ВЕСТИ ИЗ СВЕТА

Посљедња постаја екуменског хода црквама града Загреба у саборном храму СПЦ-а


На срамоту Српске цркве, на подсмех јасеновачким и свим осталим српским жртвама, митрополит Порфирије, по лошем примеру свог духовног оца – Иринеја Буловића, наставља своју екуменистичку мисију разграђивања вере православне и васпостављања нове уније са Ватиканом.

porfirije

Пета и посљедња постаја молитвеног хода црквама града Загреба тијеком овогодишње Молитвене осмине за јединство кршћана одржана је у недјељу 24. сијечња у саборном храму Преображења Господњега Српске православне Цркве. То је уједно било средишње екуменско славље ове године.

Домаћин загребачко-љубљански метрополит Порфирије у наговору је на почетку рекао како је увијек благословљен онај који долази у име Кристово, али је још благословљенији онај који у име Кристово прима.

„Ми смо се вечерас окупили добром вољом у име Кристово, а Крист и Његова воља и оне који нису добре воље може преобратити да и они постану добро“, рекао је те у духу радости недавних великих кршћанских благдана Божића и Богојављења истакнуо како је то и радост у којој се у исто вријеме открива истинско и право лице Божје, али и истинско и право лице човјеково, јер нам се у особи Богочовјека Криста, Бог даје у потпуности.

Открива нам се да је бит Божја љубав и да Он из љубави ствара свијет, из љубави ствара и човјека као круну свијета, да би човјек као слика Божја љубављу по узору на Божје постојање живио и својим животом свједочио љубав као једини истински пут и начин постојања, рекао је.

Упућујући на ретке из Петрове Посланице која је позив на навијештање силних дјела Божјих, метрополита Порфирије истакнуо је да „и ми изнутра, у себи осјећамо да требамо навијештати Име Исусово, да свједочимо Криста. Често то и чинимо, међутим је ли свако свједочење довољно јако да покрене срца оних који су далеко?“ Подсјетио је како је у данашњем свијету велика „болест“ секуларизам, а то подразумијева вањски живот по еванђељу.

Може бити да укључује у себе и поход Божјем храму недјељом и благданима, али је ријеч о томе да наш остали живот по правилу у таквом духу нема много везе с оним што се догађа у Божјем храму, на светој литургији гдје се сусрећемо с Кристом примајући његово тијело и његову крв. Свједочење које је изражено само ријечима, уколико није повезано с нашим срцем и нашим животом онда је стерилно и јалово, те оно никада не може пасти на плодно тло.

Наш живот треба бити еванђеље. Наш живот треба бити потврда онога о чему еванђеље говори и онога о чему ми желимо другима свједочити, истакнуо је те наставио: „Истинско свједочење о Кристу као Спаситељу подразумијева што више живота у Кристу, што више дјела која говоре не у првом реду о нама, него највише о Богу у кога вјерујемо. Зато наша вјера није обично увјерење о постојања некакве натприродне силе која управља свијетом, наша вјера је повјерење у Бога и повјеравање Богу да Он води наше животе и у исто вријеме наш покушај да придонесемо Богу да с нашим животима чини оно што Он хоће и онако како Он зна да је за нас најбоље. Живот по вјери подразумијева одрицање од зла, одрицање од страсти, живот у Кристу је позив на светост“.

Посвијестио је како се дјеца од малих ногу одгајају за вјештине, но оне понекад не подразумијевању постојање другог, и поштовање другог као себи равног. А понекад те вјештине у потпуности искључују ближњег, тј. другог.

У школи, у друштву, у култури све има вриједност само уколико је корисно за материјални, вањски живот. А светост на што нас позива апостол Петар, и свједочење светости Божје је нешто што се потпуно запоставља. У великој већини случајева, ни родитељи своју дјецу данас не уче врлинама. Ни у школи се не говори о светости.

Без еванђеља које подразумијева живот по Божјим заповиједима једноставно светост није могућа. Зато не треба чудити што на прво поглед имамо дојам да зло влада свијетом. Толики сукоби, толики неспоразуми, али још више неспоразуми који постоје у нама самима. Толико смо подијељени у осјећају да нешто недостаје, али у незаситљивој жудњи и глади тежимо за оним што није свето. Подијељени смо у себи, подијељени смо у обитељима, подијељени у друштву, државама и народима, а сви смо створени као слике Божје. Крист је дошао у овај свијет и све позива да буду једно. То је молитва самога Господина и нашега Спаситеља, истакнуо је те подсјетио како без вјере у Криста, без слушања Његове ријечи није могуће учинити нити један корак према Богу.

