фото: СРБски ФБРепортер

“Онамо, онамо…за брда она, гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна, онамо, браћо, спремајмо ход!“
„Онамо, `намо“, Краљ Никола I Петровић

КОСОВО И МЕТОХИЈА, МИТ И СТВАРНОСТ

Као да је србски усуд, тражити себе између мита и стварности, па још у историји!
Ни један мит није толико заживео и живео у Срба, као Косово. Тешко је рећи када је извршена косовизација Срба и Србије. Не бих се баш сложио са Д. Ћосићем да је то учињено за време комунизма, С. Милошевића итд. Косовски мит почиње са косовским бојем, чини ми се, и што смо временски даље све је већи. Ако узмемо да смо сав свој духовни и душевни потенцијал сместили у косовско-видовдански мит, тим нам је сада теже. У каквој су вези губитак-пораз са стварањем мита не знам, као ни да ли постоји таква веза, али ми се чини да што је пораз већи то је и мит већи. Као да мит настаје из осећаја кривице! А када се има осећај кривице, тешко је бити објективан и праведан. Надкомпензација бекством у ирационално, рекао бих. Јер још од (забележених) српских кнежевина и краљевина у 5, 6, 7 и даље, веку и губитком истих нисмо направили мит, као ни од династија Властимировића као Немањиће рецимо, а и Властимировићи су се протезали кроз векове. Ни Дукља, ни Зета тек нешто мало Рашка. Забележени кнежеви из лозе Властимировића који су вековима држали подручја где је РСК, Република Српска итд., ни издалека не славимо као косовске јунаке. Притом, смо изгубили РСК и пуно још Властимировићеве земље и као да нас није брига. Од тих истих Властимировића је и Војводина и део Славоније (ње смо се исто одрекли) од које (Војводина) ћемо се исто тако лако одрећи, чини ми се, а мит направити нећемо. Бојим се да нам услед свих ових несрећа (пораза), следи ново бекство у ирационално, у осенчене просторе мита. Где наћи компензацију, питање је које ће притискати како нас тако и будући нараштај.

У Косовском миту смо сместили наше, колективно национално и колективно хришћанско. Немогуће нам се одрећи мита, јер би се одрекли самих себе – суштине нашег бића, чини се. Даље, ми смо склони да сенку прогласимо твари и изједначимо је са обликом, тако да одмах добијамо двојност, тројност итд. А када сену прогласимо твари, ми бежимо од реалног, и тако вечито остајемо у сенци, миту. Наше сећање је плитко а корени дубоки-конфликт је у таквом случају неминован. Прво са нама самима а онда следствено томе и са другима. Исто тако ми се чини да овако „косовизирани„ и у ровове мита укопани, сами себи нестанак предемо.

КиМ је за српски народ постало, феномен и усуд (национални, духовни, државни на крају и душевни).

БАШ по Бриселском споразуму СЛОБОДНО Косово и Метохија, слика „реалности“ на терену

ПАМЋЕЊЕ ПИЛЕЋЕ А ПОГЛЕД ВЕЛИКИ

“Онамо, онамо…са развалина дворова царских врагу ћу рећ’:
„С огњишта милог бјежи ми, куго, зајам ти морам враћати већ’!““
„Онамо, `намо“, Краљ Никола I Петровић

Рекао бих да је садашње КиМ којега смо ми сведоци, бољшевичка и титоистичка творевина, настала непријатељским чином према српском народу. Ми смо једина држава у Европи, у којој свака етничка група „нормално“ и „са правом“, једном речју лежерно истиче своје захтеве за државом, на њеној територији. Бољшевички титоизам је произвео-претворио Србију у државу, где се не поштује химна, грб, застава, устав, закон, самим тим и овакве ствари постају „нормалне“! Титоизам је дао КиМ државни карактер. Даље из бољшевичког титоизма је настала СПС (На мртвој идеји, како би казао Ј. Рашковић) и садашње странке у Србији, демократске, либералне, неолибералне чак и националистичке провенијенције су настале из бољшевичког титоизма. То се најбоље огледа кроз дејствовање-тумарање елита. Дакле неокомунистички систем у Србији (који је сада на делу) је наследио комунистички титоизам (систем заснован на непријатељству према Србима). СПС, садашње демократске, либералне па чак и националистичке странке су исто тако баштинари бољшевизма и титоизма и зато настављају са накарадном политиком на КиМ, и не само на КиМ, у Србији, свуда. СПС се у свом настанку позивао на документа АВНОЈ-а, чак!

Парадоксално је да се ми на КиМ сусрећемо (суочавамо) са „модерним ратом„, где линије фронта нису јасно одређене а сукоби асиметрични, посебно када се имају у виду `архаичне` форме живота арнаутског живља. Очигледно је да већ деценијама немамо прави одговор на ту врсту изазова. Смењивале су се разне гарнитуре на власти, разни владари, а стратегије немамо. Стопу по стопу, они су освајали простор, где не могу силом, они плате (небитно кога, битно је да плате(и Милош Обреновић је платио своју наследну титулу), прагматизам им не недостаје. А ми изгубљени, како у времену тако и простору. Јер, није нама само КиМ проблем у односима са арнаутима, ми имамо и Бујановац и Прешево где они и биолошки и грунтовно освајају простор. Правог одговора са наше стране нема. Народ се тамо осећа изданим од званичног Београда и онда се прагматично сналази ко како уме и може, све на уштрб српских националних интереса.

