, неки други народи, неке друге културе и државе. Србија има богату историју, културу, традицију, уметност и све је на распродаји. Дућан је отворен, цена је снижена, па коме шта треба, изволи! Јер, ми би смо попут неког “паметног момка са глупим намерама“ да “живимо без лишћа и корена“, као да се то може!

ГЕБЕЛС ЈЕ ПОБЕДИО!

Још од времена када је радио на радију и врло брзо затим постао министар информисања, млади Александар Вучић се толико извештио, тако да слободно можемо рећи, у Србији је Гебелс победио! У данашњем постинформатичком времену, развоја интернета и ИТ-а, технике обмане, пропаганде и манипулација доживљавају свој бум и експанзију. Просто је невероватно шта све полази за руком коџа Александру у Србији.

Ми смо се родили у патњи, живимо и патимо због нечег што је погрешно у тој мери дуго, да смо почели и разлог и патњу да посматрамо, као да више нису погрешне и као да су сасвим нормалне. Тако оправдавамо своју патњу, класичним одбрамбеним механизмом идемо линијом мањег отпора, уместо да се растанемо од свега тога и кренемо новим путем, пробамо нешто ново. Замена теза се толико усталила у Србији, да народ мисли да тако треба. Теза, антитеза и синтеза су се измешале, изгубиле и нестале у блату и стиче се утисак да и не знамо, шта је шта. Властодршци Србије знајући све ово, јако добро играју на ту карту.

Јозеф Гебелс би био поносан на своје ученике.

БИЛО ЈЕ ЉУДИ

“Ту Јаков каза Милошу да су Турци узели Београд, да је већ све пропало, него нека ни он не двоуми, већ нека бежи преко Саве, куда су и друге војводе пребегле.
На то Милош одговори овако:— Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, што је вајде да и ја сам живим? Доста је браће изгинуло војујући са мном; право је да погинем и ја, ако другојаче нема живота. Не могу те то, господару-Јакове, никако послушати!“

Како наш актуелни коџа воли да се пореди са коџа-Милошем и своју политику оправдава коџа-Милошевом, да речемо коју на ту тему.
1.
– Коџа-Милош је ни из чега стварао државу и страној(турској) војсци ускраћивао, смањивао права и на крају је угасио у Србији.
– коџа-Александар гаси србску државу а страној(НАТО) војсци даје, повећава права да би на крају угасио србску војску.
2.
– Коџа-Милош је подстицао и развијао србску привреду, а коџа-Александар уз помоћ и технологију ММФ(Г17), гаси и оно мало што је остало.
3.
– Коџа-Милош се је сваког јутра молио Богу и србином се поносио, а коџа-Александар шаље визитаре у Ватикан и гаси СПЦ(тако казују они који знају).
4.
– Коџа-Милош је имао храбрости да каже: “…Из Такова, Милош се врати у Црнућу кући. Ту обуче војводско одело, наоружа се, па, са својом војводском заставом у руци, изиђе пред дружину и, дајући је у руке Сими Паштрмцу, рекне:
Ево мене; ето вас — рат Турцима!“
-коџа-Александар је заиста имао храбрости да пред ТВ екранима, србском народу каже:“…али да нам је НАТО потребан као савезник да штити и чува српски народ на Косову и Метохији…“
5.
Коџа-Милош је имао бркове а коџа-Александар нема

Али не беше коџа Александар увек коџа, био је он и само Александар под војводом, па Александер под Томом, да би коначно постао коџа. Мало ли је?

И на крају :
За Коџа-Милоша: “У љубави, у мржњи, у пријатељству, у непријатељству, у штедњи, у издашности, у власти и ван власти — кнез Милош је могао бити и прав и неправ, и отворен и лукав, и бујан и мудар, и сталан и превртљив, и веран и забораван, али у једној тежњи: у љубави према српском народу, или ближе да речем, у рушењу туђинске власти над Србима, и у дизању српскога васкрса, био је свакад један исти, богодано сталан, вечито веран, никад забораван, свакад достижан, никад уморан!“
За коџа-Александра: А шта да кажемо за коџа-Александра?
Коџа за овај народ, што би у јужним крајевима нашега отечества знали казати. Умемо ли то рећи и актуелног коџу са чаушима, у букагије дати?

ПРОМЕНА РИТМА

“Вјеро права, кукавна сирото! Страшно племе, доклер ћеш спавати? Неки један, то је ка ниједан, нако да је више мучења. Вражја сила одасвуд оклопила. Да је игдје брата у свијету да пожали, ка да би помога. Помрчина нада мном царује, мјесец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао? Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жњетва. Дивне жертве видим на гомиле пред олтаром цркве и племена; чујем лелек ђе горе пролама. Треба служит части и имену. Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може – нек ад прождре, покоси сатана! На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење.“

Грми даље Владика, чини се гробове помера, те нам казује: Чвор не треба на праву младику! А ми, кукавни и сироти, увезујемо и себе и младике!

Застрашујуће је како ова владајућа гарнитура води једну не-коегзистентну политику на свим подручјима. Политикантсво политичких партија од 2000 па до сада, дало је резултат који сада имамо. Садашње политикантство политичких партија, резултираће кроз пар година (јер се све брзо одиграва), а изборима се ништа не решава. Читава нација је доведена у стање да је неспособна да живи ослоњена на сопствене ресурсе, рад, способности, таленат. Као одраз најбеспримернијег цинизма је проглашавати такво стање успехом и тиме стављати крст на наше усахло врело.

Властодршци Србије, као раштимована банда у једном какофоничном лудилу, растакају и последњи педаљ Србије.

Крајње је време за променом ритма, да се прави родољуби Србије организују, да се јасно дефинишу циљеви, направи акциони план и приступи реализацији истог. Да се подигне Србија! Неопходна је организација и покретање ваниниституционалних видова борбе против ових народних издајника, који су изгубили сваку контролу над собом и постали крвни непријатељи сопственог народа. Ми њима морамо одузети то право, тај мач, којим нас као некада Турци, секу!

Крајње је време је да се Србија тргне и пробуди из ове летаргије, из овог ништавила! Да се пробуди, устане и понесе барјак слободе! Да у бестрага пошаље ове никоговиће, јер ако ми њих не пошаљемо тамо, они ће нас.

Можемо ли ми сада бар казати, нека буде што бити мора, а не што бити не може? Борите се и бићете поштовани!

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

————

УПУТНИЦЕ:

(1)http://wp.me/p1Fuk8-Pbp

(2)http://wp.me/p1Fuk8-OF7

————-

9.3.2016. за ФБР аутор Љубиша Марковић, приредила Биљана Диковић