„Или ћемо бити с Кристом, а то значи и с ближњима, или ћемо бити мимо Њега, а то значи мимо свих људи. Пребирући у своме срцу, његујући и изграђујући правога човјека можемо постати аутентични људи и свједоци Кристови, јер човјек се мјери прије свега по ономе што је, а не по ономе што чини. Свеци Божји су наш примјер. Они навијештају силна дјела Божја, они су наш узор. Зато на свако зло или неправну која је упућена на наше кршћанско име, увијек треба одговарати саму љубављу, чинити добро онима који нам чине зло, јер љубав је једини начин и пут да се разбије и најтврђе срце.

Нека нам Господин да да ослухнемо Његову ријеч у тишини и дубини свога срца и да се молимо да сви буду једно, те да радимо све што можемо да сви буду једно, јер кад видиш брата свога, а то је сваки човјек, видиш Бога свога, ако не видиш брата свога, онда не видиш ни Бога свога. Нека нам Господин прије свега да чисту вјеру, искрену молитву, широко срце да прихвативши ријечи апостола Петра, а и ријечи свих светаца Божјих, да се угледамо на њих, молећи се њима како би онда овај свијет био предокус краљевства Божјег“, рекао је метрополит Порфирије.

Уиме Католичке Цркве окупљенима се обратио тајник Вијећа ХБК за екуменизам и дијалог др. Јуре Зечевић те је подсјетио како се ове године у липњу одржава велики догађај у повијести православних Цркава. Ријеч је о Светом синоду свих православних Цркава у Цариграду, а важност тога скупа је тим већа, јер тако великог и значајног свеправославног скупа није било од 1229. године, односно од Другог ницејског сабора 787. године. Стога је све позвао на молитву за овај догађај, да тај „Свети синод оживи и разбуди активности у сестринскимпПравославним Црквама, али и помогне нашем међукршћанском разумијевању“.

У духу ријечи св. Павла у посланици Ефежанима, истакнуо је како су оне позив „да наше међусобне односе источних и западних кршћана, и различитих народа градимо истинујући у љубави“.

Не позива нас да у неистини његујемо мржњу, него да истинујемо у љубави. Једини критериј је љубав, ту падамо или остајемо пред лицем Божјим. Зато будимо досљеднији насљедоватељи еванђеља Исуса Криста, и молимо за више разумијевања, молимо за здраве односе између кршћанског Истока и Запада, и између свих нас на свим разинама до оне обитељске, закључио је др. Зечевић.

Жељко Мраз је уиме Савеза баптистичких цркава у РХ реферирајући се на тему осмине којом се потиче навијештање силних дјела Господњих, истакнуо како је то могуће само „ако смо искусили доброту Господњу у нашим животима“.

„И као што нас је наш домаћин позвао да преиспитамо сами себе, и долазак у овај храм Господњи позива нас да сусретнемо поновно Господина, да сусретнемо Његову величину, да признамо Његово Господство, да признамо нашу грешност, да признамо нашу слабост, нашу сломљеност, али исто тако да не заборавимо доброчинства која нам је учинио, да не заборавимо тко је Он. На тај начин ћемо моћи навијештати силна дјела Господња“, рекао је Мраз.

Бранимир Бучановић из Реформиране Цркве је у духу читања за овај дан осмине, истакнуо „да нам Свето писмо указује да је темељ нашега окупљања Господин Исус Крист који се описује као заглавни камен“.

Ми смо данас овдје окупљени због Криста нашега Господина и нашега Спаситеља. Дошли смо се овдје Богу молити, захвалити Богу за све оно што је учинио у нашој заједници. Дошли смо из различитих кршћанских традиција, а разлог зашто смо дошли је тај да уважавамо и поштујемо различитости. Наша домовина Хрватска је одувијек била земља различитости, а Реформирана Црква је од самих почетака тијеком цијеле своје повијести била Црква етничких различитости уједињених и утемељених на Господину Исусу Кристу.

Ми смо данас овдје такођер да градимо мостове, дошли смо овдје направити мост заједништва и заједничке молитве. Екуменска настојања имају смисла и сврху. Сврха је у тому да заједно као кршћани који заједно све више и више постајемо својеврсна мањина на еуропском континенту, творимо заједничку платформу с које ћемо свједочити Криста распетог и ускрслог. Не себе, не своје Цркве, него Господина Исуса Криста.

Он је тај који је Наш Господин и Спаситељ, он је темељ наше вјере. Ми нисмо савршени, али спашени по милости желимо показати и упутити људе да траже Криста, да траже Бога и да не лутају у различите идеологије овога свијета, него да дођу до Светога писма, истините, вјечне и непромјењиве ријечи Божје. Из тога произлази послање, које је темељ овогодишњег навјештаја, да преносимо Радосну вијест спасења. Моја је жеља да сватко од нас прво у особном животу, онда у животу своје обитељи, па на радноме мјеста буде свједочанство истине, и да ту истину промичемо и на тај начин изграђујемо своју домовину, поручио је Бучановић.