Ми смо нажалост савременици и сведоци велеиздаје са српске стране, не само по питању КиМ, РСК, РС, ЦГ, Војводине, Рашке, него и свим осталим. Заборавили смо на нашу историју, културу, веру, претке, светиње,…, на жртве наших предака за отаџбину. Ништа нам није свето! Заборављамо да без сазнања, разумевања и поштовања наше прошлости, не можемо разумети садашњост а камоли стремити будућности. Памћење `пилеће` а поглед велики! Ниједна институција државе Србије, како званична тако и пара-државна се не бави националним и стратешким интересима српског народа. Али ми смо и народ који се лако одриче територија, колевки (Дукља, Рашка, сада КиМ)! Асимилативни. Селили смо се чак у Малу Азију, Русију, Украјину, нестајемо. Вечити сеобници.

ПРАВОСЛАВНА СРБИЈА: Цркве и манастири на Косову и Метохији

ПЕШЧАНИ САТ ЈЕ ОДАВНО ИСТЕКАО

“Онамо, онамо… за брда она, говоре да је разорен двор мојега цара;
онамо веле, био је негда јуначки збор.“
„Онамо, `намо“, Краљ Никола I Петровић

Цела међународна заједница нам објашњава да смо активно учествовали у давању суверенитета Приштини, а некима то очигледно још није јасно! Сада на делу видимо да је то тако.
Србски комунисти на челу са њиховом иконом Јошком, су након 2.св. Рата аминовали етничко чишћење КиМ и насељавање истог тобожњим пребежницима из Албаније. Тиме су још тада, битно изменили етничку структуру на КиМ. Тадашња заслепљеност србских комуниста `братством и јединством` неодољиво подсећа на садашњу заслепњеност синова и унука тих истих комуниста, евро-атлантским интеграцијама. Њихова парола је, ЕУропа и НАТО по сваку цену.

Заслепљеност ЕУ-ом и евро-атлантским интеграцијама колаборационистичке и издајничке власти у Србији (и не само власти, него и доброг дела народа!), тада и сада је толико велика, да се од ње ништа не види. Видимо и да смо постојаном политиком са јасно дефинисаним циљевима и могли постићи нешто више. Могли смо добити подршку од доброг дела међународне заједнице, а ми смо све радили да дискредитујемо како ту подршку тако и оне који би нас подржали. О недостатку стратегије у свим областима као и јасна дефиниција српских националних циљева, смо већ довољно писали, ово је у неку руку само један од резултата таквог стања-како у власти тако и у народу.

Једна од опција решења на КиМ, пре једно 6-8 године је била и подела. Сценарио је био следећи: да се задовоље „екстремисти„ са једне и са друге стране, инсценира се сукоб, дође до рата ниског интензитета, фактичке поделе територија, које се касније приме као стање ’de facto’, међународна заједница у посредовању констатује стање и онда се у “мукотрпним преговорима“ легализује то исто стање. То је била опција да све друго не успе. Шта се десило у међувремену? Београдски властодршци су девастирали, односно јефтино потрошили ту идеју(као пусти санак појединих политиканата, који су скупљали јефтине политичке поене уочи избора). Замајавајући преостали живаљ на КиМ, а притом не чинећи ништа да се стварно нешто уради, београдски властодршци су класичном заменом теза, и оне људе који су заиста били спремни да положе своје животе на олтар отаџбине, прозивали (оптуживали) да доводе тај преостали народ у опасност. Тиме су те људе, посебно у енклавама, довели у егзистенцијалну опасност од физичког истребљења. Истовремено је београдска администрација, подстичући традиционално нејединство у нашем народу повећавала анимозитет између оних који би нешто да ураде и оних који тамо животаре. У свом том галиматијасу, мешетари су наравно видели себе и почели да уновчавају, односно материјализују своје ситне интересе. Арнаути нису и не жале пара да дођу до државе, тако да се јавља чак и отворена колаборација Срба на КиМ.

Сетимо се само барикада (Гр. Οδοφράγματα) на Јарињу и Брњаку, споразума о печатима и интегрисаним управљањем граничним прелазима, серијалом међупотеза, којим се добровољно одрекосмо и оно мало суверенитета што га имадосмо итд, па све до подписа бриселског споразума, чиме је марионетска влада Србије, де факто признала независно Косово. Зар је морао Конузин (заиста му хвала) да нам дели патриотске лекције и да нас учи како се брани домовина?!

БАРИКАДЕ – НАРОД КОЈИ ЧУВА СРБИЈУ!

