Romen Louis, 3.2.2016.

Сјећате ли се Хладног рата? И оног нерјешивог проблема – како „испоручити“ нуклеарну бомбу на циљ непријатеља, а да то не буде примијећено, бар не довољно дуго док не преостане исувише мало времена за узвратни удар?

Онда се неко сјетио терористичких акција – нуклеарна бомба, или неки хемијски или биолошки агенс, могли би се допремити на територију противника – не одједном, већ У ДИЈЕЛОВИМА – који, сваки за себе не изазивају сумњу, па би се онда на територији непријатеља спојили и постали смртоносно оружје.

Наравно, „надлежни органи“ на објема странама прозрели су овакве планове и донијели одговарајућа правила о томе шта се смије а шта не смије унијети на њихову територију..
То је у многоме обесмислило ову потенцијално опасну тактику за наношење удара.

Међутим, то није значило и крај ове методе „расклопи па склопи“. Она се примјењује и данас, и то кроз увоз „демонтираних“ ПРОПИСА који онда када уђу, постају закони, а када се нађу два таква закона у истом систему, то отвара застрашујуће могућности.

Ево о чему се ради:

1) ДОНИРАЊЕ ОРГАНА

Већ дуже вријеме у медијима територије на којој живимо, Антисрбије, траје кампања за завјештање људских органа. На први поглед све дјелује чисто и хумано – уколико се мени нешто деси, да погинем у некој саобраћајној несрећи, неки моји органи могу спасити нечији живот. Све дјелује племенито и у реду.

Наравно, то тако дјелује – ако се наш поглед сведе на само ту једну идеју и један приједлог, односно – ако то посматрамо као нешто само за себе, а не као ЈЕДАН ОД КОРАКА. А куда воде ти кораци у низу?

Па, они воде ка доношењу закона – што се тренутно на сва уста пропагира, да се у српској медицини убудуће мора полазити од ПРЕТПОСТАВЉЕНЕ САГЛАСНОСТИ за донирањем органа. Односно – више се не тражи мој пристанак или потврда да сам одраније завјештао своје органе у случају смрти, већ се претпоставља да немам ништа против, без питања. И такви органи се без питања, узимају, уколико пацијент није раније изричито и написмено потврдио да није донор. Наравно – илузорно је и помислити да је таквог пацијента који је рецимо у стању коме, могуће упитати да ли је можда некад и негдје изјавио да не жели да донира органе.

Све у свему, умјесто да нас неко пита да ли желимо да донирамо органе, и да се подразумијева да нам их не могу узети ако то ми не дозволимо, сада се обрће ситуација и органи нам могу бити узети, уколико нисмо написмено потврдили да то не дозвољавамо. То такође отвара и безброј могућности за манипулације (да ли смо валидно овјерили такву потврду, коме смо је дали, итд.. а за то вријеме, ако нам је орган узет, ми умиремо и прича губи смисао.. мртва уста не говоре).

2) ЗАКОН О ЕУТАНАЗИЈИ

Слично као и претходни закон о претпостављеној сагласности, у медијима почиње и кампања да се донесе одговарајући закон о еутаназији, такозваном „убиству из милосрђа“. Једина разлика је у томе што ова кампања није почела када и ова претходно поменута, а и за то постоји веома битан разлог – јавност не смије доћи у ситуацију да ова два закона повеже и да схвати куда њихова комбинација води.

Дакле, ситуација је ова – особа је тешко болесна, можда већ у коми; око ње су забринута лица породице. Љекар им саопштава да нема никакве наде и савјетује да се погасе апарати. Породица вјерује љекару, апарати се гасе, пацијент умире.

Или – сам пацијент у разговору са љекаром добија информацију да за њега нема наде; под снажном сугестијом љекара (кога штити закон о еутаназији) одлучује се да на овај „медицински чист“ начин почини самоубиство.

Међутим, ако дејство ових двају закона повежемо, добијамо ситуацију да се пацијенту или његовој породици може савјетовати еутаназија, уствари из разлога да би се дошло до пацијентових органа А БЕЗ ДА СЕ ТО САОПШТИ НИ ПАЦИЈЕНТУ НИ ЊЕГОВОЈ ПОРОДИЦИ, пошто постоји „закон о претпостављеној сагласности“.

У случају да неко покуша да докаже злу намјеру, то ће га само заглибити у лавиринту прописа и тумачења и неће постићи ништа. Закон штити систем.

Дакле, ова два закона, када се посматрају заједно, отварају могућност да Србија постане поприште КАМПАЊЕ ТИХИХ УБИСТАВА ПАЦИЈЕНАТА РАДИ ДОЛАЖЕЊА ДО СВЈЕЖИХ А СКУПИХ ЉУДСКИХ ОРГАНА, КОЈИ БИ СЕ ОНДА МОГЛИ УНОСНО ПРОДАВАТИ ПО ЕВРОПИ.

То је нова подвала коју власти Антисрбије, под будним оком и влашћу наших непријатеља из ЕУ и САД, припремају нашем народу.

Та два закона би се морала брижљиво прерадити и изложити јавној расправи – ЗАЈЕДНО, да би се спријечила свака злоупотреба.

Међутим, гледајући реално – не очекујем да ће Вучићева, као ни било која другосрбијанска – антисрпска власт, такво нешто урадити.

Расклопљени механизми за још једну тиху бомбу управо улазе у Србију. Ако ништа не урадимо, ништа их неће ни спријечити да буду склопљени.