На екуменском молитвеном сусрету судјеловали су и предсједник Повјеренства за екуменизам и дијалог Загребачке надбискупије монс. Звонимир Секељ, тајник Повјеренства др. Звонимир Куречић и члан монс. Златко Корен, мноштво редовница предвођених провинцијалним поглаварицама, као и ректор загребачке богословије мр. Анђелко Кошћак. На сусрету су судјеловали и пастор Јасмин Косо из Протестантске реформиране црквене опћине Загреб, те више свећеника Српске православне Цркве. Сусрет је пјевањем обогатио Хор Саборнога храма под равнањем проф. Иване Србљан.


Извор: Слободна Далмација

———-

http://wp.me/p1Fuk8-O3B

26. 1. 2016. СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић

7 replies »

  1. Црква је божија творевина. Наш Господ Исус Христос је створио Цркву да би се ми, људи, његова творевина, у њој спасавали. Црква је Тело Христово а Христос глава те цркве. И зато Црква никад неможе пропасти јер Христос кроз Кога је цео свет створен неможе пропасти. Али, људи, народи, помесне цркве, верници, свештеници, владике и патријарси, могу себе искључити и одпасти из те Христове Цркве ако чине и делају ван Црквеног Јединства. Тело Христово не може да се распарчава, Оно мора да буде целовито и једно јер Христос је Један. Ми Православни Хришћани, до краја нашег живота, морамо стално да се опредељујемо за оно што је од Христа а против онога што није од Њега. У Цркви нам је дато да знамо ко је Истина а ко није. Зато одмах не осуђујемо, него рађе питамо, зашто чините то? Ко дела ван јединства Тела Христовог искључује сам себе из Христове Цркве, макар ишао у њу, служио у њој, причећивао се у њој. И на Страшном Христовом Суду, Господ ће им рећи: Идите! Ја вас не познајем, синови непослушности!

    Свиђа ми се

  2. Да у праву сте гос.Градо Србски народ се није опоравио од комунизма и ко зна када ће јер још увек Србијом владају њихова деца и унуци,која кроз партије и разне НВО,раде за интересе глобалиста.А наша црква кроз екуменизам, наноси нам насагледиве последице и питање како ћемо као народ успети, да сачувамо нашу праву апостолску и мученичку цркву.

    Свиђа ми се

    • Srbski narod je odavno budan i stao je u odbranu vere i crkve.Ali je i manjini i nemoćan je jer ima protiv sebe većinski deo Srba kao i moćni zapad. Jer se veći deo nerazume u veru i crkvu pa su ih kao narod prepustili zapadnjacima da je uzmu sebi iako nosi naziv srpska crkva.Iako nosi naziv srpska većinu „srpskog naroda“ ( srpska im je demokratija) to nezanima a narod je čuvar svoje vere. Ako narod ne čuva veru i crkvu episkopi je nemogu sami odbraniti od neprijatelja ljudskog roda ( izuzetak je vladika Artemije) koji bi da hramove preuzme sebi kao na Kosovu kada je proteran ondak su oma preostale manastire proglasili za istorijske kulturne spomenike i ekumenisti naplaćivali ulaz u evrima.Trebali smo protestvovati ispred papijaršije ali nismo i to nam se obija i oglavuu. Šteta što se nerazumemo kao svetosavski narod u veru i crkvu nego nasedamo na zapadnu propagandu i „drž lopova“ a dotle zapad odradi posao i nastavlja da ga radi a nama nije jasno zašto stradamo i nestajemo i ovo nam se dešava sve gore i očiglednije.

      Свиђа ми се

  3. Gledam fotografije Srbskih sveštenika gde su bili obrijani kao katolici sa po dve tri dlačice ,neki od njih su nosili roze kapice kao biskupi i roze pojaseve uoči početka drugog svetskog rata!
    Opet su ih sve POKLALI bez ikakvog obzira i bacali u peć za pečenje cigle ,džaba im se Mitr. Porfirije dodvorava ,ako im se ukaže prilika ispećiće ga kao montu …
    Hrvatska ciganija je to, ljudožderi ostaju ljudožderi nisu Hajncih i Šiler bili ludi kad su to napisali!

    Свиђа ми се

    • Да ли је екуменизам хула на Духа Светога је питање као и да ли је хероин дрога. Глупо и бесмислено.

      Свиђа ми се