Пише: Romen Louis

Никад нећу заборавити једну од најбољих комедија снимљених на простору некада јединствене јужнословенске државе – ону у којој ненадмашни глумац Лане Гутовић глуми мушкарца који се маскира у жену по имену Нарциса Зец. Како у умјетности (па према томе и у филму) ништа није случајно такво какво јесте, ни име госпођице Нарцисе није узалуд одабрано. Биће да сама идеја Нарциса и нарцисоидности носи у себи нужност маскирања у нешто што човјек није. Нећемо дакле, овдје говорити о цвијећу

Е сад, ко има храбрости и стрпљења, нека настави да чита

Нарцис, или по правилном изговору – Наркис је јунак старогрчког мита. Симбол идеалне физичке љепоте, привлачи пажњу и жена и мушкараца, и они се сви одреда „заљубљују“ у њега и исказују му своје похвале. Похвале пљуште и Нарцис се навикава на њих – пријатност оног осјећаја када му други људи искажу дивљење преко сваке мјере јача његову сујету и самозаљубљеност, и Нарцис се на добијање похвала од других људи навикава као на дрогу – временом, добити похвалу од других, за Нарциса постаје једини смисао живота. Ништа друго га не интересује до да изазове дивљење код других људи.

За то вријеме, његов реални живот трпи – међутим, он тога није свјестан (отуда и семантичка веза – од ријечи „Наркис“, што ће рећи – од правог облика Нарцисовог имена, воде поријекло ријечи као што су – наркоза, наркотици, наркоманија, итд – дакле, то увијек има везе са отупљивањем реалних осјећања, и бјежањем у неки виртуелни свијет).

У Нарциса се затим заљубљује једна млада  дјевојка или нимфа (по једној причи, њено име је било Ехо). И поред тога што је Нарцисова појава и пред њом самом потпуно лажна, она по једној причи некако примјећује и понеки добар детаљ и почиње у свом срцу да развија искрену и праву љубав. Међутим, искрена и права љубав не подразумијева апсолутно и непрестано дивљење – емоционалну храну за Нарциса, и Нарцис је одбацује – кад га не може привући ни инфантилна очараност његовом појавом, коју гаје задивљени људи, како би тек могла да га привуче и задовољи права љубав која ствари види онаквима какве јесу? Јер не заборавимо – Нарцис и његови потомци у прихолошком смислу – људи обољели од синдрома нарцисоиодности – имају проблем што су навикли да добијају емотивну храну у виду дивљења других људи, односно – када други људи исказују идеализовану слику нарциса; тиме се у виртуелној стварности потврђује слика коју Нарцис има о себи као о идеалном  Међутим, ако то дивљење не буде исказано, ако Нарцис „није идеалан“, онда он има осјећај да је најгори на свијету. Дакле, Нарцис и сваки други нарцис, су увијек одвојени од реалности – када имају позитиван став о себи, тај став није реалан јер мисле за себе да су скоро па – богови, док када је тај став негативан (кад „нису идеални“) мисле за себе да су посљедњи шљам.

Нарцис из наше приче дакле одбацује праву и истинску љубав (пошто љубав види ствари онакве какве јесу – јер је такво виђење ствари за Нарциса неприхватљиво), као што уосталом – Нарцис одбацује и све оне људе који му се диве, јер су они задивљени – с једне стране, а он као умјетничко  дјело коме се диве – је са друге стране. Сједињења не може бити.

Дјевојка се након тога убија  Њена погребна поворка пролази поред Нарциса, а он, одвојен од реалног људског живота, посматра погребну поворку потпуно хладно, без трунке саосјећања.

Након тог тренутка, богови одлучују да казне Нарциса. Дакле – они нису одлучили да га казне зато што није узвратио љубав несрећној  дјевојци, јер се не може командовати осјећањем љубави нити завољети по наредби – љубав је ванземаљац који дође и нажалост понекад оде по свом нахођењу – на шта можемо утицати али никад до краја контролисати; не – богови одлучују да га казне када није показао људскост, саосјећање. По тумачењу богова, Нарцис није био обавезан да пружи љубав, али је био обавезан да барем буде човјек и покаже нека људска осјећања према патњи другог људског бића.

Казна се састојала у сљедећем: Нарцис је „случајно“ набасао на неко врело у шуми, и изненада у мирној површини воде угледао свој лик. Можемо замислити његову очараност (јер то је било вријеме када нису постојала огледала) и одушевљеност лијепом сликом која му се осмјехивала. Ко је тај лик који му се заводљиво осмјехује са несталне површине воде? Да ли је то неки водени бог? Анђео или демон? Морао је то да сазна – осмијехнуо му се – за дивно чудо и лик који га је посматрао, узвратио му је истим таквим осмијехом  Махнуо му је руком – и лик је одмахнуо. На Нарцисовим образима се појавило руменило – гле чуда – заруменили су се и образи тог прелијепог створења. Нарцис је осјетио чудесну ватру у грудима – да ли и незнани дух из шумског врела осјећа то исто?