С обзиром на чињеницу да влада сво време крши Устав (највиши правни акт сваке државе у свету), таква влада више не би постојала у већини од њих и било би им суђено за велеиздају. Нажалост у Србији такве и њима сличне владе и даље управљају, распродају, пљачкају и урушавају остатке државе, да нас будући нараштаји више ни у археолошком праху неће пронаћи. Таква неодговорност према сопственој држави је ретко виђена у геополитичкој историји и свуда у свету се то зове велеиздаја.

Рекао бих да смо често склони подцењивању Албанаца и њихове снаге у сваком погледу, пренебегавајући биолошку виталност, агресивност и истрајност Шиптара. О томе да је албанска нација снажна и млада у тој мери, да све околне нације, како грунтовно тако и демографски јој не могу парирати, мислим да је већини јасно. На КиМ је створена држава у држави. У таквој ситуацији се проблем никада не може решити демократским путем (нигде и никада није могло). Заступање тезе да се питање КиМ може решити демократским, мирним путем,…, од стране београдске администрације је накарадно и губитничко. Добрица Ћосић је својевремено заступао тезу да би требало доћи до историјског компромиса и разграничења двеју нација, којим би се ослободили „клинча„, како Албанци тако и ми.

Арнаути на КиМ су добили све, за нас постоји опасност да изгубимо све. Губитком КиМ, низ се наставља (Војводина, Рашка, Влашка,…). Ми већ сада постајемо губитнички настројени а тиме и фрустрације постају веће, где нас одводе од реалног, бежимо у иреално, мит, нестајемо.

Најгоре у свему овоме је што ми и немамо војску, јер је претходних година све чињено да она нестане као озбиљна снага, која је способна да одбрани народ и државу. Треба имати на уму да је разбијање армије почело са Слободаном Милошевићем, који се плашио јаке војске, па је јадан, јачао полицију, да би што дуже остао на власти. 8 месеци у 1998 г. је имао С.М. времена да реши питање КиМ, није га решио! Зато и у рату 1999 нисмо имали не стратегију не војску, па смо доживели сво оно понижење и бомбардовање. Сво време је С.М. имао акламативну подршку србског народа да нешто уради, није. Тако је и Вучић добио на изборима акламативну подршку да уради нешто, али не: он подписује бриселски споразум и споразум са НАТО!

Ко ће сутра реално моћи и желети да истера такву силу из малене Србије?

Како год, београдски миротворачки наступи нас показују беднијима и јаднијима него што јесмо.

фото: ГЕТО Србија

“Онамо, онамо…да виђу Призрен! Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове, ту морам једном оружан поћ’.“
„Онамо, `намо“, Краљ Никола I Петровић

Неоспорно је да се интереси великих сила укрштају на овим, балканским просторима, да су ти интереси у највећој мери у колизији са нашим интересима (који узгред буди речено нису ни дефинисани), као и да се ми у тим интересним играма понашамо крајње нeодговорно, не-студиозно, нерационално, не-јединствено, стихијски и љутимо се као „мало дете којем су узели играчку„. Никако да наступимо организовано, плански, јединствено, рационално и ускладимо себе са самима собом. Велике нам очи, поглед далеко баца а малена снага, јер жртве за никакав резултат су нам превелике, као кад у шаху дамо коња за краљицу а не остваримо тактичку предност, односно, дамо материјал и изгубимо на темпу. Стално у минусу.

Крајње је време да се освестимо и расвестимо, да покушамо стварност сагледати у правом светлу, да нађемо оптимално решење које ће нас подићи и уздићи. Да покушамо дугорочније да размишљамо, да предвидимо бар неколико потеза унапред, а не да бесмисленим жртвама губимо будућност. Наћи себе са собом, бити сада и овде, учинити нешто за поколења, поднети жртве, себе дати на жртвенику отачаства, чини ми се све је теже у нашем народу.

Сада је рат(борба) за опстанак српског народа и државе, а ми га не видимо! Србија се сво време бави последицама, а никако да се дохватимо узрока. Једноставно морамо одстранити канцерогезно ткиво да би организам могао живети. Јер ови могу и хоће ако им дозволимо, да направе још већу штету. Видимо да им `памет не фали`. Непријатељ је увек најјачи када је у нама, и ми сада имамо највеће и најљуће непријатеље код нас. Увек је тако, морамо победити прво саме себе, па тек онда са другима. Тако и сада, ми морамо победити наше домаће издајнике који владају Србијом, управљају нашим животима, судбинама нашег потомства и нашег опстанка. Шта ће бити искра, која ће нас подићи небитно, битно је да нас подигне, запали и да буде оно што мора бити! Не сме да нас завара њихова снага, бројност и величина. То је ништа, довољно нас је 300, као Леонидасови спартанци, али морамо бити спартанци, јер нема нам друге, у питању је опстанак!

Љубиша Марковић

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

—————-

21. 2. 2016. за ФБР аутор Љубиша Марковић, приредила Биљана Диковић