Нарцис посеже руком према незнанцу – и гле чуда – и незнанац је пружио руку према Нарцису! Узбуђење је досегло врхунац, за тренутак њихове руке ће се спојити, још један длан, још један палац, још пола  Опијен призором и идејом сједињења са идеалном сликом, Нарцис није примијетио да се исувише нагео према води

Вода је била ледена, као и обично у шумским врелима  Нарцис се панично батргао покушавајући да се извуче  Незнанац је нестао. Веома брзо, хладна вода је прогутала и самог Нарциса

Касније су људи причали да га је завела и узела себи нека заљубљена нимфа  Међутим, ми знамо истину. Немогућност да прихвати реалност свијета и своју реалну улогу у њему, довела је Нарциса до тога да тежи да се сједини са идеалном сликом о себи – са нечим потпуно виртуелним, и то га је довело у смрт. Непосредан разлог за то је неисказивање саосјећања. У томе се крије и једна велика истина о проблему нарцисоидности у психологији – најнормалније људско својство – емпатија, „тешко се трпи са нарцисоидношћу“. Потпуно нарцисоидна личност није способна да се уживи у осјећања других људи, да се са њима искрено радује или тугује. Али исто тако – искрено саосјећање и развијање способности емпатије, могу за нарциса бити пут да излијечи своју нарцисоидност, уколико то искрено жели.

А сад, о нечему другом. Или можда о истој овој теми, из другог угла гледања.

Које су карактеристике нарциса?

– склоност ка нарцисоидном гледању на себе развија се под утицајем других људи који исказују дивљење;
– нарцисоидност је потпуно нереалан начин гледања на себе и на свијет око себе;
– у нарцисоидности, нарцис је објекат дивљења а други људи имају улогу задивљених – који исказују дивљење, и између њих не може бити правог сједињења ни релних осјећања; дакле – Нарцис је увијек усамљен; без способности да се саживи са стварним људима, а ни они не могу да се саживе са њим јер га посматрају или као идеал, или га одбацују;
– човјек је склон нарцисоидности јер је пријатно чути похвалу на свој рачун, чак и нереалну;
– човјек се лако навуче на тај пријатни осјећај, као на дрогу;
– и као и у свакој наркоманији, и у нарцисоидности постоје два супротна стања – оба потпуно виртуелна, али са веома реалним посљедицама; стање high (када је наркоман узео дозу, односно када је нарцис добио похвалу, и када мисли за себе да је бог), и стање low (када је наркоман без дроге, у стању кризе, односно – када нарцис, уколико не добије похвалу, за себе мисли да је најгори шљам на свијету). Ниједно од ова два стања нема везе са реалношћу;
– након што се навуче на тај осјећај и након што му осјећај самодивљења, увијек и изнова потврђен и изазван дивљењем других, нарцис почиње да се понаша у складу са оним што мисли да су очекивања других људи – све то да би поново изазвао њихово дивљење, а да би избјегао ужасно „low“ стање;
– на тај начин, нарцис постаје роб људи који му исказују дивљење.

Вјерујем да је неком ко ово чита већ прошло кроз главу, гледајући ове карактеристике, колико је у суштини лако манипулисати једним нарцисом и довести га у улогу роба који је спреман да уради апсолутно све, само да би добио коју ријеч похвале од неког ко му се наметне као ауторитет. У комуникацији са таквом особом довољно је само „поставити оквир“ односа у коме ћете ви бити тај ко дијели похвале, и у коме ће нарцис морати да уради ово или оно, да би ту похвалу добио – баш као што се до избезумљења доводи мачка са којом се играмо повлачећи концем, до те мјере да мачка изгуби свако интересовање за реалност, упињући се да ухвати кончић (једно велико ништа) који јој се чини увијек тако близу а тако далеко. Потпуно исто се ради и са једним нарцисом, ако желите да га претворите у роба.

Е сад, психологија човјека као појединца, веома је слична психологији група људи или цијелих народа. Према томе, могуће је примијенити „правила управљања нарцисоидношћу“ над читавом групом људи, и над читавим народом и државом. Уколико се то одради мајсторски, читав народ ће, попут оне мачке из горњег примјера, бити обузет бјесомучним покушајима да ухвати конац, а истовремено бити потпуно несвјестан реалности која око њега заиста влада.

Управо то је оно што непријатељи нашег народа и државе спроводе над нама одавно. Прво су поставили оквир – односно подијелили улоге у тој великој представи – они су  дјелиоци улога ко је добар а ко лош, а ми смо ту да се у том постављеном оквиру изборимо за то да будемо проглашени „добрима“. Међутим – бити проглашен „добрим“ према њиховим критеријумима, значи испунити њихове интересе, а не наше сопствене. Нажалост, њихови интереси су супротни нашима. И онда – да би нашој врхушки на власти, а по могућности и цијелом народу, био замагљен поглед на реалност, наши непријатељи су веома оштро оивичили улоге. У њиховој подјели улога, није суштина да ли је неко „добар“ или „лош“, већ је „бити добар“ исказано на нарцисоидан начин. Да појаснимо – уколико наша власт испуњава њихове захтјеве – потпуно супротне нашим националним интересима и потпуно погубне по нашу садашњост и будућност, наша власт добија такве похвале које код ње изазивају ону исту „нарцисову глад“. У случају да се не уради оно што наши непријатељи и  дјелиоци улога траже, онда смо најгори, дивљаци и балкански касапи – баш како смо и били приказани у популарним медијским сликама деведестих година на западу, и како бисмо били приказани и данас, само да и за милиметар скренемо са „европског пута“.

„Оквир“ – веома јасан

Међутим, „пут нарциса“ води ка утапању у оном шумском врелу, а све у лудој трци за спајањем са својим измаштаним и наметнутим „идеалним ја“  Неким од стране наших непријатеља наметнутим „идеалним ја“ српског народа – које нема опанак, шљиву и ракију, које нема Косовски мит и Правосљавље – Светосавље као основни стуб свог идентитета, којем „није cool“ играти коло већ је „cool“ играти и осјећати само неку страну „светску“ музику. То је „идеално ја“ које се не бори и не брине за себе, лишено здравог саосјећања прво према својим ближњима, и у коме се човјекова потреба за саосјећањем намјерно усмјерава увијек и искључиво на неког другог и нешто друго, долазећи тако у парадоксалну ситуацију да не бринемо о својим сународницима на Косову али зато бринемо о судбини паса луталица са београдских улица

Велику улогу у слуђености нашег народа игра овај подли и од стране наших непријатеља намјештени игроказ у коме се боримо да заслужимо похвалу од стране наших „страних партнера“ а све бјесомучно бјежећи од улоге „парија“ и дивљака – како нас сматрају и како би хтјели да и ми себе сматрамо. А наша слуђеност је онолика колико смо интернализовали ово страно гледиште о нама. Онолико смо робови колико смо прихватили да о себи мислимо онако како то наши непријатељи желе.

Све ове ужасне појаве су највидљивије код политичара из наших актуелних власти, гдје постоји читава пирамида нарцисоидности – најнижи слој чланова СНС-а и других партија мора да ради и спроводи одлуке виших инстанци да би задобио неку похвалу са стране неког вишег од њих. И ти „виши“ имају над собом „вишега“ који такође има над собом неку вишу инстанцу. И сви раде по систему похвале – они глупи раде за нематеријалну похвалу, док они интелигентнији знају како да ту похвалу и уновче. И као и сваки нарцис, они немају ни мрвицу саосјећања са обичним свијетом, не занимају их проблеми тог свијета  Једино је битно добити похвалу од газде.

Ако обратимо пажњу на говор тијела, видјећемо ко у својим рукама држи „положени храм“ – фигуру која симболизује контролу и усмјерени сноп енергије, а ко у дубоко подсвјесном страху чува своје гениталије.

И даље, пирамида се наставља увис, и на врху сужава у лику Великог нарциса на чије драматичне изразе похвале или покуде дрхти сав „овцоизовани“ дио Србије. Међутим, највећи проблем је што то није врх пирамиде. Чак и он има неког изнад себе, неког од кога очекује похвалу као огризак са његовог стола или благо миловање по глави док весело маше репом – миловање за које зна да брзо може да се претвори у челични стисак огрлице, или груб покрет онога ко држи поводац.

А највећи проблем је што он, држећи себе у том положају, држи у истом положају и цијелу Србију.

Радост нарциса након добијене похвале.

Има ли излаза?

– Има. Реалност свијета се промијенила, док смо ми били и док смо још увијек заузети као мачка игром са концем. Сјеверни Атлантик, западна Европа и САД тону. Њихова економија се круни и једва се одржава а цивилизација им се распада. Због чега да се везујемо за њих? Због чега да будемо у њиховом оквиру? Ко су они да дијеле улоге добрих или лоших, кад на то немају ни морално право, а и право силе им је све слабије?

Везујмо се за трендове а не за тренутно стање ствари. Трендови су добри – уздиже се Кина, уздиже се БРИКС. Уздиже се једина велика земља са капацитетом да подари човјечанству једну нову цивилизацију – Русија. И за дивно чудо – њени интереси су стратешки подударни са нашима. Зашто да своју малу барку не вежемо за ту велику флоту која плови према сунцу, умјесто да се везујемо за оронулу флоту Титаника и Бизмарка који плове према олуји и већ се крше на сантама леда?!

Само, да бисмо то успјели, развежимо се од нарцисоидности и погледајмо реално свијет око себе. И онда у складу с тим почнимо и да дјеламо.

А наше нарцисе – доведимо пред неко врело и тамо их оставимо. Они ће знати шта да ураде.